Станишић (, ) је насеље у Србији, граду Сомбору, у Западнобачком управном округу и удаљено је 18 -{km}- од Сомбора. Према попису из 2022. године било је 2.902 становника, 27,21 % мање него пре једанаест година. Већину становника Станишића чине Срби пореклом из Далмације.
После Другог светског рата село је насељено народом Далмације (1.070 породица, 5.430 чланова). До 1965. године је ово насеље седиште Општине Станишић коју су чинила насељена места: Гаково, Растина, Риђица и Станишић. У састав општине је улазило и насеље Крушевље које је изгубило статус самосталног насељеног места тако да је данас део Гакова. После укидања статуса општине у целини је припојена територија општини Сомбор, дуго је место Станишић важило за највеће место у општини али је осамдесетих година почео његов демографски пад, који нажалост, и даље траје.
Име Оснивачи Станишића назвали су насеље (1535. године) према презимену виђенијег овдашњег становника или најбројније породице. На сличан начин имена су добила и друга насеља и пустаре у широј околини Сомбора: Билић, Бикић, Бокчиновић, Браћевић, Ђурић, Миличић (касније Милчић), Ненадић, ... Име села остало је истоветно са именом некадашње пустаре, мада је, у свакодневном говору (посебно међу Сомборцима), село често називано и Станичићем и Станчићима. У званичним државним документима име села је увек писано са обликом Станишић.
Наредбом мађарских државних власти да помађаризују не-мађарска имена села, име места је од 1904. до 1918. године, као и од 1941. до 1944. године, било Ерсалаш (Őrszállás), које никад није било прихваћено међ' не мађарским становништвом. У преводу са мађарског на српски језик нови назив значи Стражара. У атару је постојала жандармеријска стражарска кућа, где су се жандари склањали у невремену, у њој се одмарали приликом патролирања, што је послужило да се селу да ново име.Миленко Бељански - "Станишић" (1985.), стр.55
Међу старим станишићким породицама сачувано је предање да је име села настало приликом пресељења српских породица из Барачке и Даутова, тако што је неко узвикнуо старцу који је предводио народ: "Стани чича, ово је место за нас!", те је од тог повика настало име Станичић, Станишић (како је име Станишић за некадашњу пустару забележено 128 година пре овог пресељења, очито да предање није тачно)."Панонски Морнар" број 4 (август 2005. године), Милан Степановић - "Станишићки Срби староседеоци", стр 35-44.
Међутим, Немци који су се населили овде 1786. и после, прогласили су и свој део за Станишичић или за Станишић (или још више као за Tannischitz), као за њих прикладнији облик. Сви покушаји про-нацистичких Немаца да промене име села 1935-36 (као будући део германизације подручја) за Donau-Wachenheim, Deutsch-Wachenheim, Steinsitz, Tannenschütz били су само лоши погрешни преводи његовог првобитног имена и никада нису били прихваћени, чак ни међу собом. Станишић је био и остао Станишић.Stanišić
Историја На месту данашњег Станишића нема поузданог трага да је постојало неко средњовековно насеље. На основу топонима и докумената, претпоставља се да се средњовековно насеље које се спомиње у 14. и 15. веку Париш налазило данас између Станишића и Риђице.И. Ивањи, 1907. година Париш је старо бачко насеље, први пут споменуто 1366. године. Крајем 17. века, после аустро-турских ратова, село је опустело.
Према попису православних парохија у Станишићу је 1733. године било 113 српских домова које је су опслуживали православни свештеници: Петар Груић, Никифор Петровић, Тимотеј Сељаковић, Григорије Борђошки и Кирил Стојановић."Сербски летописи", Пешта 1859-1860. У селу је 1772. године подигнута православна црква која је обновљена 1910. године после великог пожара. Поп Григорије Борђошки је 1808. године парох и намесник, а Варко Врачарић колега парох. Године 1810. јављају се као претплатници први грађани Станишића: Павел Чекић кнез, Козма Искрић учитељ (и 1808) и Петар Борђошки трговац.Аврам Максимовић: "Нови пчелар", Будим 1810.
О трошку баронске породице Редл 1815. подигнута је католичка црква "Име Маријино"Празник Имена Маријиног постаје у католичкој цркви универзалан одредбом папе Иноћентија XI, након одбране Беча од Турака 12. септембра 1683. године., дугачка је 45, широка 20 и висока 47 м. У костурницу-крипту под олтаром католичке цркве до 1918. године сахрањивали су се чланови породице Редл.
мини|200п|лево|Мапа Станишића из 1764. годинеНа пустару је из оближњих села Барачка и Даутово 1763/1964. године пресељено стотињак прогнаних српских породица, које су овде основале данашње село Станишић (према попису из 1764. године у Станишићу је тад било 605 становника). Срби се првобитно нису населили где данас лежи Станишић, него више на источној страни, близу данашњег насеља Алекса Шантић, који лежи на негдашњој пустари "Шара". Пустара "Шара" је за време досељења Срба из Барачке и Даутова откинута од Каћмара, и прикључена Станишићу. Али се Србима овај предео није свидео, јер у близини није било бунара, ни трске за покривање кућа, ни риболова итд. И после презимљеног зимског времена, кренуше Срби ка западу и настаде тамо где је данас село Станишић, и где је са западне стране онда била велика бара, дубок рит пун рибе, а село са источне стране опасано великим шумама.Тома Искруљев - "Бајски Трокут" (1936), стр. 432
Српска основна школа почела је са радом од 1774. године, а немачка од 1786. годинеSTANIŠIĆ – Ravnoplov. Крајем 1783. године у Станишићу почиње насељавање мањег броја мађарских и словачких породица (станишићки Словаци ће до краја XIX века углавном бити помађарени и понемчени. Помађарени су: Дробина, Крижак, Жумбера, Ралбовски, Колар, Тренка, Марко, Мудри, Напора, Рончак, Коларик, Михалец, Фабијан итд), а током 1786/1787. г. овде је насељено и стотињак немачких породица (Немци ће наставити да се досељавају и наредних деценија). Они потичу из региона Лорене, Рајна-Палатинат и Сарланд. Изградили су 100 нових кућа током тог лета 1788. године, око 200 m на источном, горњем терену од српског села. Новоизграђене куће су постављене у два реда са три блока (један од њих је остављен за цркву) чинећи прву улицу (коју су назвали Немци "Gasse", будућа "Kirchengasse" (Црквена улица)). Ново село је проглашено посебном општином од српске, и тако је названо "Neu Stanischitz" ("Нови Станишић"). Станишић се веома брзо развијао и убрзо је постао једно од већих села у округу. Између 1790. и 1830. (посебно између 1812. и 1820) више од 150 нових немачких породица преселило се у Станишић, углавном из Чатаље (Жупанија Баја, данас у Мађарској). Број српских породица се смањио, а број немачких породица подигао се са 120 у 1790. на 400 у 1830. Око 500 нових кућа саграђено је до 1830. године. Такође, око 45 мађарских и око 25 словачких породица населило се у Станишић до 1830. године. Све до 1811. године село је било подељено на два дела — немачки (нови) и српски (стари) Станишић. Почетком 19 века, па све до времена Мађарске револуције 1848/1949. године, Станишић је био у поседу племићке породице Редл. Потписом аустријског цара Франца I Станишић 1811. г. добија статус трговачке и пољопривредне варошице, а српска и немачка општина спојене су у једну. То је значило да је Станишићу било допуштено да одржи тржиште што је било велико побољшање у односу на друга села у округу.
Због неспоразума око земљишта за напасање стоке Мађарске власти ће три Србина (Мирка Комненова, Симу Попова и Гигу Бикара) 31. маја 1848. године обесити одмах иза села с десне стране јеврејског гробља кад се иде једну дуж за Риђицу. Они су одмах тамо и сахрањени, а сви Станишићани су изведени да за пример виде пресуде. Још једанаест станишићких Срба осуђено је на по годину дана затвора, четворица су осуђена на по две године, петорица на по три и двојица на по девет година затвора, а само двојица житеља су осуђена на краће временску казну од једног, односно три месеца затвор. Немачко становништво је током 19. столећа постало најбројније. Према попису из 1800. г. у селу је живело 2.788 становника (53% Срба, 40% Немаца и 7% Мађара, Словака и других.), 1820. г. 4.219, 1830. г. 4.600 (58% Немаца, 26% Срба, 14% Мађара и Словака, 1,5% Јевреја), 1900. г. 6652, а 1931. г. 7.588 становника (5.582 Немци, 1.102 Срби, 686 Мађари, 185 Буњевци-Хрвати, 60 Роми, 40 ЈеврејиМиленко Бељански − „Станишић” (Сента) (1985). стр. 71.) . Станишић је између два светска рата био демографски, привредно и друштвено развијена самостална општина. Taj период био је веома богат дешавањима, променама у начину живота, развијала се и модернизовала пољопривреда, цветало занатство и трговину, мењао се изглед села, оснивана су културна и спортска друштва, село је све више личило на варошицу.Роберт Кучо "Станишић - Водич кроз историју једног насеља у Бачкој", pp. 128
Епидемија колере почела је у Станишићу 27. августа 1831. године, оболело је 18 а умрло 13 особа. Епидемија је у Бачкој била у 53 места, од 14.147 оболелих, умрло их је 7.453. Колера се поново јавља у Станишићу 17. августа 1836. болесне је лечио болничар Вилмош Офенбауер који је дошао из Будимпеште. У Горњем Срезу, којем припада и Станишић, умрло је 1.355 људи.Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985)
Многе српске станишићке породице одселиле су се у Сомбор и на околне сомборске салаше, као и у Бечеј, Сенту, Мол или Србобран, након што је Станишић, од 1805. гопдине (до 1894. године) постао властелински посед племићке породице Редл.
Мађарске власти су 1904. г. преименовале Станишић у Ерсалаш (Őrszállás), како се звао до краја 1918. године, као и током окупације 1941-1944. године.
Први светски рат У Станишићу је аустроугарско време престало у два сата после подне 21. новембра 1918. године, када је у Станишић приспело 40 српских војника из VII пешадијског пука, које је предводио потпоручник Радивој Куљански.М. Бељански - Станишић (1985.), стр 56. Двадесетак војника остало је у Станишићу а 20-ак војника је отишло још истог дана у Риђицу. Споменути потпоручник Куљански родом је из села Мали Црнићe, браничевски срез.
Станишић у новој држави Станишић је после Првог светског рата припао територији Краљевине СХС и представљао је засебну општину. Са близу осам хиљада становника, Станишић је између два светска рата имао српску и немачку школу, православну и римокатоличку цркву, пошту, болницу (са три лекара и апаратом за снимање плућа), две апотеке, ветеринарску службу, адвокатску канцеларију, електричну централу, циглану, парни млин, две кудељаре, шест содара, ледару, три дрваре, кречану, сушару за жито, 32 парне вршалице, ковачке, столарске, коларске, сарачке, пећарске, керамичарске, кројачке, вуноплетачке, ћурчијске, обућарске, шеширџијске и часовничарске радионице, 17 радњи (десет са мешовитом робом, шест са текстилном и једну продавницу обуће “Бата”), четири гвожђаре, пет пекара, осам месара, две млекарске радње, Ватрогасно друштво, Соколско друштво, организацију Народне одбране, Сељачку дружину, Занатлијско момачко удружење, месни одбор Црвеног крста, Српску аматерску позоришну дружину и Српски црквени хор, немачка и мађарска културна друштва, фудбалски и куглашки клуб, општинске недељне новине (на немачком језику Lokal Anzeiger, излазиле од октобра 1934. до 1942. године), биоскоп, железничку станицу (1936. г. било је у Станишићу и аутомобила), засебну општинску управу и представљао је, заправо, прави мали град. Станишићком атару имао је 21.933 катастарска јутра земље.
Друштвена организација која је имала посебан значај у селу у периоду између два рата јесте „Соколско друштво”, основано 1929. године.