Битка код Манцикерта одиграла се 26. августа 1071. године између византијске војске, предвођене царем Романом Диогеном (1068—1071) и Селџука предвођених султаном Алп Арсланом. Борбе су се водиле на простору између истоименог града и језера Ван, а окончале су се повлачењем византијске војске у ком је заробљен Роман Диоген због чега се сматра да су Византинци поражени. Битка код Манцикерта (често називана и Катастрофа код Манцикерта) се у историји сматра пресудним догађајем који је директно одговоран за каснију пропаст Византије која је произашла из те, по византијско царство, кобне 1071. године.
Прилике пре битке Врхунац Византије Током прве половине 11. века Византијско царство достигло је свој врхунац, највише захваљујући способним и ратоборним царевима из македонске династије. Тако се средином XI века царство простирало од обала Далмације на западу до (сиријске) Антиохије на југу и Јерменије на истоку обухватајући готово цео Балкан и Анадолију. Врхунац овог периода одиграо се 1045. године када је Константин Мономах придодао византијској држави град Ани у Јерменији.
Појава Селџука Абасидски калифат, попут Омејада пре њега представљао је непремостиву препреку за продор азијских номадских племена на Блиски исток усмеравајући их на север у бескрајне руске степе. Захваљујући својим колонијама на Криму (Херсон) Византинци су могли да мотре и спутавају номадска племена у њиховом напредовању ка Европи јер је још Константин Порфирогенит у свом делу „О Управљању Царством“ констатовао да око Црног мора постоји прегршт народа које је могуће потплатити или их на други начин ангажовати да зауставе напредовање другог народа и тиме одраде прљави део посла за Византијско царство.
Међутим у трену када су се снаге Абасида истрошиле на њиховој граници појавили су се Селџуци, који су 1040. године отпочели са пљачкашким походима широм данашњег Ирана и Ирака. Ускоро су проширили своје походе и на краљевину Јерменију, а један њихов одред стигао је и до византијског Трапезунта 1054. године. Већ наредне године Абасиди су поклекли предавши врховну власт бегу Великих Селџука Тугрулу, који постаје први турски султан сместивши своју престоницу у Багдад чиме су Селџуци постали озбиљан фактор на Блиском истоку.
Пропаст краљевине Јерменије Моћни Василије II Бугароубица приморао је 1022. године јерменског краља Јована III Смбата да потпише уговор по коме би Василију припао град Ани, уколико Јован умре без директног наследника. Његова смрт 1040. године покренула је грађански рат у Јерменији из кога је као победник изашао Гађик II. Иако је победио све претенденте он није био у позицији да задржи власт јер су по земљи вршљали Византинци и Селџуци, које је Мономах подстакао да 1044. године нападну Ани. Годину дана касније Гађик је пристао да испуни одредбе уговора који су 1022. године закључили Василије и Јован чиме се Византија проширила на исток, а краљевина Јерменија је престала да постоји, док је он сам награђен поседима и титулама у Кападокији.
На простору некадашње краљевине Јерменије сада је владао хаос. Византинци су поред своје власти одлучили да заведу и своје виђење хришћанства због чега је Мономах одмах по преузимању Анија започео чистку јерменског свештенства које је припадало монофизитима који су у Византији сматрани сектом. Поред верског прогона на том простору су сада оперисали и Селџуци којима су пришли и неки јерменски одреди.
Грађански сукоби у Византији
У Византији XI века постојале су две снаге сукобљене око власти, које су се смрћу Константина Мономаха 1055. године и нестанком моћних македонских владара нашле у позицији да постављају своје марионетске цареве на трон. Те снаге чиниле су: цивилна аристократија на западу царства војна аристократија на истоку царства
Војну аристократију чинили су некадашњи пронијари који су својом војном службом задобили богате поседе у Анадолији (у источном делу царства) у којој су љубоморно чували своје позиције. Са друге стране налазила цивилна аристократија која је моћ стекла у цивилној служби, а поседе је добијала на Балкану (у западном делу царства), пошто јој војна аристократија није дозвољавала стицање поседа у Анадолији која је сматрана богатијом од непрегледних балканских кршева.
Нови цар, после Мономаха, постаје Михајло VI Врингас, као представник цивилне аристократије. Иако је кратко владао, Михајло је уочио опасност коју са собом носи нестабилност на истоку и појава Селџука, због чега се на једном од састанака војних и цивилних званичника обратио својим војсковођама речима:
Војни заповедници истока и главни представници војне аристократије Исак Комнин и Катакалон Кекавмен схватили су ово као директан напад цивилне на војну аристократију и након непуних месец дана на истоку царства је букнула побуна која је прогласила Исака Комнина за цара, који је ускоро након једног дворског пуча постао цар.
Међутим Исакова војна способност није било довољна да се зауставе Селџуци који су још јаче отпочели са пљачкама када су схватили да се Византинци боре међу собом и да нема ко да им се супротстави, опљачкавши 1057. године Мелитену у Месопотамији. Схвативши да је неопходна велика реформа како цивилне тако и војне власти Исак је започео промене, али је био сувише стар и без довољне подршке осталих структура власти да би их спровео до краја и оне падају у воду његовом смрћу 1059. године.
За његовог наследника и новог цара изабран је Константин X Дука, као представник цивилне аристократије и моћне породице Дука. Нови цар се посветио спровођењу правних реформи, запустивши одбрану на чију штету је покушао да спречи економско посртање земље распустивши стотине стајаћих трупа, додатно ослабивши одбрамбену моћ Византије. Ствари су се додатно погоршале 1064. године када Селџуци освајају и пљачкају Ани, чиме је створена рупа у византијском одбрамбеном систему на истоку, који се протезао од Карса до Едесе, кроз коју су Селџуци могли да угрожавају унутрашњост Мале Азије.
Византијски систем одбране на анадолијској висоравни, који се састојао од низа утврђења повезаних добрим путевима, био је непрелазан за војске Персије и калифата (Омејада и Абасида), јер је приморавао непријатеља да са собом носи велике количине намирница (што је било немогуће), јер анадолијска висораван са својом климом нудила врло мало хране за такав тип војске. Међутим Селџуци су се на том простору осећали као код куће, јер су анадолијска беспућа веома подсећала на њихову азијску постојбину.
Константин Дука умире 1067. године остављајући своју жену Евдокију Макремболицу као регента њиховом малолетном сину Михајлу Дуки, али су главни део власти фактички држали брат бившег цара Јован и један од дворана Михајло Псел као представници породице Дука. Покушавајући да спречи утицај Дука на државну политику Евдокија је кренула у потрагу за савезником који би био противтежа Дукама, али је тај неко морао бити и без довољне снаге да крене у акцију против ње и њеног сина. Избор је пао на војсковођу Романа Диогена, који је био пореклом из аристократске породице из Кападокије, а у том трену је ишчекивао извршење смртне казне због умешаности у побуну против Константина Дуке. Избор између царског венца и џелатовог мача био је лак и Роман је убрзо оженио Евдокију и преузео власт. Прва одлука новог цара била је покретање обнове велике војске тагмате која је запостављана још од смрти Василија II 1025. године, јер су је његови наследници сматрали непотребном, а и плашили су се њене политичке снаге јер је цар био онај иза кога стоји таква сила.
Обнову велике војске Дуке су тумачиле као царев покушај да војном снагом спречи и сузбије њихов утицај, а не као покушај да се уништи опасан непријатељ државе, јер су Селџуци и даље оперисали на просторима који су недавно придодати царству.
Ранији Диогенови походи против Селџука
Диоген је због тога већ 1069. године покренуо кампању против Селџука на просторима некадашње краљевине Јерменије, али није успео да сустигне и изазове брзе селџучке коњанике на отворену битку. Неуспех Диогена да их уништи окарактерисан је као царев фијаско, о чему сведоче и речи Михајла Псела, једног од највиших дворана тог доба и историчара, који је пратио је цара на походу 1069. године:
Акција је окончана закључивањем мира јер је нови султан Алп Арслан био окренут сукобу са египатским Фатимидама, због чега је желео да обезбеди леђа од Византије. Иако је мир закључен и султан се обавезао да ће спречити пљачкашке упаде, они су се наставили јер су поједини кланови признавали султанову врховну власт само када им је то одговарало.
Стање у Цариграду се након овога толико погоршало да су Дуке отворено почеле да кују заверу о свргавању Диогена. О озбиљности ових дешавања говори и чињеница да је акцију против Селџука 1070. године водио Манојло Комнин. Ова акција окончала се потпуним неуспехом када је Манојло у сукобу са једним одредом Селџука заробљен. Манојло је успео да убеди Селџуке да га ослободе, који су касније пришли Диогеновој војсци, док су њихове вође од цара добиле титуле и почасти. Овај привидни успех дао је још времена Диогену и он се одлучио да сам предводи кампању против Селџука 1071. године, иако је вероватно био свестан да би га поновни неуспех коштао престола, а можда и саме главе.
Арслан је обновио непријатељства према Византији и опсео Едесу, али у фебруару 1071. године до њега је стигао Романов предлог о обнови мира из 1069. године. Султан са задовољством прихвата понуду, прекида опсаду и окреће се ка Алепу и Фатмидама убеђен да су му леђа ка Византији безбедна. Када је до Романа у марту 1071. године стигла потврда обнове мира, он покреће војску, која је до тада камповала пред Цариградом, ка просторима некадашње краљевине Јерменије које су сада држали Селџуци. Основа Романовог плана била је да поврати тврђаве на истоку док је Арслан заузет борбама са Фатмидама у Сирији и да се након тога, обезбеђених леђа и бокова, упути на југ и сукоби са главнином Арсланових трупа за које се надао да ће бити додатно ослабљене борбама у Сирији.
Увод у битку Византијска војска стигла је у јулу у Теодосиопољ. Током пута, сукоби који су постојали унутар Царства почели су избијају на површину, што се показало у ситним саботажама луксузног царевог каравана који је преносио његове личне ствари, тако да су тензије између Диогена и њему оданих војсковођа са једне и Дука и њихових симпатизера са друге стране постале велике. Покрет византијске војске није промакао Арслану и он је подигао опсаду Алепа и у нереду се повлачио ка Еуфрату да би спречио да му Византинци одсеку одступницу. Поред тога делови његове војске су напустили његове редове, када им је постало јасно да се са офанзивног рата који са собом носи пљачкање освојених територија прелази на одбрамбени рат у коме нема плена. Према проценама султан је тада командовао војском која је бројала између 10.000 и 15.000 људи, насупрот византијским снагама којих је било око 40.000.
Неки од војсковођа, међу којима је био и Нићифор Вријеније, изнели су предлог да се Арслан сачека у Теодосиопољу и ту потуче, али је Диоген одлучио да се војска покрене ка Манцикерту који су држали Селџуци. Византинци су без проблема стигли до језера Ван код кога је Диоген поделио војску на два дела: Јован Тарханејотис је повео половину војске да заузме Хилат на југу, одакле се очекивао долазак Селџука Роман Диоген је повео другу половину војске ка истоку да заузме утврђени Манцикерт