Историја Хрватске обухвата општу историју државног подручја данашње Републике Хрватске, што се у повратном смислу односи на разне државе и области које су током старије или новије историје постојале у оквирима њених данашњих државних граница. Поред историје ранијих држава и покрајина чији су називи укључивали и појам Хрватска, општом историјом њеног данашњег државног подручја обухваћене су и области које у појединим историјским периодима нису биле део средњовековне или нововековне Хрватске, али се данас налазе у њеном саставу.
Античко доба
Током античког доба, целокупно подручје данашње Хрватске потпало је под власт Римског царства. Првобитна римска провинција Илирик подељена је током 1. века на две посебне покрајине: Далмацију и Панонију. Најзначајнији римски градови на подручју данашње Хрватске били су Салона и Сисција. У време цара Диоклецијана (284—305) извршена је реорганизација провинцијске управе, а касније је створена и посебна Дијецеза Панонија. Све ове области су тешко пострадале током хунске инвазије средином 5. века, а потом је око 490. године на овим подручјима успостављена власт Острогота. Око 535. године, Далмација је поново враћена под царску власт. Након нових похара у време аварске инвазије у другој половини 6. и почетком 7. века, на овим подручјима започиње и насељавање Словена.
Средњи век мини|десно|265п|Жупаније у саставу раносредњовековне Хрватске, према цару Константину Порфирогениту
Приликом досељавања Словена крајем 6. и почетком 7. века, на подручјима данашње Хрватске настаниле су се разне словенске скупине. У северним деловима дотадашње римске Далмације населили су се Хрвати, док су се у областима јужно од реке Цетине настанили Срби, а опсег српског етничког простора потврђују и Анали франачког краљевства, који под 822. годином бележе да су Срби народ који држи велики део Далмације (), што је на готово истоветан начин поновљено и у Фулданским аналима (). Северно од Срба и Хрвата, на просторима раније римске покрајине Паноније Савије населило се посебно словенско становништво, које је припадало широј скупини Панонских Словена, док су поједини приморски градови и острва у Далмацији остали под царском влашћу, поставши део византијске теме Далмације.
мини|десно|265п|Положај Хрватске у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку
Првобитна Кнежевина Хрватска створена је у залеђу северне Далмације, захватајући према истоку и жупе Имоту, Ливно и Пливу, док је према седерозападу обухватала и области Лике, Крбаве и Гацке. На северу се граничила са Посавском кнежевином, а на истоку са Кнежевином Србијом и Неретљанском облашћу. Даље према југу простирале су се српске кнежевине Захумље и Травунија, којима су припадале и области на крајњем југу данашње Хрватске (Дубровачко приморје са Конавлима). Крајем 8. века, Кнежевина Хрватска је потпала под утицај Франачког царства, које је успоставило врховну власт и над Посавском кнежевином. Покушај кнеза Људевита Посавског да се отргне од франачке власти (818-822) окончан је поразом устаника и франачком победом. Током 9. века довршен је процес покрштавања, првенствено заслугом западних мисионара, чиме ће поменути простори ући у сферу западног хришћанства.
мини|десно|150п|Бан Павле I Шубић (умро 1312. године)
Кнежевином Хрватском је владала домаћа династија Трпимирвића, чији су припадници првобитно били кнежеви, а потом краљеви (од 10. века). Краљевина Хрватска је досегла врхунац моћи за време владавине краља Петра Крешимира IV (1058—1074). Након смрти краља Дмитра Звонимира (1075-1089) долази да слабљења државе. Током последње деценије 11. века суседна Краљевина Угарска успела је да учврсти своју власт на просторима старе Славоније, настављајући ширење и према Краљевини Хрватској. У Бици на Гвозду (1097), угарска војска је однела победу над хрватском, након чега долази до слома државе. Угарски краљ Коломан (1095-1116) је до 1102. године довршио покоравање Хрватске, успоставивши угарску власт и над градовима у далматинском приморју, а запоседнуте области су потом организоване као посебна угарска крунска земља Краљевина Далмација и Хрватска, под управом краљевских намесника који су носили титулу бана Далмације и Хрватске. Ту дужност је средином 12. века обављао Белош Вукановић, српски великаш у служби угарског двора. Угарски намесници су такође управљали и Бановином Славонијом, а већ од 13. века често се догађало да се истој личности поверавају баснке дужности у Далмацији и Хрватској на једној и Славонији на другој страни, што је крајем 15. века постала редовна пракса.
Главни супарник Угарске у залеђу северне Далмације била је Млетачка република која је почевши од 11. века настојала да успостави власт над примосрким градовима и острвима у Далмацији. Тим поводом су вођени бројни млетачко-угарски ратови. Средином 14. века, Угарска је однела победу што је довело до склапања Задарског мира (1358) и привременог повлачења млетачке власти. У међувремену, Угарска је већ крајем 12. века покушала да прошири свој утицај и према југоистоку, настојећи да успостави врховну власт над Хумском земљом, која се налазила у саставу средовековне Србије, а слични угарски покушаји настављени су и касније. Крајем 13. и почетком 14. века, дошло је до успона хрватске великашке породице Шубића, који су такође покушали да успоставе власт и над Хумом, у чему су привремено успели, али њихова настојања је сузбио српски краљ Стефан Милутин.
Око 1326. године, највећи део Хума потпао је под власт Бановине Босне, а потом је за време владавине српско-босанског краља Твртка I (1377-1391) дошло и до привременог ширења босанске власти над знатним делом матичних хрватских земаља у залеђу северне Далмације. Угарска власт над тим просторима накнадно је обновљена за време владавине угарског краља Жигмунд Луксембуршки (умро 1437. године).
Већ током средњовековног периода, на ширем простору данашње Хрватске укрштали су се утицаји западног и источног хришћанства. Приморске области су спадале под јурисдикцију римокатоличке Сплитске надбискупије, а потом је основана и посебна Дубровачка надбискупија. Поред латинског богослужења, у употреби је била и словенска литургија са снажном глагољичком традицијом. Разне забране које су наметали латински бискупи доводиле су до повремених спорова и сукоба са народним свештенством. Ради решавања спорних питања, глагољашко свештенство се тако обраћало и антипапи Хонорију II (1061-1072), а слични покушаји су предузимани и касније. Верски мозаик био је употпуњен оснивањем српске православне Хумске епсикопије (1219), чије се пробитно седиште налазило у Стону.
Разна питања из ране средњовековне прошлости Хрватске предмет су научних расправа, пошевши од полемика о времену досељавања Хрвата, преко питања о историчности краља Томислава и Сплитских сабора, до расправа о начину успостављања угарске власти над Хрватском (Pacta conventa).
Нови век мини|десно|265п|Краљевина Хрватска и Славонија: подела на жупаније, према стању од 1886. до 1918. године
Већ током 15. века, дошло је до учесталих османских продора ка подручјима Далмације и Хрватске, односно Славоније. У исто време већи део Далмације поново је потпао под власт Млетачке републике. Мохачка битка (1526) била је кључни догађај у којем је власт краљевске куће Јагеловића пропала смрћу краља Лајоша II. Османско царство се даље ширило да би у 16. веку обухватило већи дио Славоније, западне Босне и Лике.
У другој половини 16. века, велика подручја Хрватске и Славоније уз границу Османског царства претворена су у Војну крајину, под непосредном ингеренцијом бечке војне команде. Како је Војна крајина опустела, тамо су насељени хришћански пребези с османске стране границе: православни Срби и Хрвати, који су заостали и нису се већ Чеси, Словаци и други.
Када је Бихаћ пао (Битка код Бихаћа, 1592. година), само су мали дијелови Хрватске остали слободни. Преосталих 16,800 -{km}-² називано је -{reliquiae reliquiarum olim incluti regni Croatiae}- (остаци остатака некад великог хрватског краљевства). Турска војска доживјела је свој први велики пораз у Славонији битком код Сиска 1593. године. Изгубљена су подручја постепено враћена, осим великог дијела данашње Босне и Херцеговине.
У 18. веку је Османско царство истјерано из Мађарске и Хрватске, док је Аустрија довела своје царство под средишњу контролу. Царица Марија Терезија добила је подршку Хрвата кроз Прагматичну санкцију и у Рату за аустријско наслеђе (1741—1748) и заузврат припомогла Хрватској.
Кад је Млетачка република пала 1797. године, њени посједи на источном Јадрану су постали предмет спора између Француске и Аустрије. Хабзбурзи су на крају осигурали власт (1815), па су дијелови земаља под именом царских покрајина Далмације и Истре постале дио царства. Последње двије су каснијом подјелом Хабзбуршке монархије на аустријски и угарски дио, иако су биле источно од Аустрије, потпале под аустријски дио, док су друге земље под именом царских покрајина Хрватска и Славонија потпале под угарски дио Монархије.
Хрватски народни препород кренуо је у 19. веку против германизације, мађаризације и италијанизовања Хрватске, Славоније и Далмације и Хрвата, Далматинаца и Славонаца. Илиризам је обухватио многе утицајне људе у Хрватској (и хрватског и нехрватског поријекла!) 1830-их година и даље, што је довело до реформе хрватског језика и великог развоја културе. Међу највеће препородитељске успјехе ваља навести поновно увођење хрватског језика као службеног језика у царским управним јединицама Далмацији и „Хрватској и Славонији“. Пошто су мађарони основали своју хорватско-вугерску странку, Људевит Гај оснива Илирску странку. Међутим већ двије године касније Илирско име је забрањено. Гај је приморан промијенити име странке у Народну странку. То је био велики ударац Илирскоме покрету, који је тежио окупљању свих јужних Славена под Илирским именом, и тиме утјецати на статус Славена у Монархији.
Након револуције 1848. и стварања двојне монархије Аустроугарске, Хрватска је изгубила аутономију, иако је бан Јосип Јелачић помогао да се сузбије мађарски устанак. Хрватска је аутономија враћена 1868. кроз Хрватско-угарску нагодбу, која је, упркос добијеној аутономији у неким подручјима, била уговор на штету Хрвата.
Аустроугарске власти нису никад допустиле спајање свих хрватских земаља, упркос жељама хрватског становништва. Такав став власти је све више окретао Хрвате од оданости Аустро-угарској Монархији. Ипак, захваљујући раду „бана пучанина“ Ивана Мажуранића, Војна крајина је враћена у састав Хрватске, односно територијално и управно је постала део царских покрајина Хрватске и Славоније.
Савремено доба Хрватска у првој Југославији мини|265п|Бановине Краљевине Југославије Крајем Првог светског рата слободу доноси Војска Краљевине Србије, након што је пробијен Солунски фронт средином септембра 1918. и стиже за два и по месеца до јулијских Алпи. Већ 4. новембра Влада у Бечу доживљава колапс, Аустроугарска се распада после осам векова, на Аустрију и Мађарску, при чему су настале и нове државе на рушевинама Хабзбуршке монархије: Чехословачка, Пољска, Румунија, Краљевина СХС..
У присуству представника Народног вијећа из Загреба и регента Александра је проглашено уједињење прве јужнославенске државе 1. децембра 1918. Земља је названа Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Октобра 1929. име је промењено у Краљевина Југославија
За време владавине краља Александра (1921—1934) долази до изражаја идеја унитарног југословенства. Хрватски историчари и политичари сматрају да се краљевом диктатуром подупире „великосрпски централизам“, што нема неке валидности.
Већи део постојања Краљевине СХС, тј. Југославије, административно уређење је било према девет бановина. Данашња Хрватска је била у саставу: Савске, Приморске и Зетске Бановине.
Хрватски терористи предвођени злогласним емигрантом Антом Павелићем у сарадњи са бугарским фашистичким покретом ВМРО су одговорни за Марсејски атентат у Француској, када је 9. октобра 1934. убијен Александар I Карађорђевић. Након тога, власт у југославенској краљевини преузима трочлано Намесништво на челу са Кнезом Павлом.