Александар Сергејевич Пушкин (; Москва, 6. јун 1799 — Санкт Петербург, 10. фебруар 1837) био је руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности.Enciklopedija Krugosvet, Puškin, Aleksandr Sergejevič , preuzeto 29. 11. 2012. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи.Vinogradov, V.V., Tomaševskij, B., Voprosy jazyka v tvorčestve Puškina, u: Puškin: Issledovanija i materialy, AN SSSR. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.
Биографија Порекло Александар Сергејевич Пушкин потиче од разгранатог племићког рода Пушкина без титуле, које према генеалошком тумачењу вуче порекло од „мужа честита“, витеза Ратмира (Ратше), савременика Александра Невског.Lukomskij, V.K., Arhivnyje materialy o rodonačaljnike Puškinyh - Radše // Puškin: Vremennik Puškinskoj komissii / AN SSSR, 1941, br. 6. Пушкин је често писао о свом родословном стаблу у стиховима и у прози; видео је у својим прецима пример древног рода, истинске „аристократије“ која је часно служила домовини, но није развијала однос владара и „прогоњеног“. Више пута се обраћао (укључујући и у уметничком облику) и лику свог прадеде по мајци — Африканца Ибрахима Петровича Ханибала, који је постао слуга и питомац Петра -{I}-, а затим војни инжењер и генерал.Stark, V.P., Puškiny v "Istorii Petra" i "Istorii Pugačova" // Puškin: Issledovanija i materialy, RAN, Nauka, 2004, tom XVI/XVII. Син Ибрахима Ханибала је руски високи војни службеник Иван Абрамович Ханибал, Пушкинов прастриц.
Пушкинов деда по оцу, Лав Александрович, био је артиљеријски пуковник, капетан гарде. Пушкинови родитељи, отац Сергеј Љвович (1767—1848), био је светски досетљивац и песник-аматер пореклом од руске породице истакнутог племства која води порекло из 12. века,Н. К. Телетова [N. K. Teletova] (2007). а његова мајка Надежда Осиповна Ханибал (1775—1836), Ханибалова унука и преко баке по оцу потомак немачког и скандинавског племства. Стриц по оцу, Василиј Љвович, (1766—1830), био је познати песник из круга Карамзина. Од деце Сергеја Љвовича и Надежде Осиповне, осим Александра, преживели су кћер Олга (удана Павлишчева, 1797—1868) и син Лав (1805—1852).Lotman, J., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990: "Jegenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995.
Детињство Пушкин се родио 6. јуна (26. маја) 1799. у Москви. У матичној књизи цркве Богојављења у Јелохову (сада се на њеном месту налази Богојављенска катедрала) 8. јуна 1799, између осталих, налази се овакав запис:
Летње је месеце (1805—1810) будући песник обично проводио код своје баке по мајци, Марије Алексејевне Ханибал (1745—1818, рођеној Пушкин,Russia Today, Prošlost Rusije: Rodoslovno stablo A. Puškina (do 5. generacije) из другог огранка рода) у подмосковском селу Захарово, близу Звенигорода. Рани дечји утисци одразили су се у првим поемама које је написао нешто касније (Монах, 1813; Бова, 1814), у лицејским стиховима Посланица Јудину (1815), Сан (1816). Бака Марија Алексејевна је писала о свом унуку:
Младост мини|Аутопортрет Пушкина Пушкин је провео шест година у Царскоселском лицеју отвореном 19. октобра 1811. Овде је млади песник проживео догађаје домовинског рата 1812, те је ту била откривена и његова високо вреднована песничка надареност. Сећање на године проведене у Лицеју, на лицејско братство, заувек је остало у души песника.
У лицејском раздобљу Пушкин је написао много стихова. Надахнуће је проналазио у француским песницима 17. и 18. века, с којима се упознао у детињству читајући књиге у очевој библиотеци. Најдражи аутори младог Пушкина били су Волтер и Еварист де Парни. У његовој раној лирици спојиле су се традиције француског и руског класицизма. Учитељи Пушкина-песника постали су Константин Батјушков, признати мајстор „лаке поезије“, и Василиј Жуковски, глава руског романтизма. Пушкинска лирика у раздобљу од 1813. до 1815. прожета је мотивима пролазности живота која је наметала жудњу за ужитком радостима постојања. Од 1816, одмах иза Жуковског, он се окренуо елегијама, у којима је развијао мотиве карактеристичне за тај жанр: нераздвојна љубав, одлазак младости, полагано умирање душе. Његова је лирика још увек опонашатељска, пуна књижевних конвенционалности и клишеа, али је ипак млади песник изабрао свој посебни пут.Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959. Не ограничавајући се коморном поезијом, Пушкин се окренуо сложенијим темама, друштвено важним. Успомене у Царском селу (1814), које је похвалио Гаврила Державин, Пушкин је читао почетком 1815. у његовом присуству, посвећену догађајима Домовинског рата 1812. Песма је била објављена 1815. године у часопису Росијскиј музеум и потписана његовим пуним именом и презименом. А у пушкинској посланици Лицинију критички је приказан савремени живот Русије, где је у лику „миљеника деспота“ приказан генерал Алексеј Аракчејев. Већ је на почетку свог стваралаштва показивао интерес за руске писце-сатирике 20. века. Утицај Фонвизина осећа се у сатиричној поеми Тењ Фонвизина (1815); са стваралаштвом Радишчева повезани су Бова (1814) и Безверије.
У јулу 1814. Пушкин се први пут појавио у принту у московском часопису Весник Европе. У тринаестом броју се налазила песма Пријатељу стихотворцу под псеудонимом "Александр Н.к.ш.п." (састављеном од сугласника презимена песника, поређаних уназад).
Док је још увек био питомац Лицеја, Пушкин је ушао у литерарни кружок Арзамас који је иступао против рутине и архаичности у књижевном делу, те је активно учествовао у полемици с друштвом Љубитељи руске речи, које је бранило класицистичке каноне 20. века. Привучен стваралаштвом најистакнутијих представника новог књижевног правца, Пушкин је у то време био под снажним утицајем поезије Батјушкова, Жуковског, Давидова.Vinogradov, V., Stilj Puškina, OGIZ, 1941. Потоњи је на почетку импонирао Пушкину темом одважног ратника, а затим нечим што је сам песник називао „окретањем стиха“ — наглим променама расположења, експресијом, неочекиваним спајањем ликова. Касније је Пушкин говорио да је, опонашајући у младости Давидова, „усвојио његов манир заувек“.Vjazemskij, P.P., Aleksandr Sergejevič Puškin po dokumentam Ostafjevskogo arhiva i ličnym vospominanijam, 1826-1837, Akademičeskij projekt, 1880.
Рано зрело доба мини|Пушкинова соба у Царском селу. Пушкин је завршио школовање у лицеју у јуну 1817. са чином колешког записничара (10. разреда према табели рангова), те је био постављен на дужност у министарство спољашњих послова Руске Империје. Постао је стални посетитељ позоришта, учествовао је у седницама Арзамаса (у који је примљен изванредно, још као ученик Лицеја), 1819. је постао члан књижевно-позоришног друштва Зелена лампа, којим је управљала тајна декабристичка организација Сојуз благоденствија. Иако није учествовао у деловању првих тајних организација, Пушкин се спријатељио са многим активним члановима декабристичких друштава, писао политичке епиграме и стихове, нпр. Чадајеву (Нас тиха слава, љубав, нада..., 1818), Слобода (1818), Н. Ј. Пљусковој (1818), Село (1819), који су се ширили у преписима. Тих је година био заузет радом на поеми Руслан и Људмила, коју је био започео у Лицеју и која је одговарала програматском ставу књижевног друштва Арзамас о потреби да се створи национална јуначка поема. Поема је била објављена у мају 1820. године (према преписима је била позната и раније), те је изазвала различите, не увек добронамерне, реакције. Већ након прогонства Пушкина започеле су расправе о поеми. Неки критичари су били револтирани снижавањем узвишеног канона. Мешање руско-француских начина књижевног изражавања с простим народским говором и фолклорном стилистиком изазвало је прекоре чак и заштитника демократске народности у књижевности. Такве је приговоре садржало писмо Дмитрија Зикова, књижевног следбеника Павла Катенина, објављено у часопису Син домовине.Zykov, D.S., Pis'mo k sočinitelju kritiki na poemu "Ruslan i Ljudmila", Syn otečestva, 1820,
На југу (1820—1824) У пролеће 1820. Пушкина је позвао војни управник губерније Петрограда, гроф Михаил Милорадович ради објашњења својих стихова (укључујући епиграме о Аракчејеву, архимандриту Фотију и самом Александру I), неспојивих са статусом државног чиновника. Радило се о његовом прогонству у Сибир или заточењу у манастиру на Соловецким острвима. Казна је била умањена само захваљујући настојањима пријатеља, првенствено Карамзина. Преместили су га из престолнице на југ у кишињевску канцеларију генерала Ивана Инзова.
На путу до места службе Александар Сергејевич је оболео од упале плућа, након купања у Дњепру. Ради опоравка породица Рајевски га узима крајем маја 1820. са собом на Кавказ и у Крим. Путем су се зауставили у Таганрогу, у бившем дому градоначелника генерала Петра Папкова.
Пушкин на Криму мини|Портрет Александра Пушкина, аутора Константина Сомова (1899) У Феодосију је Пушкин допутовао 16. августа 1820. године. Написао је свом брату Лаву: Након два дана Пушкин је заједно с Рајевским морем отпутовао у Гурзуф.
Пушкин је провео у Гурзуфу неколико летњих и јесењих недеља 1820. године. Заједно с Рајевским се зауставио у дому Арманда Емануела ду Плесиса, војводе од Ричелија; песнику је била дата на располагање мансарда с погледом на запад. Живећи у Гурзуфу, песник је пуно шетао приморјем и планинама, јахао на врх Ају-Дага и чамцем пловио до рта Сук-Су.
У Гурзуфу је Пушкин наставио рад над поемом Кавкаски заробљеник, написао неколико лирских стихова; неки од њих су посвећени кћерима Н. Рајевског — Јекатерини, Јелени и Марији (будућој супрузи декабристе Сергеја Волконског). Овде се појавила замисао поеме Бахчисарајска чесма и романа Јевгениј Оњегин. Пушкин се пред крај живота присећао Крима: „Тамо је колевка мојег Оњегина“.
У септембру 1820, на путу према Симферопољу, зауставио се у Бахчисарају. Из писма Дељвигу:
Шетајући по унутрашњим двориштима дворца, песник је убрао две руже и положио их у подножја „Фонтане суза“, којој је касније посветио стихове и поему Бахчисарајска чесма.
Средином септембра Пушкин је провео око недељу дана у Симферопољу, вероватно у дому кримског гувернера Александра Баранова, старог песниковог познаника из Петрограда.
Своје утиске о Криму Пушкин је искористио и у опису Путовања Оњегина, које се првобитно налазило у поеми Јевгениј Оњегин као прилог., preuzeto 9. prosinca 2012.
Кишињев мини|"Пушкинов поздрав мору", аутора Ивана Ајвазовског и Иље Рјепина (1877) Пушкин је тек у септембру дошао у Кишињев. Нови начелник је био услужан, те му је дозвољавао дуге изласке и посете пријатељима у Камјанки (зима 1820—1821), путовања у Кијев, Молдавију с И. Липрандијем и Одесу (крај 1821). У Кишињеву је Пушкин постао члан масонске ложе Овидиј,Serkov, A., Russkoje masonstvo. 1731-2000, u: Enciklopedičeskij slovar', ROSSPEN, Moskva. о чему је и сам писао у свом дневнику., Dnevnici Puškina, preuzeto 10. prosinca 2012. Ако је поема Руслан и Људмила била резултат школе најбољих руских песника, онда га је прва „јужна поема“ Кавкаски заробљеник 1822. поставила на чело целе савремене руске књижевности, донела заслужену славу првог песника, верно га пративши до краја 1820-их. Касније, 1830-их година, добио је епитет „Руски Бајрон“.Ruski biografski rječnik (Rječnik Polovcova), tom 15. .
Касније је изашла друга „јужна поема“ Бахчисарајска чесма (1824). Вјаземски је писао из Москве тим поводом: