мини|Визуализација количине путева на интернету. мини|Шема Википедије на интернету Интернет је светски систем повезаних рачунарских мрежа који је трансформисао начин на који функционишу комуникациони системи. Почеци интернета се вежу за стварање -{ARPANET}--а 1969. године, мреже рачунара под контролом Министарства одбране САД. Данас интернет повезује милијарде рачунара широм света на један нехијерархијски начин. Интернет је производ споја медија, рачунара и телекомуникација. Међутим, интернет није само производ технолошког напретка, него такође друштвених и политичких процеса, укључујући научну заједницу, политику и војску. Од својих корена као једно неиндустријско и непословно окружење везано за научну заједницу, Интернет се врло брзо проширио на свет трговине и пословања. Ипак, било је потребно скоро 30 година да се интернет наметне као технолошка иновација која константно трансформише друштво и економију. Интернет је јавно доступна глобална пакетна мрежа података која повезује рачунаре и рачунарске мреже коришћењем интернет протокола (ИП). То је "мрежа свих мрежа" која се састоји од милиoна кућних, академских, пословних и владиних мрежа које међусобно размењују информације и услуге као што су електронска пошта, "ћаскањe" (енг. chat) и пренос датотека те повезане странице и документе -{World Wide Weba}-.
Појам интернет значи мрежа унутар мреже, или интерна веза између више рачунара. Структурно постоје мале мреже које се међусобно везују, и тиме чине ову структуру. Интернет се све више назива глобалном мрежом информација (велика интернационална-глобална база података). У 2014. години број интернет корисника премашио је 3 милијарде или 43,6% светске популације (две трећине корисника дошло је из најбогатијих земаља и то 78,0% становништва из Европе, а 57,4% из Америкe). Тешко је проценити праву количину информација коју сервери обрађују.
Историја
Преношење инструкција између рачунских машина се први пут остварено 1940. године када је Џорџ Стибитз искористио -{TTY}-, односно теле-машину за куцање, помоћу које је послао инструкције са његовог Модел К са универзитета Дартмут у Њу Хемпширу на његов „калкулатор комплексних бројева“ у Њујорку, те такође примио резултате истим путем. Тек 1964. године, истраживачи са Дартмута су изумили главну машину са дељеним временом са прикљученим терминалима. У основи терминали су искориштавали ресурсе главног рачунара, те помоћу главног рачунара на којег су прикопчани добијали резултате назад на терминал.
Већ од првих дана па све до данас, интернет је прославио много „рођендана“, али који је прави тешко ће се сложити и најбољи познаваоци историје информатике. Неки тврде како је то 1961. кад је др. Леонард Клајнрок на универзитету МИТ први пут објавио рад о -{packet-swiching}- технологији. Неки наводе 1969. годину као годину рођења Интернета јер је тада Министарство одбране САД одабрало '-{'Advanced Research Project Agency Network}-, познатију као -{ARPANET}-, за истраживање и развој комуникација и командне мреже која ће преживети нуклеарни напад. Седамдесете године донеле су неколико веома важних открића која су обележила развој интернета каквог данас знамо, а потом се догодило и одвајање -{ARPANET}--а из војног експеримента у јавни истраживачки пројект.
Године 1969. Универзитет Калифорнија у Лос Ангелесу, СРИ у Станфорду, Универзитет Калифорније у Санта Барбари и Универзитет Јуте били су прикопчани на ARPNET мрежу која је користила 50 -{kbit/s}- мрежна кола. -{ARPANet}- је у ствари претеча данашњег Интернета, иако је била пуно ограниченија него глобална мрежа – интернет, ипак је била прва мрежа такве врсте. Касније ће се технологија све више развијати те прерасти у данашњу мрежу какву познајемо. Интернет је глобално доступна мрежа коју чини више међусобно повезаних мањих и већих мрежа које комуницирају помоћу интернет Протокола (ИП), а који су повезани бакарним кабловима, оптичким кабловима и другим. Прва интернет мрежа је створена 1. јануара 1983, што се сматра и стварањем интернета када је Америчка Национална Научна Фондација () (НСФ) направио универзитетску мрежу која ће касније постати -{NSFNet}-. Брз развој Интернета је помогла могућност TCP/IP-а (Интернет протокола) да ради преко већ постојећих мрежа и комуникација (као што су телефонске жице итд).
Вероватно је најважнији тренутак био 1983. кад је тадашња мрежа прешла са -{NCP}--а (-{Network Control Protocol}-) на -{TCP/IP}- (-{Transmission Control Protocol / Internet Protocol}-), што је значило прелазак на технологију каква се и данас користи.
Протоколи су стандарди који омогућавају комуникацију рачунара путем мреже, а 1983. године мање од 1000 рачунара је било спојено са -{ARPANET}- користећи релативно примитивни -{Netvork Kontrol Protokol}-, који је упркос многим ограничењима, био употребљив у малим мрежама, и није био довољно флексибилан за ширу употребу. Како се АРПАНЕТ експоненцијално повећавао, видело се како је потребан општији приступ комуникационом протоколу како би могли бити удовољени све већи захтеви и стварана све компликованија мрежа рачунара.
Винтон Церф који је са Робертом Каном створио -{TCP/IP}- протокол, једном је рекао: „Створили смо протокол који ће се користити и у великом мрежама с великом бројем рачунара, протокол који ће носити интернет будућности, што је значило да мора бити флексибилан како би различите мреже могле функционисати у заједничком окружењу“. Наиме већ је тада било јасно како ће интернет бити велика мрежа састављена од великог броја мањих мрежа. Али тада је прелаз на -{TCP/IP}- био контроверзан: неки делови информатичке заједнице желели су прихватање других стандарда, а највише се помињао -{Open System Interconection Protocol}-. -{ARPANET}- је пре службеног прелаза на -{TCP/IP}- у неколико наврата искључио -{NCP}- пренос података како би уверио неверне томе да се -{NCP}- може искључити по жељи.
Винтон Церф и Роберт Кан почели су рад на новом протоколу пуно пре 1983. године, тачно 10 година раније јавила се идеја о новом протоколу, а следећих година су се развијали и усавршавали детаљи протокола који ће променити историју. Имплементација -{TCP/IP}- протокола у тадашње време у оперативне системе трајала је скоро 5 година, док је на -{ARPANET}- било спојено око 400 рачунара. Ситуацију је поједноставио детаљ што су многи рачунари користили -{Packet Radio}- и -{Packet Satellite}- које су већ неколико година радиле са -{TCP/IP}- протоколом.
Прво представљање јавности је доживио 1990-их година. У августу 1991 -{CERN}- у Швајцарској је представио веб сајт, док је већ пре три године Тим Бернерс-Ли почео стварање -{HTML}- протокола, -{HTTP}- те прве веб странице на ЦЕРН-у у Швицарској. Национални Центар за суперрачунарске примене је објавио -{Mosaic}- веб-прегледач, а 1994. године се повећава интерес јавности за интернет који је до сад био искључиво академско/техничке природе. Интернет је све више узимао маха, тако да је 1990-их интегрисао већину тадашњих постојећих јавних рачунарских мрежа, што је остварено највише захваљујући недостатку меродавне централне администрације чиме је омогућен несметан раст мреже, као и прилично слободну природу Интернета и његових протокола. До јуна 2008. око 1,46 милијарди људи користи Интернет у читавом свету.
Приступ интернету Интернет као глобална светска мрежа нема цензуру и нема препрека. Доступна је на сваком делићу планете Земље уз одговарајућу опрему. Да би приступили овој мрежи морамо имати један од система за комуникацију као што су: Аналогна телефонска линија -{ISDN}- -{ADSL}- кабловски бежични сателитски
Аналогна телефонска линија Систем аналогних телефонских линија подразумева инфраструктуру јавне комутиране телефонске мреже (PSTN-Public Switched Telephone Network) или једноставније речено упредени парни кабл до телефонске централе какву има готово свако домаћинство. Овим системом се, кроз спојне водове, врши пренос аналогних сигнала (првобитно намењен искључиво за говорне информације) у врло уском спектру од 300 до 3400 Hz што је сасвим довољно за пренос говора. Ако се између рачунара и овакве линије постави уређај који ће вршити конверзију дигиталних у аналогне сигнале и обрнуто модем могуће је остварити повезивање рачунара са брзином преноса до 56 -{KBps}-. (Теоретски 64 -{KBps}-).
-{ISDN}- -{ISDN}- систем такође користи упредену парицу као физички преносник дигиталних сигнала а опсег је проширен и укључује два аналогна канала тако да су брзине до 128 кбпс. Назив је добио као скраћеница енглеског термина -{Integrated System of Digitaly Network}-. Пренос података кроз спојне водове је дигиталан.
-{ADSL}- -{ADSL}-, као варијанта -{DSL}- (-{Digitaly Subscriber Line}-) или у слободном преводу дигитална претплатничка линија користи особину увезивања више "канала" од по 64 кбпс у жељену (боље речено плаћену) ширину преноса. Ознака -{ADSL}- значи да је проток информација асиметричан тј према потреби количина долазних информација (-{Download}-) са сервера према клијенту се увећава на рачун одлазних (-{Upload}-) количина бита. Комуникација кроз спојне водове је дигитална.
Кабловски Интернет Кабловски Интернет у насељеним местима где је успостављен систем кабловске телевизије могуће је остварити истим водовима пренос података и конекција на Интернет. Овај систем има веома велику пропусну ширину података која иде и до 1 -{Gbps}-. Веома често се користи, једини проблем је што брзина преноса директно зависи од броја корисника (претплатника)
Бежични Интернет Бежични Интернет је термин који је успостављен према оригиналној енглеској верзији -{Wireless}-. Данас се користи више различитих варијанти а најчешће комуникације су на ултра високим фреквенцијама од 2,4 и 5 -{GHz}-. Због особина простирања ове врсте таласа (праволинијски и не пролазе нити се одбијају од физичке препреке) ограничења су велика: мора постојати оптичка видљивост између антена приступне станице и корисника а даљина се креће до неколико километара. Брзине које се могу постићи на овим фреквенцијама су велике и крећу се од 2 -{Mbps}- до 54 -{Mbps}-.
Сателитски Интернет Сателитски Интернет је систем који представља најпоузданији и најбржи систем за пренос података, па тако и за приступ Интернету. Као посредник у комуникацији користи се геостационарни сателит позициониран на висини од око 35000 -{km}- изнад земље. Пошто се креће угаоном брзином идентичном брзини ротације Земље, његов положај у односу на одређени простор на Земљи увек је исти. Простор који је покривен сигналом сателита назива се -{"Footprint"}-.
Технологија Протоколи Комуникациону инфраструктуру Интернета чине његова хардверска компонента и систем софтверских слојева који контролишу различите аспекте те архитектуре. И док се хардвер често може користити да подржи друге софтверске системе, дизајн и строги процес стандардизације софтверске архитектуре одликују Интернет и пружају темељ за његову скалабилност и успех. Одговорност за дизајн Интернетских софтверских система је пренета Оперативна група за Интернет инжењеринг (-{Internet Engineering Task Force - IETF}-). -{IETF}- води радне групе да постављање стандарда о различитим аспектима Интернет архитектуре, отворене за сваког појединца. Резултати дискусија и коначни стандарди се објављују у низу радова, који се сваки зове Захтев за коментар (-{Request for Comments (RFC)}-) и доступни су бесплатно на веб-сајту -{IETF}-. Главни методи умрежавања који омогућавају Интернет се садрже у специјалним захтевима за коментаре, који чине Интернет стандарде. Други мање ригорозни документи су чисто информативни, експериментални или историјски или документују најбоље тренутне праксе у имплементацији Интернет технологија.
Услуге Најпознатије услуге за на Интернету су: -{World Wide Web}- - користи -{HTTP}- за пренос wеб страница написаних у -{HTML}--у - то је новији сервис, али и најбрже растући, често се погрешно користи као синоним Интернета