десно|мини|Биста Хомера, најпознатијег античког грчког песника Класичне науке представљају проучавање класичне антике. Ово обухвата проучавање грчко-римског света, посебно њихових језика и књижевности (старогрчки и класични латински), али такође укључује проучавање грчко-римске филозофије, историје и археологије. Традиционално на Западу се учење класичних наука сматра једаним од темеља хуманистике и неопходним делом заобљеног образовања. Класичне науке су дуго и биле основа било каквог високог образовања.
Етимологија Реч класика из класичних наука потиче од латинског придева classicus, што значи "припадање највишој класи грађана". Реч је служила за описвање припаднека највише образоване класе у Риму. У 2. веку пре нове ере се ова реч користи у литерарној критици за опис писаца највишег квалитета. На пример, Аулус Гелиус наводи classicus као антоним лошем писцу који се називао proletarius.Aulus Gellius, Noctes Atticae, 19.8.15. До 6. века нове ере, реч добија друго значење, ученици у школи. Зато данас ова реч има два значења: књижевност највећег квалитета и стандардни текстови који се користе у настави.
Историја Средњи век десно|мини|Римски песник Катул је практично био непознат током средњег века, иако је данас популаран Док је латински био доста утицајан, грчки језик и грчка књижевност су опстали само због њихових превода на латински. Дела великих грчких писаца попут Хесиода, ког су знали сви образовани Европљани, нису била доступна токо средњег века. Осим ове непопуларности, такође је постојала и разлика у класичним делима која су се ценила у средњем веку и данас. Катул, на пример, је био скоро потпуно непознат у средњовековном периоду. Популарност различитих аутора се такође повећавала и смањивала током овог периода: Лукреције, популаран током Каролиншке ренесансе, се једва читао у 12 веку.
Ренесанса Доба Ренесансе је довело до повећања изучавања античке књижевности и историје, као и оживљавања класичних стилова латинског језика. Од 14. века почевши у Италији, ренесансни хуманизам, интелектуални покрет који се "залаже за учење и имитацију класичне антике" се развијао и ширио Европом. Хуманизам је извршио реформу у образовању у Европи, представљањем ширег спектра латинских аутора, као и повратком учења грчког језика и књижевности у западну Европу. Ово поновно увођење су иницирали Петрарка (1304—1374) и Бокачо (1313—1375), који је платио да се преведу Хомерови епови.Pade, M. (2007). The Reception of Plutarch's Lives in Fifteenth-Century Italy. Copenhagen: Museum Tusculanum Ова реформа у образовању се проширила у све државе без обзира на њихово верско уређење. Усвојили су је и католици и језуити и протестанти.
Неокласицизам Крајем 17. и 18. век је био период у западноевропској књижевној историје који је највише повезана са класичном традицијом, јер су писци намерно користили класичне моделе. Класични модели су се толико ценили да драме Вилијама Шекспира биле поново написане неокласичним стилом и ове "побољшане" верзије су се приказивале током 18. века.
Са почетка 18. века учење грчког постаје све значајније у односу на латински.
У овом периоду Јохан Винкелман износи тврдње да о супериорности грчке ликовне уметности, док Готхолд Ефрајм Лесинг "враћа Хомера у центар уметничких достигнућа". У Великој Британији, учење грчког у школама почиње крајем 18. века.
19. век У 19. веку је утицај класичног света и вредност класичног образовања почела да опада, посебно у САД где су се класичне науке критиковале због њеног елитизма. До 19. века, врло мало нове књижевности се писало на латинском – пракса која је трајала све до 18. века – и тиме се смањује значај латинског језика. Сходно томе, класично образовање 19. века почиње све више и више да умањује важност вештине писања и говорења латинског. У Уједињеном Краљевству је овај процес трајао дуже него у другим местима. Компоновање је наставило да буде доминантан део класичне вештине у Енглеској до 1870-их, када су нови правци у оквиру дисциплине почели да добијају популарност. У истој деценији су се појавили први проблеми са захтевом да се грчки језик на универзитетима у Оксфорду и Кембриџу избаци из наставе, иако неће бити трајно укинут још 50 година.
Иако је утицај класике као доминантног начина образовања у земљама Европе и Северне Америке у паду током 19. веку, дисциплина се брзо развија у овом периоду. Класичне науке постају систематичније и више научне, поготово са "новом филологијом" која настаје крајем 18. и почетком 19. века. Сфера употребе се такође ширила: у 19. веку античка историја и класична археологија постају предмет изучавања класичних наука и нису више одвојене дисциплине.
20. век до данас Током 20. века проучавање класичних наука постаје мање уобичајено. У Енглеској, на пример, Оксфорд и Кембриџ универзитети више не захтевају од студената да познају грчки од 1920. године, а и латински од краја 1950-их. Када је уведен Национални наставни план и програм у Енглеској, Велсу и Северној Ирској 1988. године, нису се помињале класичне науке. До 2003. године, само око 10% државних школа у Уједињеном Краљевству је нудило класичне предмете ученицима да похађају.
Међутим, проучавање класичних наука није опало тако брзо свуда у Европи. Иако постоји јавно мњење у Италији да латински није битан део образовања, он је и даље обавезан у већини средњих школа.
Под-дисциплине Једна од значајних карактеристика савременог проучавања класичних наука је различитост поља. Иако је традиционално студија посвећена античкој Грчкој и Риму, студија покрива цео антички свет Медитерана и на тај начин се студија проширује на северну Африку и део Блиског истока.
Филологија десно|мини|Фридрих Огист Вулф, класични научник из 18. века је био један од првих људи који су писали дела класичне филологије Филологија је студија језика који је сачуван у записаним изворима; класична филологија се бави разумевањем текстова класичног периода који су написани на класичним језицима латинског и грчког. Корени класичне филологије леже у ренесанси, јер су се тада хуманистички интелектуалци вратили проучавању латинског класичног периода, посебно Цицерона. У овом периоду су научници кренули да прикупљају тачнија издања античких текстова. Неки од принципа филологије из овог периода се користе и данас. На пример, у зависности од тога да ли је рукопис копија ранијег дела, онда се ова копија не може користити за изучавање старијег дела. Други филолошки инструменти су се касније развили.
Модерна дисциплина класичне филологије је настала у Немачкој почетком 19. века. Током овог периода су постављени научни принципи филологије у једну целину, са циљем да се обезбеди скуп правила по којима научници могу да се утврде који рукописи су најтачнији. Ова "нова филологија" како је називана је концентрисана око изградње родослова рукописа, са којима се може наслутити хипотетички заједнички предак ближи оригиналном тексту од свих постојећих рукописа. Ово су радили како би тог заједничког претка могли реконструисати и тумачити.
Археологија десно|мини|Шлиманова ископавања Микене су једна од првих ископавања у пољу класичне археологије Класична археологија је најстарија грана археологије са коренима у раду Јохана Винкелмана у Херкуланеум током 1760-их година. Међутим, све до последњих деценија 19. века класична археологија није била део класичних наука.
У другој половини 19. века је Шлиман ископавао Троју и Микену, што су била прва ископавања у Олимпији и Делос. Током истог периода је Артур Еванс вршио ископавања на Криту, посебно у Кнососу. У овом периоду су основана нека од најважнијих археолошких удружења, као и бројни страни археолошки институти у Атини и Риму.
Класична археологија није играла значајну улогу у теоријским променама које су се дешавале у остатку дисциплине. Класичну археологију је скоро заобишла такозвана "нова археологија" или процесна археологија 1960-их. Нову археологију и даље критикују традиционални научници класичне археологије упркос широко признању које добија.
Историја уметности Неки историчари уметности фокусирају своја истраживања на развој уметности у класичном свету. Уметност и архитектура античког Рима и Грчке је веома добро прихваћена и остаје у центру уметности данас. На пример, античка грчка архитектура нам је дала класични ред: дорски, јонски и коринтски. Партенон је и даље је архитектонски симбол класичног света.
Грчка скулптура је добро позната и знамо имена неколико грчких уметника: на пример Фидија.
Историја Са филологијом, археологијом, историјом уметности, научници настоје да разумеју историју и културу цивилизације кроз критичко истраживање важних књижевних и материјалних артефаката. Ово раде да би створили историјску нарацију античког света и његовог народа. Задатак је компликован због недостатка материјалних доказа: на пример, Спарта је постала водећа грчка град-држава, али сав материјал за изучавање овог периода долази од Атине, њеног непријатељског полиса. Или, Римско царство је уништило већину доказа (културних артефаката) претходно освојених цивилизација као што су етрурци.
Филозофија Реч филозофија потиче од грчке речи φιλοσοφία, што значи "љубав према мудрости". Дисциплина филозофије какву данас знамо има своје корене у античкој грчкој, и по речима Мартина Веста "филозофија какву је знамо је грчка творевина". Античка филозофија се традиционално дели на три гране: логику, физику и етику. Међутим, не могу се сви радови античких филозофа класификовати у једну од ове три гране. На пример, Аристотелова Реторика и Поетика се традиционално класификују на западу као "етика", али у арапском свету су ова дела била груписана у логику; у стварности, дела се не уклапају уредно у било коју категорију.
Од последње деценије 18. века, научници који су изучавали античку филозофију су почели да проучавају дисциплину историјски. Раније рад на античкој филозофији није био по хронолошком редоследу, нити се реконструисао њихов начин размишљања.
Класична Грчка Античка Грчка је била цивилизација која припада периоду грчке историје у трајању од архајског периода, почев од 8. века пре нове ере до римског освајања Грчке после битке код Коринта 146. године пре нове ере. Класични период, током 5. и 4. века пре нове ере се традиционално сматра врхунцем грчке цивилизације. Сматра се да овај период почиње првим грчко-персијским ратом, а завршава се смрћу Александра Македонског.
Класична грчка култура је имала снажан утицај на Римско царство, које преноси визију ове културе на многе делове Медитерана и Европе. Због овога се сматра да је класична Грчка обезбедила основ западне цивилизације.
Језик десно|мини|Карта која приказује дијалекте грчког језика током класичног периода Старогрчки је историјска фаза у развоју грчког језика која прекрива период од покрива архајски (од 8. до 6. века пре нове ере), класични (5. и 4. век пре нове ере) и хеленистички (од 3. п. н. е. до 6. века нове ере) период античке Грчке. Од овог језика је старији микенски језик из 2. миленијума пре нове ере. Хеленистичка фаза је позната као коине ("општи") или библијски грчки језик, а каснији период мутира у средњовековни грчки. Коине се третира као посебна историјска фаза, иако у свом раном облику подсећа на класични грчки. До коине периода, старогрчки је имао неколико регионалних дијалекта.
Старогрчки језик је био језик Хомера и класичних атинских историчара, драмских писаца и филозофа. И данас су у употреби у европским језицима неке речи које се етимолошки могу пратити уназад до старогрчког. Заједно са латинским је био језик који су учени људи морали да познају још од ренесансе.
Књижевност Најранија очувана дела грчке књижевности су епске поезије. Хомерова Илијада и Одисеја су најранији епови које имамо и датирају у 8. век пре нове ере. Ови рани епови су били усмена књижевност која се није записивала. Отприлике у исто време када су настали Хомерови епови је грчки алфабет уведен; најранији запис је из око 750. године пре нове ере.