Тајанствени догађај у Стајлсу () је детективски роман британске књижевнице Агате Кристи. Написан је током Првог светског рата 1916. године, а први га је издао Џон Лејн у Сједињеним Државама у октобру 1920. године. док га је у Уједињеном Краљевству издало друштво -{The Bodley Head}- (британско друштво Џона Лејна) 21. јануара 1921. године.

Ово је био први објављени роман Кристијеве. У њему су представљени Херкул Поаро, инспектор Џап и Артур Хејстингс.Ни Хејстингсово име ни чин нису дати у овој књизи. Поаро, избеглица из Белгије због Првог светског рата, сместио се у Енглеској близу куће Емили Инглторп која му је помогла да око смештаја. Његов пријатељ Хејстингс дошао је у госте код ње кући. Кад је жена убијена, Поаро је искористио своје детективске вештине да реши мистерију. Роман је написан у првом лицу, и то из Хејстингсовог угла, који препричава цео случај.

Књига садржи нацрт куће, поприште убиства, писани примерак опоруке. Прво објављивање књиге био је недељни серијал у часопису The Times и у њему су били нацрт куће и друге илустрације из књиге. Овај роман био је један од првих десет издатих књига друштва -{Penguin Books}- кад је основано 1935. године.

Први крими-роман Агате Кристи су читаоци добро примили. Испитивање књиге 1990. године било је јако позитивно у вези радње, а Кристијева је сматрала да је роман један од неколико добро смештених у времену и простору јер прича описује крај једне ере и помиње да је радња паметна. Кристијева није магистрирала смишљеност у свом првом роману јер је било „превише трагова који су се косили једни са другима” што је проглашено као тешкоћа „коју Конан Дојл никад успешно није превазишао, али Кристијева јесте”.

Радња

Ујутру 18. јула, житељи куће Стајлс корт су се пробудили и открили да је старија госпођа, Емили Инглторп, преминула. Отрована је стрихнином. Војник са Западног фронта, Артур Хејстингс, који је одсео у кући као гост док се не опорави од рањавања, отишао је у оближње село Стајлс Сент Мери како би потражио помоћ свог пријатеља Херкула Поароа. Емили је била богата жена. У њеној кући живели су Алфред Инглторп, млађи човек за ког се удала; два посинка (из првог брака) Џон и Лоренс Кевендиш; Џонова супруга Мери, Синтија Мердок, ћерка покојне породичне пријатељице и Емилина дружбеница Евелин Хауард.

Поаро је сазнао да по Емилиној опоруци Џон наслеђује имање. Међутим, новац који је остао поделиће се по упутствима њене опоруке коју је мењала бар једном годишње. По најновијој опоруци, Алфред наслеђује њено богатство. Тог дана кад је умрла, Емили се свађала са неким, а сумњало се да је у питању или Алфред или Џон. Била је јако узрујана после тога и наводно је направила нову опоруку, али нико није могао да пронађе ништа од те нове опоруке. Алфред је отишао из виле раније те вечери и преспавао је у селу. У међувремену, Емили је вечерала и отишла раније у своју собу и понела своју актовку са списима са собом. Кад јој је тело пронађено, актовка је била обијена. Нико није могао да објасни ни како ни кад јој је отров дат.

Службеник који је водио случај, главни инспектор Џап, сматра да је Алфред главни осумњичени јер он добија највише женином смрћу. Поаро је приметио да је Алфредово понашање било сумњиво током истраге јер је одбио да изнесе алиби и порицао да је куповао стрихнин у селу упркос доказима који указују супротно. Иако је Џап био жељан да га ухапси, Поаро се умешао и доказао да није могао да купи отров јер потпис при куповини није писан његовим рукописом. Сумња је онда пала на Џона, следећег наследника по Емилиној опоруци, који нема алиби за убиство. Џап га је убрзо ухапсио јер је потпис за преузимање отрова написан његовим рукописом, бочица у којој је био отров пронађена у његовој соби, а лажна брада и цвикер исти као Алфредови пронађени у вили.

Поаро је убрзо ослободио Џона оптужби за злочин и открио да је убиство починио Алфред Инглторп уз помоћ Евелин Хауард. Њих двоје су се претварали да су непријатељи, али су у ствари били у вези. Додали су бромид у Емилин редовни вечерњи лек који су извукли из прашка за спавање како би био кобна количина, а затим су оставили лажне трагове који би осумњичили Алфреда за које су знали да ће бити оборени на суђењу јер кад га једном ослободе, неће моћи поново да му суде за исти злочин уколико не би искрсли неки нови докази по Закону о двоструком суђењу. Пар је сместио Џону, Евелин је кривотворила његов рукопис, а докази против њега били су подметнути.

Поаро је објаснио да је спречио Џапа да ухапси Алфреда јер је овај хтео да буде ухапшен. Захваљујући случајној Хејстингсовој опаски, Поаро је пронашао писмо у Емилиној соби које је обелоданило Алфредове намере према Емили. Емили је била узнемирена на дан убиства због тога што је пронашла то писмо у Алфредовом радном столу док је тражила поштанске марке. Емилину актовку је обио Алфред кад је сазнао да је његово писмо код ње. Алфред је онда сакрио писмо на друго место у соби како би избегао да га ухвате са њим.

Ликови Херкул Поаро − Реномирани белгијски приватни детектив. Живи у Енглеској од кад је почео рат у Европи. Његов стари пријатељ Хејстингс га је замолио да истражи случај. Хејстингс − Поаров пријатељ и приповедач приче. Он је гост у Стајлсу током опоравка од рањавања на Западном фронту. Главни инспектор Џап − Детектив Скотланд јарда и службеник коме је додељен случај. Он је Поароов познаник у време радње романа. Емили Инглторп − Богата старија госпођа и супруга Алфреда Инглторпа. Она је наследила богатство и кућу на Стајлс корту после смрти првог супруга, господина Кевендиша. Жртва злочина. Алфред Инглторп − Двадесет година млађи други супруг Емили Инглторп. Од стране породице сматран за гребатора. Џон Кевендиш − Емилин старији посинак из првог брака и Лоренсов брат. Џон је раније био виши заступник, а Хејстингса зна годинама. Он је позвао Хејстингса у Стајлс почетком приче. Има неких тешкоћа у браку са супругом Мери. Мери Кевендиш − Џонова супруга и пријатељица др Бауерштајна. Лоренс Кевендиш − Емилин млађи посинак из првог брака и Џонов брат. Познато је да је студирао медицину и да је квалификовани лекар. Евелин Хауард − Емилина дружбеница која ни мало не воли Алфреда Инглторпа. Синтија Мердок − Ћерка покојне породичне пријатељице и сироче. Ради као болничарка у оближњој болници. Др Бауерштајн − Добро познати токсиколог који живи недалеко од Стајлса. Доркас − Служавка из Стајлса. Одана госпођи Инглторп.

Писање и издавање Агата Кристи је почела да ради на Тајанственом догађају у Стајлсу 1916. године, а углавном је писала у Дартмуру. Лик Херкула Поароа био је инспирисан њеним искуством док је радила као болничарка и неговала белгијске војнике током Првог светског рата, као и избеглицама из Белгије које су живеле у Торкију.

Роман су одбиле издавачке куће -{Hodder & Stoughton}- и -{Methuen}-. Кристијева је тад послала рукопис издавачкој кући -{The Bodley Head}-. Након што је рукопис разматран неколико месеци, оснивач издавачке куће, Џон Лејн, прихватио га је, али је замолио Кристијеву да направи благе измене на крају. Она је изменила претпоследње поглавље и преместила Поароово објашњење из суднице у библиотеку у Стајлсу. Нека савремена издања такође укључују и додатак оригиналног „необјављеног” алтернативног завршетка у судници. Овај крај је јако сличан последњем поглављу, а дијалози осталих ликова замењени су дијалозима судије и сер Ернеста Хевиведера. Кристијева је касније рекла да је уговор који је потписала са Лејном био експлоататорски.

Тајанствени догађај у Стајслу објавио је Џон Лејн у Сједињеним Америчким Државама октобра 1920. године, а кућа -{The Bodley Head}- у Уједињеном Краљевству 21. јануара 1921. године. Америчко издање коштало је 2 долара, а британско седам шилинга и шест пенија.

Издавање на српском језику На српски језик овај роман је преведен под неколико наслова: Тајанствени догађај у Стајлсу (2014) Загонетни случај Стајлс (2011) Мистерија у Стајлсу (1998) Догодило се у Стајлсу (1959)

Посвета У посвети књиге пише: „Мојој мајци”.

Мајка Агате Кристи, Клариса „Клара” Бомер Милер (1854−1926), јако је утицала на ћеркин живот и била је неко са ким је Агата била јако блиска, поготово после очеве смрти 1901. године. У време када је Кристијева била болесна око 1908. године, мајка јој је предложила да напише причу. Резултат је била прича Кућа лепоте, која је данас изгубљена и којом је уз оклевање започела списатељску каријеру. Кристијева је касније дорадила причу као причу Кућа снова и она је објављена у 74. броју часописа -{The Sovereign Magazine}- у јануару 1926. године и много година касније 1997. година у књизи Док светло гори и друге приче.

Кристијева је такође посветила свој дебитантски роман, Дивов хлеб (1930), који је написала под псеудонимом Мери Вестмакот, својој мајци, која је у то време већ била покојна.

Књижевни значај и пријем Часопис -{The Times Literary Supplement}- (3. фебруар 1921) дао је књизи позитивну рецензију: „Једина мана ове приче је то што је превише генијална”. Затим је описана основа радње и закључено је следећим: „Речено је да је ово дебитантски роман ове ауторке и резултат опкладе о могућности писања детективске приче у којој читалац неће моћи да уочи злочинца. Сваки читалац мора да призна да је опклада добијена”.

-{The New York Times Book Review}- (26. децембар 1920) такође је изнео своје утиске:

У рецензији књиге у новинама The Sunday Times 20. фебруара 1921. године цитирано је издавачево мишљење да је Кристијева написала књигу због опкладе да неће моћи да је напише, а да читалац не погоди ко је убица, а затим је речено: „Лично нисмо сматрали да је 'проналажење' било толико тешко, али можемо признати да је прича, поготово што је прва пустоловина, јако добро састављена, а решење мистерије је резултат логичног закључивања. Прича, међутим, има мањак покрета, а само неколико ликова је опширније описано”.

Дописник који је писао своју колумну под псеудонимом „Човек из Кента” 10. фебруара 1921. године у издању хришћанских новина -{The British Weekly}- похвалио је роман, али је био превише великодушан у откривању идентитета убица:

Издавачка кућа -{Bodley Head}- цитирала је изводе из ове рецензије у будућим књигама Агате Кристи, али, разумљиво, није користила оне одломке који су одавали идентитет криваца.

„Представљамо Херкула Поароа, сјајног − и ексцентричног − детектива који на захтев пријатеља излази из пензије − и улази у сенку класичне мистерије на периферији Есекса. Жртва је богата господарица Стајлс корта, пронађена у својој закључаној спаваћој соби са именом свог покојног мужа на уснама док је умирала. Поаро има неколико питања за њеног новог мужа који трага за богатством, њене бесциљне посинке, приватног доктора и њену плаћену сапутницу. Одговори су, у најмању руку, отровни. Ко је одговоран, и зашто, може открити само сам мајстор детектив.” (Корице издања издавачке куће -{Berkley Book}-, април 1984).

У својој књизи, Таленат за обману − уважавање Агате Кристи, Роберт Барнард је написао:

Часопис Entertainment Weekly је изабрао Тајанствени догађај у Стајлсу као „омиљени” на списку „Девет великих романа Кристијеве”.

Златно доба детективске књижевности Причу је у првом лицу испричао Хајстингс, а садржи многе елементе који су постали иконе „Златног доба детективске књижевности”, углавном захваљујући утицају Кристијеве. Радња је смештена у велико одвојено сеоско властелинство. Постоји пола туцета осумњичених, од којих већина крије чињенице о себи. Радња укључује бројне лажне трагове и изненађења.

Утицај на каријеру Кристијеве Тајанствени догађај у Стајлсу покренуо је Кристијевој списатељску каријеру. Кристијева и њен супруг су потом своју кућу назвали „Стајлс”.

Адаптације Екранизације Британска