Паштровићи су српско-приморско племе у данашњем црногорском приморју.Црна Гора и Црногорци, Вук Стеф. Караџић, 1837, „Пројекат Растко“„Бока Которска“, Вук Караџић, Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу у штампарији јерменскога манастира, 1849, „Пројекат Растко“Бока и Бокељи, Симо Матавуљ, 1893, „Пројекат Растко“, Етнографски завод, , Глас СКА, XCVI, РТС Квадратура круга - Паштровићи У старијим изворима назива се „општином“ тј. „опћином“ која се по традицији делила на дванаест братстава. Племенска област им обухвата део црногорског приморја, од Куфина до Бабина вира, што одговара подручју од Чања до Бечића, са околинама. Племе има дугу традицију у том подручју, са богатом локалном историјом и културом, а у време Млетачке управе и посебном самоуправом. Паштровићи су најјужнији део "чаробне" Боке Которске у којој живе одувек Срби."Срђ", Дубровник 30. јун 1906.
десно|мини|220п|Венецијански зидови Будве на поштанској разгледници из 1900.
Етимологија Највероватније је назив од речи „пастир“, као и Пештерска висораван, Паштрик, Пашман... Петар I Петровић као и многи други Црногорци су своју стоку, у зимском периоду, слали на испашу у област Паштровића и за то су плаћали траварину. Пештерска висораван је позната по сточарству и чувеном пештерском сиру. На основу тога се може извести ова претпоставка о пореклу назива.
Друго тумачење јесте да назив „Паштровић“, заправо потиче од старословенске речи „пастро“ чије је значење „шарен“.
Територија Племенска/општинска територија им се простирала од Куфина до Бабина вира што чини неких 17,5 km. На овом подручју налази се шест манастира Српске православне цркве. Ти манастири су: Дуљево, Прасквица, Режевићи, Градиште, Војнићи и Рустово.
десно|мини|300п|Свети Стефан (острво)
Културно-историјско средиште Паштровића је било острво Свети Стефан. Тврђава је саграђена 1442. године, када су у њој досељени први становници. Због великих зидина, многобројне породице су тражиле у њој уточиште у периодима сукоба са Османлијама или под најездом гусара. По легенди, насеље је настало после сукоба Которана и Паштровића који су им притекли у помоћ, са Османлијама које су поражене. По повратку из завршене битке, Паштровићи су код плаже Јаз уочили у близини обале преостале османлијске галије, које су напали. Од заробљеног плена подигнули су тврђаву, са по једном кућом за свако од дванаест паштровских племена и дали јој име Свети Стефан, по истоименој цркви посвећена архиђакону Стефану Првомученику изграђеној у време Немањића. Због свог погодног положаја Свети Стефан је био трговински и саобраћајни центар Паштровића. Поседовао је велики стратегијско-трговачки значај у време Млетачке републике и трговине са Венецијом. Место је почело лагано да губи значај крајем 19. века, када је почело масовније исељавање становништва. Потпуно исељавање извршено је 1955. године, када је острво комплетно адаптирано и претворено у „град-хотел“. Данас је то једно од најлуксузнијих летовалишта на Јадрану.
Историја Паштровићи су српско племе са дугом историјом у Приморју. Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, који досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. века. У том периоду су тим простором владале различите српске династије попут Војислављевића и Немањића, те се претпоставља да су стара братства Паштровића имали своје припаднике у ситном племству и витешком слоју. Од тог старог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или су се иселили из матичне области. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из околних области, током 14. и 15. века и из каснијих периода.
Најстарији до сада познати спомен Паштровића под тим именом је из 1355. године, када је српски цар Стефан Душан послао свог властелина Николицу Паштровића на посланство у Дубровник. По овој знаменитој породици је племе добило име. Године 1371. спомиње се Андрија Паштровић као представник Балшића у договорима са Дубровчанима, а неки Паштровићи се у том периоду исељавају за Босну, где тамо такође остају као властела. Паштровска општина спомиње се већ 1377. године.
Након распада Српског царства, притиснути од стране Османлија, Млечана и локалних владара, главари племена су 1423. године потписали споразум са Млетачком републиком по којем су постали њени поданици. У том уговору, споменути главари носе презимена Паштровић, а то су Дабижив Алекса, Никола, Остоја, Радич и Стефан. Обавезали су се да ће ратовати у њену корист од Скадра до Котора, а заузврат су им Млечани оставили њихову аутономију и пређашња права, узели их под своју заштиту и омогућили им слободну трговину по целој Млетачкој републици. Остали су у оквиру Млетачке републике до њеног пада 1797. године, а затим су постали део Илирских провинција за време Наполеона, па Хабзбуршког царства. Иако су били снажна братства у 15. веку, због учесталих сукоба са Турцима и суседним Грбљанима, доста становништва напушта тај део и исељава се на север ка Далмацији и у Италију. Паштровић се као братствено име, али не и као племенско, од 16. века више не спомиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца. Ипак, није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истоветност патронима код ове две популације случајна.
Током 16. века постоји доста спомена Паштровића у различитим уговорима, али и њихови сукоби са Османлијама. Као пример се може навести уговор о миру из 1591. године између Јусуф-бег Крсмића и других Османлија из Подгорице са једне стране, и Људевита Медина Паштровића и других Паштровића са друге, у присуству Маријана Болице, угледног млетачког племића из Котора који је написао познати извештај о скадарском санџаку из 1614. године. Уговор је написан на српском језику, ћирилицом, што је и наведено у самом уговору "acordio di scritura di pace... in idioma serviano scritta", а представници Турака су га потврдили печатима, те затим је преведен на италијански. лево|мини|200п|Икона Стефана Штиљановића, кнеза, добротвора и српског светитеља из Паштровића, рад Станоја Поповића 1740.
Племена Племе Паштровићи чине 12 братстава. Та братства су: Бечићи, Калађурђевићи, Дабковићи, Митровићи, Љубише, Барочи, Режевићи, Срзентићи, Давидовићи, Суђићи, Вуковићи, Миџори и Арменко (до 19. века Томић). Братства су пореклом са различитих територија - чине их досељеници из Старе Црне Горе, Старе Србије и Пипера из региона црногорских Брда.
Племе Барочи су нестали у 19. веку, док су Режевићи веома хетерогеног састава са доста родова. Код Режевића, родови Вуковића, Зеновића и Павловића је су пореклом из Старе Србије и Старе Црне Горе. Досељени су рано током 13. и 14. века. Међу тим родовима су и Перазићи који су досељени из Климената у 16. веку. Што се Дабковића тиче, њихов родоначелник је дошао из Пипера, односно из братства Црнци. Црнци су део Лужана, племена које представља старији слој Пипера и некада насељавало подручја Пипера и околине, северно од данашње Подгорице. Попут Дабковића, исто важи и за Ђедовиће, Склендере и Радовиће из Режевића који су сродни и потичу од досељеника из Пипера из 15. века. Ови родови славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).
Самоуправа десно|мини|200п|Венецијански документ из 1632. године, у коме се Паштровићима дарују привилегијеПод Млечанима, Паштровићи су имали степен аутономије. Били су подељени у две комунитаде (локалне самоуправе), Свети Стефан (острво) и Ластва или Кастелластва, којима су заседале одговарајуће Банкаде. Банкаде или Баканада, назване по италијанском "банкада", биле заправо традиционални систем власти и представљале су заједнички суд, односно збор. Године 1797, те две комунитаде су уједињене у јединствену комунитаду Паштровић. Мандат самоуправне власти је била једна година. У свом саставу, Банкаде су имале четворицу суђа (судије), двојицу војвода, дванаест властелина у комунитади Свети Стефан (за свако од дванаест племена) и канзалиера и вицеканзалиера. За комунитаду Ластва/Кастелластва, број властелина у саставу Банкаде није познат из разлога што је ту било само једно племе, а војводе су се звале капетани. По потреби, Банкаде су у свом саставу имале и стимадуре (проценитеље), чланове мировног већа и слично. Ректор (кнез, сопраинтендант, гувернадур) био је управитељ области, а биран је међу Паштровићима и потврђиван од стране млетачке, касније и аустријске власти, чије је интересе штитио.
Првобитно „мјесто од правде“ где се састајао паштровски племенски суд (Банкаде) налазило се на жалу Дробни пијесак. Касније је то постало острво Свети Стефан, и то је био готово 400 година, све до 1929. године када је Банкада престала да постоји. Збор састајао се на Видовдан.
Године 1838. се наводи да је "Паштровић" предео, који се од неколико села састоји, а броји тада 2800 православних душа."Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
Живот и култура Паштровићи су постигли свој највећи успон за време Немањића, када су поједини Паштровићи обављали послове за цара Душана, а он им тада дарује племство. Иако су били мало мање од четири века под Млечанима, Паштровићи су успели да сачувају свој језик, обичаје, писмо и повластице које је млетачки Сенат више пута потврђивао. Паштровићи су важили за добре морепловце и трговце, мада су знали да се баве и гусарењем, а дали су и велики број капетана и бродовласника. Већина становништва је живела од пољопривреде и сточарства, а у деловима код обале је било развијено и маслинарство. Због учесталих сукоба, већи део становништва напушта Паштровиће и одлази за Далмацију, Италију и друге крајеве.
Грађевине Као што је раније речено, у Паштровићима се налази шест манастира Српске православне цркве., а то су: Дуљево, Прасквица, Режевићи, Градиште, Војнићи и Рустово. Ово су веома значајни манастири за Паштровиће. Манастири су доста стари и потичу углавном из периода XIII и XIV, али су неки вероватно и старији. За манастир Прасквицу се сматра да је настао 1050. године, али се у историографији први пут спомиње 1307. године у документу у коме је српски краљ Милутин потврдио манастиру његове поседе. За манастир Војнићи се сматра да потиче из 10. века, али за то такође не постоје писани извори. У њему постоје два храма - старији који је посвећен Светом Димитрију и који је од настанка манастира, и други посвећен Светом Николи, подигнутом током 13. века. Манастир је скоро у потпуности срушен током земљотреса 1667. године. Манастир Градиште је подигнут на узвишењу у Буљарици. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, могуће античке грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Ипак, први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV века. Овај манастир је вековима, до Првог светског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани. Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, као и манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, главна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Ове православне манастире одликује веома декорисана унутрашњост и архитектура.
Такође, Паштровићи су изградили велики број вила и тврђаву из 1442. на острву Свети Стефан, о чему је било речи раније.