Андреј Романович Чикатило (; Јаблочној, 16. октобар 1936 — Новочеркаск, 14. фебруар 1994) био је серијски убица активан у Совјетском Савезу. Познат је и по надимцима „Грађанин икс“ и „Ристовски монструм“. Осуђен је за убиство 53 особе. Погубљен је пуцањем у потиљак 14. фебруара 1994. године и закопан је у неозанченом гробу на затворском гробљу.

О њему је снимљено неколико филмова, мини-серија и написано је неколико књига.

Рани живот Андреј Чикатило је рођен 16. октобра 1936. у селу Јаблучној у Сумској области Украјинске ССР. У време његовог рођења, Украјина се опорављала од периода тешке глади изазване присилном колективизацијом пољопривреде коју је иницирао Јосиф Стаљин. Чикатилови родитељи су били радници на фарми. Живели су у једнособној колиби. За рад нису примали плату, већ су имали право да обрађују плац иза породичне колибе.

Породица је ретко имала довољно хране; сам Чикатило је касније тврдио да није јео хлеб до 12. године. Тврдио је да су он и његова породица често морали да једу траву и лишће због глади. Чикатилу је током свог детињства његова мајка Ана у више наврата говорила да је пре његовог рођења, да су његовог старијег брата по имену Степан, старог четири године, киднаповале и канибализовале гладне комшије, иако никада није утврђено да ли се ово заиста догодило и да ли је Степан Чикатило уопште постојао. Невезано за истинитост тврдње, Чикатило је памтио период детињства по лошем: сиромаштво, исмевање, глад и рат.

Када је Совјетски Савез ушао у Други светски рат, Чикатилов отац Роман је регрутован у Црвену армију. Касније је био заробљен након рањавања у борби. Између 1941. и 1944. Чикатило је видео последице нацистичке окупације Украјине, које је описао као „ужасе”, додајући да је био сведок бомбардовања, пожара и пуцњаве од чега су се он и мајка скривали по подрумима и јарцима. Једном приликом Чикатило и његова мајка били су приморани да гледају како њихова колиба гори до темеља. Са оцем у рату, Чикатило и његова мајка делили су кревет. Као дете је патио од хроничног недовљног мокрења, а мајка га је грдила и тукла када погреши.

Током 1943. Чикатилова мајка је родила девојчицу Татјану. Пошто је Чикатилов отац био регрутован 1941. године, он није могао да буде отац Татјане. Будући да су немачки војници током рата силовали многе Украјинке, спекулише се да је Татјана зачета као резултат силовања које је починио немачки војник. Пошто су Чикатило и мајка живели у једнособној колиби, ово силовање је можда извршено у Чикатиловом присуству.

Септембра 1944. године Чикатило је започео школовање. Иако је био стидљив и веома марљив као дете, такође је био физички слаб и редовно је похађао школу у одећи коју су сами направили на селу. Стмак му је често био отечен због глади која је била сталан проблем у већем делу тадашњег Совјетског Савеза. У неколико наврата је падао у несвест због глади, код куће и у школи, и стално је био на мети насилника који су му се редовно ругали због његовог физичког стаса и карактера. Код куће, Чикатила и његову сестру је мајка стално кињила. Татјана се касније сећала да је, упркос недаћама које су трпили као породица, њихов отац био љубазан човек, док је мајка била оштра према деци.

Чикатило је развио страст за читањем и памћењем података, и често је учио код куће. Желео је да тако повећа самовредновање и да умањи последице кратковидости која га је често спречавала да чита на табли у учионици. Чикатило је својим учитељима био одличан ђак кога су редовно хвалили и похвалили.

Младост Чикатило је у тинејџерском периоду био и узоран студент и ватрени комуниста. Именован је за уредника школских новина са 14 година и за председника ђачког комитета Комунистичке партије две године касније. Био је страствени читалац комунистичке литературе; имао је и задатак да организује уличне маршеве. Иако је Чикатило тврдио да му учење није падало лако због главобоље и лошег памћења, он је био једини студент из колективное фарме који је завршио последњу годину студија и дипломирао са одличним оценама 1954.

На почетку пубертета, Чикатило је открио да има хроничну импотенцију, што је негативно утицало на његове социјалне интеракције и развијање самомржње. Био је стидљив у друштву жена; његова прва заљубљеност, са 17 година, била је у девојку по имену Лиља Баришева, са којом се упознао преко својих школских новина, али је био хронично нервозан у њеном друштву и никада је није позвао на састанк. Исте године, Чикатило је скочио на 11-годишњу пријатељицу своје млађе сестре и срушио је на земљу. Имао је оргазам док се девојчица мучила у његовом стиску.

Након што је дипломирао, Чикатило је аплицирао за стипендију на Московском државном универзитету. Иако је положио пријемни испит са оценама добрим и одлчним оценама, то није биле довољно да положи пријемни. Чикатило је спекулисао да је његова пријава за стипендију одбијена због очевог ратног досијеа (његов отац је био означен као издајник јер је заробљен 1943.) али чињеница је да су други студенти имали боље резултате на примјемном испиту где је била велика конкуренција. Није покушао да се упише на други универзитет; уместо тога, отпутовао је у град Курск, где је три месеца радио као радник, пре него што је — 1955. године — уписао стручну школу са циљем да постане техничар комуникација. Исте године, Чикатило је отпочео прву озбиљну везу, са две године млађом девојком. Пар је у три наврата покушао да има сексуални однос, али он сваки пут није могао да одржи ерекцију. После осамнаест месеци, девојка је раскинула.

Војска По завршетку двогодишњег стручног усавршавања, Чикатило се преселио у уралски град Нижњи Тагил где је радио на дугорочном грађевинском пројекту. Док је живео у Нижњем Тагилу, похађао је и курсеве инжењерства на даљину, на Московском електротехничком институту за комуникације. Две године је радио на Уралу све док није позван у Совјетску армију 1957. године. Чикатило је одслужио војник рок између 1957. и 1960. године, распоређен је прво да службује при граничној стражи у Централној Азији, а затим у јединици за комуникације КГБ-а у Источном Берлину. Овде је његов радни досије био неокаљан и он се придружио Комунистичкој партији недуго пре него што је 1960. завршио одслуживање војног рока.

По завршетку службе, Чикатило се вратио у родно село да живи са родитељима, накратко радећи са њима на колхозу. Убрзо се упознао са једном младом разведеном женом. Њихова тромесечна веза прекинута је након неколико неуспешних покушаја да имају секс, након чега је жена безазлено питала своје пријатеље за савет како би Чикатило могао да превазиђе своју неспособност да одржи ерекцију. Као резултат тога, већина његових вршњака открила је његову импотенцију. У интервјуу из 1993. поводом овог инцидента, Чикатило је изјавио: „Девојке су ме иза леђа оговарале да сам импотентан. Било ме је толико срамота. Покушао сам да се обесим. Мајка и неке младе комшије су ме свукле са омче, мислио сам да нико неће хтети таквог осрамоћеног човека, па сам морао да бежим одатле, из своје домовине.

Пресељење у Ростов на Дону После неколико месеци, Чикатило је додбио посао инжењера телекомуникација у месту који се налази северно од Ростова на Дону. Преселио се у Руску СФСР 1961. године, изнајмио је мали стан близу свог радног места. Исте године, његова млађа сестра Татјана је завршила школовање и преселила се код њега у стан (његови родитељи ће се убрзо након тога преселити у Ростовску област). Татјана је живела са братом шест месеци пре него што се удала за једног младића из локалног места и преселила се код њега; она није приметила ништа лоше у вези са животним стилом свог брата, осим његове хроничне стидљивости у вези са женама, и решила је да помогне брату да пронађе жену и заснује породицу.

Године 1963. Чикатило се оженио женом по имену Феодосија Одначева, са којом га је упознала његова млађа сестра. Према Чикатилу, иако га је она привлачила, његов брак је заправо био договорен, око две недеље након што су се упознали, у чему су одлучујућу улогу играли његова сестра и њен муж.

Чикатило је касније тврдио да је његов сексуални живот током брака био минималан и да су се, након што је његова жена схватила да није у стању да одржи ерекцију, договорили да ће затруднети тако што ће он ејакулирати ван ње и да ће одмах потом прстима гурнути своју сперму у њену вагину. Феодосија је 1965. родила ћерку Људмилу. Четири године касније, 1969. године, родио им се син Јуриј.

Наставничка каријера Чикатило је да као ванредни студент отпочне студије на Универзитету у Ростову 1964, где је студирао руску књижевност и филологију; диплому из ових предмета стекао је 1970. године. Недуго пре стицања дипломе, запослио се као менаџер регионалних спортских активности. Чикатило је на овој функцији остао годину дана, пре него што је отпочео посао наставника руског језика и књижевности у Струковној школи број 32 у Новошахтинску.

Чикатило је био углавном неефикасан као прдавач; иако је добро владао материјом из предмета које је предавао, ретко је био у стању да одржи дисциплину на часовима и редовно су му се ђаци ругали. Он је тврдио да су користили његову скромност.

Једна од Чикатилових дужности у овој школи била је да обезбеди да ученици који су били у школи навече буду у ђачким домовима; у више наврата је познато да је улазио у делове дома за девојке у нади да ће их видети наге. Откривао је ђаке, адолесценте, који су имали секс. Касније је изјавио да га је призор адолесцената укључених у сношај „узнемирио“ јер је био суочен са призором „деце која раде оно што ја нисам радио ни када сам имао тридесет година“.

Сексуални напади мини|Техничка школа бр. 33, Шахти. Чикатило је радио у овој школи у време првог убиства. У мају 1973. Чикатило је починио свој први (познати) сексуални напад на једног од ученика. Он је пливао према петнаестогодишњој девојчици и испипао је њене груди и гениталије и имао је оргазам док се девојчица борила против његовог стиска. Неколико месеци касније, Чикатило је сексуално напао и претукао још једну тинејџерку коју је закључао у својој учионици. Није био кажњен ни за један од ових инцидената, као ни за ситуације у којима су га колеге наставници видели како се милује у присуству својих ученика.

Као одговор на све већи број притужби које су подносили ученици, директор школе је позвао Чикатила на званични састанак и обавестио га да треба или добровољно да поднесе оставку или да буде отпуштен. Чикатило је дискретно напустио посао и нашао други посао као наставник у другој школи, у Новошахтинску јануара 1974. године. Овај посао је изгубио због смањења особља у септембру 1978. године, пре него што је поново нашао друго место наставника у Техничкој школи бр. 33 у Шахтију, граду у којем је главна индустрија била рударство. Место је било удаљено седамдесет и пет километара северно од Ростова.

По Чикатиловом признању, средином 1970-их, његова жеља да гледа голу децу натерала га је да се шета око јавних тоалета, где је често шпијунирао младе девојке. Купио је и жваке које је давао женској деци на коју је наишао у настојању да успостави контакт и задобије њихово поверење. Познато је да је Чикатило сексуално напао најмање три девојке са којима се сусрео.

Чикатилов наставни посао завршио се у марту 1981. након неколико притужби на злостављање деце оба пола. Истог месеца је почео да ради као референт за снабдевање у фабрици у Ростову која је производила грађевински материјал. Овај посао је захтевао од Чикатила да обиђе већи део Совјетског Савеза, било да би физички купио сировине потребне за испуњавање производних квота, или да би преговарао о уговорима о снабдевању.

Прва убиства

Убиство Јелене Закотнове мини|Мост са погледом на реку Грушевку. Тело Јелене Закотнове пронађено је на овој локацији 24. децембра 1978. године.