Сан Франциско (), званично Град и округ Сан Франциско (), финансијски, културни и транспортни је центар северне Калифорније и једино је насеље у Калифорнији које је истовремено град и округ. Сан Франциско обухвата површину од 121 km² на северном крају истоименог полуострва. Густина насењености је 7.022 особа по km² што га чини најгушће насељеним већим градом (са бројем становника који прелази 200.000) у савезној држави, те другим најгушће насељеним граду у целој држави одмах након Њујорка. Сан Франциско је 4. град по броју становника у Калифорнији, одмах након Лос Анђелеса, Сан Дијега и Сан Хозеа те је 14. у целој држави са процењеним бројем од 852.469 становника, према подацима из 2014. године. Градско и околно подручје су познати као Заливска област Сан Франциска и као део комбиновне статистичке површине градова Сан Хозе, Сан Франциско и Оукланда, заједно броје процењених 8,6 милиона становника.
Сан Франциско (шпански назив за Светог Фрању) основан је 29. јуна 1776. године кад су шпански колонисти саградили тврђаву на Голден Гејту и именовали је по Фрањи Асишком. Након проналаска резерви злата 1848. године, те сребра 1859. године, дожиљава период убрзаног ширења и постаје највећи град на западној обали тог времена. Град је 1856. године уједно постао и округ због раста становништва. Након што је у потпуности био уништен у земљотресу и пожару 1906. године, веома брзо је обновљен, те је 9 година касније већ био домаћин Међународне изложбе „Панама Пацифик”. Током Другог светског рата је служио као лука за укрцаванје војника и осталих службеника коју су упућивани на пацифичко ратиште. Град је утемењен као центар либералног активизма САД низом догађаја, попут повратка војних лица, масовне имиграције, раста хипијевске противкултуре, сексуалне револуције и пораста броја мировних покрета због америчке умешаности у Вијетнамски рат, као и због осталих дешавања која су довела до „Лета љубави” и покрета за права ЛГБТ особа.
Сан Франциско је популарно туристичко одредиште, познато по свежим летима, магли, стрмим брежуљцима, мешавини архитектонских стилова и популарним атракцијама попут моста „Голден гејт”, жичара, острва Алактраза и Кинеске четврти. Такође је и седиште следећих технолошких компанија: Геп, Јелп, Pinterest, Твитер, Убер, Мозила, Крегзлист и многих других.
Историја
мини|Мисија Св. Фрање Асишког (мисија Долорес)|left На основу археолошких трагова утврђено је да су људи подручје данашњег Сан Франциска настанили око 3000. године п. н. е. Група Јеламу народа Охлоне настањивала је неколико мањих села у време доласка шпанских колониста. Гаспар де Портола је предводио експедицију која је 2. новембра 1769. дошла у ово подручје. Шпанци су 28. марта 1776. подигли војну базу Пресидио, да би нешто касније Хуан Батиста де Анза основао мисију Св. Фрање Асишкоg (познату под именом Долорес).
Након стицања независности од Шпаније 1821. године, подручје је постало део Мексика. Под мексичком владавином систем мисија постепено је укинут и земљишта су приватизована. Енглез Вилијам А. Ричардсон je 1835. формирао прво независно имање близу сидришта на данашњем подручју трга Портсмут. Заједно с алкалдеом Франсиском де Харом осмислио је улични план за проширено насеље и град под именом Јерба Буена, што је почело да привлачи америчке досељенике. Комодор Џон Д. Слоут припојио је Калифорнију Сједињеним Државама 7. јула 1846, током Америчко-мексички рат а капетан Џон Б. Монтгомери је Јерба Буену припојио САД. Јерба Буена преименована је у Сан Франциско 30. јануара наредне године, те је на крају рата Мексико службено уступио територију САД. Упркос свом привлачном положају, као лука и поморска база, Сан Франциско је и даље био слабо настањено место. мини|лево|Франсис Самјуел Марајат, Врх Сан Франциска у Калифорнији, гледа на залив, М. и Н. Ханхарт, хромолитографија (1849) мини|лево|Лука Сан Франциска 1851.
Калифорнијска златна грозница са собом је довела мноштво трагача за благом. Трагачи за златом, заједно са својим хлебом од киселог теста, гомилали су се у Сан Франциску на рачун града Бениције, подигавши број становника са 1.000 на 25.000 до децембра 1849. Жеља за незамисливим богатством била је толико велика да су посаде одмах при искрцавању напуштале бродове и јуриле према златним пољима, оставивши гомилу јарбола у луци Сан Франциска. Калифорнија је врло брзо постала савезна држава САД те је војска саградила Форт Појнт близу мореуза Голден Гејт и тврђаву на острву Алкатраз, како би осигурала залив Сан Франциска. Откриће сребра, укључујући Комстокове жиле сребра 1859. године, такође је знатно допринело порасту броја становништва. Пошто су гомиле људи долазиле како би се обогатиле, непоштовање закона било је често и део града Барбари Коуст постао је познат као уточиште криминалаца и средиште проституције и коцкања."The miners came in forty-nine, / The whores in fifty-one, / And when they got together / They produced the native son."
Предузетници су хтели да искористе богатство стечено током Златне грознице. Први успеси остварени су у банкарству оснивањем компанија Велс Фарго 1852. и Калифорнијске банке 1864. године. Развој луке Сан Франциска и омогућавање приступа железничком систему у источном делу САД 1869. преко нове Пацифичке железнице (град је нерадо пружио помоћ за изградњу ове железницеИзградња Пацифичке железнице финансирана је (мада нерадо) обвезницама града и округа Сан Франциска под следећом провизијом: "Акт за овлаштење да надзорни одбор да милион долара Западнопацифичкој и Средњопацифичкој железничкој компанији Калифорније и да пружи средства за плаћање повезаних ствари", која је одобрена 22. априла 1863, као што је наведено у 5. параграфу Акта о компромису 1864 усвојеног 4. априла 1864. године. Градоначелник и надзорно веће противили су се издавању обвезница те је ово одређено тек након одлуке Врховног суда Калифорније 1864. године.) омогућили су Заливској области Сан Франциска да постане центар трговине. Леви Штраус започео је посао с текстилном робом, а Доминго Ђирардели почео је производњу чоколаде, како би удовољили потребама нових становника. Имиграција је допринела вишејезичности града, а кинески радници су на железници направили Кинеску четврт. Већ 1870. Азијци су сачињавали 8% становништва. До 1890. број становника Сан Франциска попео се на 300.000 па је тако постао осми град по величини у САД. Сан Франциско је већ око 1901. био велики град познат по свом китњастом стилу, скупим хотелима, разметљивим вилама на Ноб Хилу и успешној уметничкој сцени. Прва северноамеричка епидемија куге погодила је Сан Франциско 1900. и трајала је све до 1904.
Велики земљотрес погодио је Сан Франциско и северну Калифорнију 18. априла 1906. у 5.12. Како су се зграде рушиле, оштећени гасоводни систем изазвао је пожар, који се брзо проширио градом и горео ван контроле неколико дана. Будући да водоводна мрежа није била у функцији, артиљеријски корпус Пресидио, покушао је да сузбије пожар користећи динамит да би срушио блокове зграда и тиме направио противпожарне преградне зидове. Више од три четвртине града лежало је у рушевинама, укључујући скоро цели центар града. Тадашњи извештаји пријавили су да је 498 људи изгубило животе, док савремене процене дижу овај број на неколико хиљада. Више од 400.000 становника остало је без домова. Избеглице су се привремено населиле у камп насеља у парку Голден Гејт у Пресидију, на плажама и другим местима. Мноштво становника трајно се преселило у Ист Беј.
мини|лево|Палата лепе уметности на Међународној изложби „Панама-Пацифик” 1915.
Обнова је била брза и извођена је у великим размерима. Одбивши предлог за потпуну реконструкцију уличне мреже (онаква каква је била), грађани Сан Франциска фокусирали су се на брзину. Ђијанинијева Банка Италије, која ће касније постати Банка Америке, давала је кредите великом броју људи који нису имали средстава за живот. Утицајна асоцијација за планирање и урбанистичко истраживање (још се називала СПУР) основана је 1910. године како би се бавила квалитетом удомљавања након земљотреса. Земљотрес је убрзао развој западних насеља која су преживела пожар, укључујући Пасифик Хајтс, где је већина богаташа поново изградила своје куће. Уништене виле у Ноб Хилу постале су хотели. Градска већница поново је изграђена у стилу сецесије и град је прославио свој препород на Међународној изложби „Панама-Пасифик” 1915. Током овог периода, изграђен је већи део градске инфраструктуре. У септембру 1912. градоначелник Џејмс Ролф ангажовао је грађевинског инжењера Мајкла О’Шонесија као главног инжењера за град како би надгледао изградњу резервоара Твин Пикс, тунелâ Стоктон Стрит и Твинпикс, општинске железнице Сан Франциска, помоћног водовода и нове канализације. О’Шонеси је од 1915. до 1927. омогућио изградњу трамвајског система Сан Франциска, чије су возне линије Ј, К, Л, М и Н активне и данас. Највећи утицај на Сан Франциско имали су О’Шонесијева брана, резервоар Хеч Хечи и аквадакт Хеч Хечи. Обилно водоснабдевање омогућило је Сан Франциску да се развије у град који је данас.
мини|десно|Мост Сан Франциско–Оукланд у изградњи 1935. Изградња је трајала 40 месеци.
Сан Франциско је у наредних неколико година учврстио свој положај као главни финансијски град; кад је 1929. дошло до краха берзе, ниједна банка из Сан Франциска није пропала. Чак напротив, Велика депресија био је период у којем је Сан Франциско подузео два велика грађевинска пројекта. Истовремено су изграђени мостови Сан Франциско–Оукланд и „Голден Гејт”. Први је завршен 1936, а други 1937. године. Ранији војни затвор Алкатраз је постао локација савезног затвора максималне сигурности, у који су били смештени познати затвореници, попут Ал Капонеа и Роберта Френклина Страуда (који је носио надимак Алкатрашки птичар). Сан Франциско је касније прославио своју новостечену славу Међународном изложбом „Голден Гејт” 1939, те је 1940. године Острво Трежр направљено усред залива како би се на њему одржала ова изложба.
мини|лево|УСС Сан Франциско испод моста Голден Гејт 1942. током Другог светског рата
Морнаричко бродоградилиште Хантерс Поинт постало је средиште активности, а Форт Мејсон главна лука за укрцавање војника који су се упућивали на Пацифички фронт током Другог светског рата. Изненадна потреба за радницима привукла је много људи у ово подручје, поготово Афроамериканце с југа САД. Многи војници (који су се вратили са службе у иностранству) и цивили који су првобитно дошли само да раде, одлучили су остати у граду након завршетка рата. У граду је такође потписана Повеља Уједињених нација, којом су формиране Уједињене нације 1945. године, а споразумом у Сан Франциску 1951. године, службено је завршен рат с Јапаном.
Пројекти урбанистичког планирања средином 1950-их и 1960-их означили су рушење и поновну градњу четврти на западној страни града, као и нових ауто-путева, од којих је само делић изграђен пре него што је градска опозиција зауставила изградњу. Утовар и истовар терета се преместио у већу луку у Оукланду након што је прекомерно коришћења контејнера учинило пристаништа застарелим. Град је почео губити индустријске послове и пребацио је економски фокус на туризам као најважнији део градске економије. Предграђа су расла врло брзо, тако да је Сан Франциско прошао кроз велику демографску промену, јер је један број белаца напустио град, а заменили су их досељеници из Азије и Јужне Америке. Од 1950. до 1980. град је изгубио преко 10% становништва.
Сан Франциско је током овог периода постао магнет за америчку противкултуру. Писци битничке генерације подстакли су ренесансу Сан Франциска и 1950-их средиште поставили у четврти Норт Бич. Хипици су, 1960-их, похрлили у Хеј-Ашбури, с највећим бројем током Лета љубави 1967. године У „Зебра убиствима” 1974. страдало је најмање 16 људи. Град је, 1970-их, постао центар за покрете за права ЛГБТ особа те се Кастро појавио као урбано ЛГБТ село; Харви Милк изабран је у Општинско веће, али је 1978. извршен атентат на њега и градоначелника, Џорџа Москонија.