Сао Пауло () је главни град истоимене бразилске државе. Удаљен је око 400 km од Рио де Жанеира, а 1.030 km од главног града Бразилије.
Површина градске зоне је 1.523 -{km²}- на којој се налази приближно 11 милиона становника, што га чини највећим и најнасељенијим градом на јужној хемисфери.. Процена (из 2005. године) је да 21 милион људи живи у ширем подручју града, по чему је Сао Пауло на петом месту листе највећих метропола на свету.
Становници Сао Паула се на португалском зову паулистанос (), док се израз паулиста користи за све становнике из државе Сао Пауло укључујући и паулистаносе.
Географија Географски положај 220п|лево|мини|Сателитски снимак Сао Паула Сао Пауло се налази на платоу који је део Сера до Мар (португалски за „планински ланац мора”). Сера до Мар је део ширег подручја Бразилских висоравни с просечном надморском висином од 800 -{m}- и с удаљеношћу од 70 -{km}- од Атлантског океана. Град са океаном повезују два ауто-пута преко планинског ланца и воде до лучког града Сантоса и туристичког места Гваружа.
Урбанизованим подручјем Сао Паула доминира брежуљкасти терен, а северно према планинском венцу Сера да Кантареира повећава се надморска висина, па се овде могу видети остаци атлантске прашуме. Подручје града је тектонски врло стабилно, па овде никад нису забележене веће сеизмичке активности.
Река Тиете је некад била извор слатке воде за град, али је у другој половини 20. века веома загађена изливањем канализације и отпадних вода из индустрије, као и њена притока Пињеирос. Река Тиете је пловна низводно од града и део је естуара Ла Плата.
Изворна флора се састоји већином од широколисних зимзелених биљака. Данас је врло уобичајено разно растиње, које врло успешно расте захваљујући благој клими и честим кишама. То омогућава раст разним биљкама из тропских, суптропских и умерених крајева, а најприсутнији је еукалиптус.
Геологија 220п|мини|Парк Европа Источна висораван у којој се налази Сао Пауло протеже се од јужне Баије преко држава Минас Жераис, Еспирито Санто и Сао Пауло до северног дела савезне државе Паране. Велике висинске разлике и разноликост рељефа приказују се разноликошћу материјала у тлу. Одмах испод површине старих бразилских планина могу се наћи шкриљац, интрузивне стене и кварц.
Клима
Према Кепеновој класификацији климе Сао Пауло има влажну суптропску климу. Температуре ретко досежу 30 °C у лети, док је зими мраз врло редак. Највиша забележена температура је 35.3 °C, 15. новембра 1985, а најнижа -2.1 °C, 2. августа 1995. Обе ове температуре забележене су на метеоролошкој станици Миранте де Сантана у северној зони. У брдима око града (Орто Флорестал), 2. августа 1955, неслужбено је забележена температура од -3.9 °C. Налети снега службено су забележени само једном, и то 25. јуна 1918. Киша је врло обилна, поготово током топлијих месеци, али је ретка између јуна и августа. Ни Сао Пауло нити оближњу обалу никад нису погодили урагани као ни торнада.
Историја
Село Сао Пауло дос Кампос де Пиратининга основали су језуитски мисионари Мануел да Набрега и Хозе де Анчијета 25. јануара 1554. године. Они су основали и језуитску мисију Колежио де Сао Пауло де Пиратининга између река Ањангабау и Тамандватеи. Сврха ове установе је била покрштавање локалног Тупи-Гварани становништва. Село се налазило иза узвишења Сера до Мар у близини Сантоса и реке Тиете, те је тиме било на путу између југоисточне обале и пространог и богатог платоа на западу, који је касније постао држава Сао Пауло. Село је добило име по Павлу из Тарза, јер Католичка црква 25. јануара слави његово преобраћење. Године 1560. главни гувернер Мем де Са, захтевао је од становништва села Санто Андре да Борда до Кампо пресељење у подручје мисије, чиме је Сао Пауло службено постао село. Сао Пауло остао је идућа два века изоловано село у средишту колоније којег је одржавала пољопривреда.
мини|лево|200п|Домингос Жорж Вељо, један од првих саопаулских бандеирантеса У 17. веку јављају се у овом подручју бандеирантеси, тј. истраживачи који су истраживали нова подручја, те ловили Индијанце и тражили злато и дијаманте. Они се сматрају заслужнима за територијално проширење Бразила и за откривање много рудника племенитих метала и драгог камења. Откриће злата у подручју Минас Жераиса, привукло је пажњу португалског краља према Сао Паулу, који је 1711. године постао град. Крајем 18. века злато је исцрпљено, а започела је трговина шећером која се ширила из унутрашњости провинције кроз град према луци у Сантосу.
Стицањем независности Бразила, Сао Пауло је добио статус царског града (), који је доделио цар Педро I, 1823. године. Године 1827. године, у Манастиру светог Фрање, основана је правна школа (претеча данашњег правног факултета у Сао Паолу), и она представља прву академску институцију у Бразилу. Школа је основана због све веће потребе за правницима и политичарима који су до тада ишли на школовање у Европу. Академска функција града привукла је бројне нове студенте и професоре у град, те је због тога и због растуће производње кафе у регијама Кампињас, Рио Кларо, Сао Карлос и Рибеирао Прето, град добио назив Империјал Сидаде е Бурго дос Естудантес де Сао Пауло де Пиратининга (). Од средине до краја овог века траје раздобље усељавања великог броја имиграната, већином Италијана, који су већином радили на плантажама кафе. Током овог периода долази до развоја индустрије.
Средином 19. века, град се почиње убрзано развијати захваљујући железници која је повезала унутрашњост државе Сао Пауло с луком у Сантосу. Лакоћа извоза кафе омогућила је велики економски раст и града и државе. До највећег економског развоја града долази након пада Другог краљевства, када долази до највећег раста становништва, чему је помогла и политика кафе-ком-леите (кафа с млеком).
220п|мини|десно|Руа до Комерсио, 1887. године Врхунац раздобља доминације кафе представља изградња друге железничке станице Естасао да Луз (данашња зграда) крајем 19. века. У овом раздобљу, финансијско средиште града је премештено из историјског средишта града (подручје познато као историјски троугао) више ка западу. Подручје долине реке Ањангабау постаје ново средиште града. Градоначелници Жоао Теодоро и Антонио Прадо значајно су допринели развоју Сао Паула, па је током њиховог управљања направљена велика обнова града. Индустријским развој града у 20. веку утицао је на повећање градског урбанизованог подручја. Због ситуације у индустрији за време Другог светског рата, која је узрокована кризом индустрије кафе и забранама у међународној трговини, дошло је великог повећања пореза.
Данас је због великог индустријског развоја у осталим деловима Бразила, Сао Пауло напустио своју индустријску улогу и окренуо се према трговини, технологији и услугама, у чему се сматра најважнијом метрополом у Латинској Америци.
Политика мини|220п|-{Palácio dos Bandeirantes}- - седиште државне власти
У бразилској политици, место градоначелника Сао Паула увек је имало велику улогу. Између 1989. и 2004. градску политику одређивале су две странке, то су социјалистичка Радничка партија () и десничарска Напредна партија () .
Политичка подела десно|мини|лево|Карта четврти Сао Паула
Град Сао Пауло дели се на 31 градску четврт, тј. подпрефектуре. То су:
Арикандува Бутанта Вила Марија Вила Маријана Вила Пруденте Гвајаназес Ермелино Матарацо Жабаквара Жасана Ипиранга Итаим Паулиста Итакера Каза Верде Кампо Лимпо Капела до Сокоро Лапа М'Бои Мирим Мока Парељеирос Пења Перус Пињеирос Пиритуба Сантана Санто Амаро Сао Матеус Сао Мигел Се Сидаде Адемар Сидаде Тирадентес Фрегвезија до О
Ове подпрефектуре деле се на округе. Свака подпрефектура има већином два или три округа, док подпрефектуре Се, Бутанта, Лапа, Пења и Мока имају по једанаест округа. Подпрефектуре службено су груписане у девет регија (или зона), узимајући у обзир њихов географски положај и историјат. Ипак, у неким агенцијама и институцијама (телефонске компаније, изборне зоне) користи се другачија подела од службене.
Ове регије су: Центар - средишња подпрефектура, унутар ове зоне налази се само подпрефектура Се Североисток - стамбена зона за средњу класу, близу града Гваруљоса. Северозапад - сиромашно подручје, овде пролази железница и пут за Кампинас и друге градове у држави. Запад - универзитетска и културна зона. У овој регији налази се Авенија Паулиста и друге луксузне четврти. Центар-Југ - зона с највећим дохотком по становнику у граду. Овде се налазе велики број средишта међународних компанија. Југоисток - бивша индустријска зона, данас је насељавају „новопечени” богаташи. Ту су смештене неке историјски важне четврти као што су Ипиранга и Мока. Исток 1 - ово је зона у развоју коју насељавају радници, те људи с мањим примањима. Југ и Исток 2 - најсиромашније подручје града, где већина људи живи у фавелама, те подручје са високом стопом криминала.
У ширем подручју града (Гранде Сао Пауло) живи око 19 милиона становника. Ово подручје које гравитира Сао Полу укључује 39 општина.
Привреда мини|десно|220п|Авенија Берини: нови финансијски центар Сао Паула мини|десно|220п|Грађевина Алтино Арантес Сао Пауло је једно од најважнијих финансијских средишта у Латинској Америци. У граду се налазе седишта великог броја немачких предузећа, те је ово град с највећим бројем немачких предузећа изван Немачке. Укупни БДП у Сао Паулу је у 2006. години износио око 260 милијарди долара.
У Сао Паулу је смештена берза БМ&Ф Бовеспа (), која је највећа у Латинској Америци. Пословно средиште града је околина авеније Паулиста у старом средишту града (Сентро Вељо). Друга важна пословна подручја су у четвртима Пињеирос и Санто Амаро, те у авенији Фариа Лима.
У граду се одржава велики број сајмова и осталих привредних манифестација, који привлаче разне посетиоце из Бразила и из иностранства. Нека од важнијих догађања у граду су: Међународни сајам ципела и спортске опреме - -{COUROMODA}- Међународни сајам текстилне индустрије - -{FENIT}- Међународни грађевински сајам Међународни модни сајам - -{FRANCAL}- Међународни козметички сајам - -{COSMETICA}- Међународни стамбени сајам - -{EQUIPOTEL}- Међународни аутомобилски сајам - -{Salão do Automóvel}- Међународни сајам књига - -{Bienal Internacional do Livro}-
У задњој деценији привреда се са индустријског сектора окренула услужном и -{IT}- сектору. Тако су стару индустрију заменила услужна предузећа, посебно у области забаве, грађевинарства и туризма, а отворени је и велики број трговачких центара.
Саобраћај мини|Железничка станица „Естасао да Луз“ – из 19. века Сао Пауло је важно ваздушно, железничко и путно седиште. Град има два велика аеродрома, међународни Сао Пауло – Гваруљос () и Конгоњас () који служи за летове унутар Бразила.
Сао Пауло је град с највећим бројем хеликоптера по становнику на свету. По хеликоптерском превозу је у рангу Њујорка и Токија. Корисници су већином градска елита која овим начином избегава криминал и гужве на градским путевима. У граду се налази око 200 хелиодрома.
Град је добио железницу 1. јануара 1867. Пруга Сантос–Жундиај и данас постоји, те премошћује тада тешко пролазне реке и брда, те спаја град са обалом.
мини|Родовија дос Имигрантес Два ауто-пута (-{vias expressas}-) пресецају град и повезују га с другим бразилским државама, то су Маргинал Тиете и Маргинал Пињеирос. У град је могуће ући и другим путевима, од којих су најважнији: Родовија Президенте Дутра Родовија Ферн о Диас Родовија Аиртон Сена Родовија дос Имигрантес Родовија Аншијета Родовија Анхангера Родовија дос Бандеирантес Родовија Кастело Бранко Родовија Рапозо Таварес Родовија Режис Битенкурт Родоанел Марио Ковас
Јавни превоз
Главнину јавног превоза у Сао Паолу чине аутобуси и подземна железница. Метро системом града управља држава Сао Пауло, док аутобуским превозом, који обављају бројни превозници, управља јавно градско предуће -{CPTM}-.
Метро