Јован Шангајски и Санфранцискански (; Адамовка, 4/16. јун 1896 — Сијетл, 2. јул 1966), световно Михаил Борисович Максимович, био је православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. Канонизован је 1994. године.https://web.archive.org/web/20160304215623/http://kampsada.net/Sveti-Jovan-Sangajski.pdf ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА (МАКСИМОВИЧА) АРХИЕПИСКОПА ШАНГАЈСКОГ И САН-ФРАНЦИСКОГ (1896—1966)
Порекло
Михаил Максимович родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из старинске племићке породице, а његов отац Борис Максимович био је српског порекла па је стога и задржано породично прослављање Светог Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу, а Јован му је касније монашко име. Породица Максимович избегла је у 17. веку у Русију, пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Осим њега још један члан породице Максимович проглашен је за светитеља, био је то Свети Јован Тобољски, сибирски мисионар. Његова мати Глафира, као и цела породица истицала се изузетном побожношћу.
Детињство и школовање, рат
Још као дечак Михаил Максимович разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.
Ипак, Миша није одмах кренуо путем служења Богу.
Као осамнаестогодишњак Михаил је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на Харковском царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Тих година тамо је боравио и истакнути руски теолог, тада архиепископ Харковски Антоније Храповицки. Врата његовог владичанског двора била су увек отворена не само за студенте-теологе, већ и за сву младеж, која се интересовала за питања вере. Тако је дошло и до сусрета Мише Максимовича и владике Антонија, што је оставило неизбрисив траг у души побожног Михаила. Кад је у Русији избила Октобарска револуција, официр Максимович је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.
Долазак у Србију, рад у Богословији
Страхоте октобарског преврата и грађанског рата нису мимоишле ни породицу Максимович јер делећи судбину неколико милиона руских избеглица и они су се нашли ван домовине, после многих лутања - у Србији, у Београду, где је тада била велика колонија Руса. Поновни сусрет са митрополитом Антонијем био је од пресудног значаја за Михаила. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“ у Кнез Михаиловој улици и испред Саборне цркве, у којој је касније неко време и служио. Остало је забележено да Миша није трчао улицама, већ би ћутке стајао како кажу најчешће испред Народног позоришта али би и тако веома брзо распродао примерке. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Редовно је посећивао богослужења у Руским црквама у Београду и Сремским Карловцима, где је најчешће боравио Митрополит Антоније, сада поглавар Руске заграничне Цркве, чије је седиште било управо у Србији. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске православне заграничне цркве произвео у чин чтеца. Михаил је одлучио да напусти мирски живот и повуче се у манастир. Тада је жариште монашког живота у Србији било у манастиру Миљково, где се окупило много руских и српских монаха око истакнутог духовника архимандрита Амвросија Курганова. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца на Ваведење 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Тада је отац Јован преузео један од најтежих аскетских завета - подвиг неспавања, у чему је истрајао пуних 40 година, до саме блажене кончине. Од 1925. до 1927. године предавао је веронауку у гимназији у Великој Кикинди.Светац који је продавао „Политику” и предавао гимназијалцима („Политика”, 23. јун 2016) Дошао је 1928. године са руским монасима у манастир Миљково. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић, за којег је Јован изрекао да је Златоуст наших дана док је Владика Николај ђацима говорио за Светог Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ.Николај Велимировић: "Најлепше беседе Владике Николаја", Београд 2004. И тада се већ јасно испољило светитељство оца Јована. Први је то открио Свети владика Николај који је често говорио: "Ако желите да видите живог светитеља – отидите код оца Јована". Истовремено са светим владиком Николајем Велимировићем остварио је трајно пријатељство и са светим авом Јустином Поповићем. Заједно са Светим владиком Николајем, Свети Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског.
Почели су да га прате његови ученици и чак су му стављали у кревет разне оштре предмете и тако установили да он уопште не користи постељу већ се целе ноћи моли Богу и само мало дремне онако на коленима пред иконама. Али су зато открили да он сваке ноћи обилази све њихове собе, да их крсти онако уснуле и да их покрива ћебетом да не назебу. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Тајно је обилазио ђаке на спавању, благосиљао их и молио се над њима. Од дана свог монашког пострига па до смрти никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимович посебно је поштовао Светог Наума Охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.Владимир Димитријевић: "Без Бога ни преко прага: србски духовници 20. века", Београд 2004.
Чак је почео да учи и македонски језик.
Тих година јасно се испољио још један став којег се целог живота држао отац Јован - постоји само православље и православна сабраћа, без обзира на националност.
Епископ и светитељ десно|мини|Мошти Св. Јована Шангајског
Године 1934. отац Јован се појавио у Београду. Познаницима који су питали откуд он овде објашњавао је да је посреди грешка: неког Јована изабраше за владику, а јавише њему. Сутрадан је објашњавао да је грешка много већа јер изабраше њега за владику. Као разлог одбијања те велике почасти наводио је своју говорну ману, али су му у Синоду Руске православне заграничне Цркве истакли пример старозаветног пророка Мојсија који је био муцавац.
У Руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, 28. маја, по старом календару, 1934. године Блаженејши митрополит Кијевски и Галицки Антоније хиротонисао је оца Јована за епископа Шангајског Руске православне заграничне цркве и то је била последња хиротонија тог истакнутог поглавара Руске православне заграничне Цркве. У пропратном писму пастви у Шангају владика Антоније је написао и ове речи: ..."Шаљем га као своју душу, као своје срце... Он је чудо подвижничке чистоте и строгости у ово наше време свеопште духовне посрнулости." Епископ Шангајски Јован стигао је у Шангај на Ваведење исте године. Тада је у Кини било на стотине хиљада руских избеглица, веома много управо у Шангају. Владика Јован, иако није био човек "од овога света", својим огромним духовним ауторитетом успео је да доврши огроман саборни храм Пресвете Богородице, парохијски дом, старачки дом, центре за помоћ у исхрани за сиромашне, гимназију, сиротишта за децу без родитеља. Главна помоћ пастви биле су молитве Светог Владике, његова чудесна исцељења безнадежних болесника и велика помоћ невољницима у другим приликама. У Шангају је основао чувено сиротиште Светог Тихона Задонског које је удомило чак око 4000 деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Утемељио је Кинеску православну цркву. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Сједињене Америчке Државе.
Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свесрдно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором.
О њему се никада није могло говорити са становишта обичних људских мерила.
Када су у Кини на власт дошли комунисти и руским избеглицама запретила нова опасност епископ Јован је успео да спасе 1949. године десетак хиљада својих парохијана и преко Филипина већину њих пребаци у Америку. Логор за паству Светог Владике налазио се на острву Тобабау.
Била је сезона разорних тајфуна. Али су сви они, на велико изненађење староседелаца, стално заобилазили управо то острво. Мештани су са запрепашћењем открили да Владика сваке ноћи обилази око логора и моли се. Тек пошто је Владика пребацио све своје штићенике у Америку, ужасни ураган је до темеља уништио читав логор.
Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио.