Психологија је наука која проучава психу, психичке процесе и психичке особине у њиховом настанку, развоју и објективним појављивањима код човека и животиња. Сазнања психологије почивају на две врсте података. На подацима добијеним посматрањем понашања (тзв. објективни подаци) и подацима непосредног искуства (тзв. субјективни подаци) добијеним самопосматрањем (интроспекцијом).Hockenbury & Hockenbury. Psychology. Worth Publishers, 2010.
Психологија проучава индивидуална и групна понашања. Сама реч психологија потиче од грчких речи psyha и logos и дословно значи „наука о души”. Током историје, још од античког доба,"Aristotle's Psychology". Stanford Encyclopedia of Philosophy.T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology." pp. 9 . психологија је била грана филозофије, да би у 18. и 19. веку, започела свој „властити пут” као независна научна дисциплина. Психологија се као научна дисциплина званично почела рачунати 1879. када је немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт у Лајпцигу основао Прву психолошку лабораторију, тзв. Прва лабораторија људске душе. Ипак, данас је психологија врло везана за биологију и друштвене науке.
Психологија проучава две тачке психичког, односно душевног живота људи, које чине две врсте психичких појава, а то су:
Психички процеси Психичке особине
Као широка област, психологија понекад оставља утисак неуједињености, распршености. Дели се на примењене и експерименталне или теоретске огранке. Неке од примењених огранака психологије чине: клиничка психологија, која се бави дијагнозом и терапијом менталних поремећаја; индустријска психологија се користи приликом одабира радника и генерално у пословању; педагошка психологија која се бави психолошком страном васпитања и образовања. Експериментална или теоретска психологија се састоји од дечје, образовне, социјалне, развојне, физиолошке и компаративне психологије.Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor, Occupational Outlook Handbook, 2010–11 Edition, Psychologists, on the Internet at (visited 8 July 2010).
Дечја психологија примењује психолошке теорије и истраживачке методе ради проучавања деце; образовна психологија се бави проблемима везаним за процесе учења; социјална психологија се бави групном динамиком и другим аспектима људског понашања у друштвеном и културном окружењу; и компаративна психологија се бави разликама у понашању различитих врста живих бића, на пример, људи и животиња.
Ствари које проучавају психолози покривају широк спектар, почев од схватања приликом процеса учења, опажања, интелигенције, мотивације, емоција, перцепције, карактера, менталних поремећаја и студије разлика и утицаја околине на формирање карактера и личности.O'Neil, H.F.; cited in "The mission of the APA [American Psychological Association] is to advance the creation, communication and application of psychological knowledge to benefit society and improve people's lives"; APA ,.
Психологију многи људи сматрају друштвеном науком, али она представља мешавину природних и друштвених наука. За њено разумевање потребно је знати како функционишу поједини органи у људском телу, првенствено они који су везени за мозак и стварање и лучење хормона. -{Association for Psychological Science Observer (September}-) 2007
Психолошке дисциплине Под јединственим именом психологија можемо наћи мноштво повезаних дисциплина. Можемо их поделити на теоријске и примењене дисциплине. То су:
Системи и правци психологије
Системи
Бихевиоризам Психоанализа Хуманистичка психологија
Правци Структуралистичка психологија Гешталт психологија Функционалистичка психологија Културно-историјски правац
Задаци психологије Сазнавање и овладавање психичком стварношћу. Теоријски - описати и објаснити свеукупни психички живот и понашање људи и животиња. Практични - применом научних знања помоћи појединцу или целој заједници за унапређење психичког живота.
Етимологија мини|Вилијам Џејмс, је био пионир америчке филозофије и психологије, и први образовни радник који је понудио курс психологије у Сједињеним Државама. Реч психологија потиче од грчке речи психа, за дух или душу. Последњи део речи „психологија“ потиче од -λογια -логија, што се односи на „проучавање“ или „истраживање“. Латинску реч psychologia први је употребио хрватски хуманиста и латиниста Марко Марулић у својој књизи Psichiologia de ratione animae humanae (Психологија, о природи људске душе) крајем 15. или почетком 16. века. Најраније познато помињање речи психологија на енглеском дао је Стивен Бланкарт 1694. године у The Physical Dictionary. Речник се односи на „Анатомију која третира тело и психологију која третира душу.“
Године 1890. Вилијам Џејмс је дефинисао психологију као „науку о менталном животу, о његовим феноменима и њиховим условима.“ Ова дефиниција је деценијама била широко распрострањена. Међутим, ово значење су оспоравали, посебно радикални бихевиористи као што је Џон Б. Вотсон, који је 1913. године тврдио да је дисциплина „природна наука“, чији је теоријски циљ „предвиђање и контрола понашања“. Пошто је Џејмс дефинисао „психологију“, тај термин јаче имплицира научно експериментисање. Народна (лаичка) психологија се односи на разумевање обичних људи, за разлику од професионалаца у психологији, у погледу менталних стања и понашања људи.
Историја психологије
мини|Лаози био је стари кинески филозоф и писац. Он је угледан аутор Књиге пута и врлине, оснивач филозофског таоизма и божанства у верском таоизму и традиционалним кинеским религијама. Древне цивилизације Египта, Грчке, Кине, Индије и Персије све су се бавиле филозофским проучавањем психологије. У Старом Египту, Еберсов папирус је помињао депресију и поремећаје мишљења. Историчари примећују да су се грчки филозофи, укључујући Талеса, Платона и Аристотела (нарочито у његовој расправи Де Анима), бавили функционисањем ума. Још у 4. веку пре нове ере, грчки лекар Хипократ је изнео теорију да ментални поремећаји имају физичке, а не натприродне узроке.T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology." Године 387. п. н. е., Платон је сугерисао да је мозак место где се одвијају ментални процеси, а 335. п. н. е. Аристотел је сугерисао да је то срце.
У Кини је психолошко разумевање израсло из филозофских дела Лаозија и Конфучија, а касније и из доктрина будизма. Овај корпус знања укључује увиде извучене из интроспекције и посматрања, као и технике фокусираног размишљања и деловања. Она уоквирује универзум у смислу поделе физичке стварности и менталне стварности, као и интеракције између физичког и менталног. Кинеска филозофија је такође наглашавала прочишћавање ума како би се повећала врлина и моћ. Древни текст познат као Класика интерне медицине жутог цара идентификује мозак као везу мудрости и осећаја, укључује теорије личности засноване на јин-јанг равнотежи и анализира ментални поремећај у смислу физиолошке и социјалне неравнотеже. Кинеска стипендија која се фокусирала на мозак напредовала је током династије Ћинг са радом Фанг Јиџија (1611–1671), Лиу Џија (1660–1730) и Ванг Ћингрена (1768–1831). Ванг Ћингрен је нагласио важност мозга као центра нервног система, повезао ментални поремећај са болестима мозга, истражио узроке снова и несанице и унапредио теорију хемисферне латерализације у функцији мозга.
Под утицајем хиндуизма, индијска филозофија је истраживала разлике у типовима свести. Централна идеја Упанишада и других ведских текстова који су формирали темеље хиндуизма била је разлика између човековог пролазног овоземаљског ја и њихове вечне, непроменљиве душе. Дивергентне хиндуистичке доктрине и будизам довели су у питање ову хијерархију сопства, али су сви нагласили важност достизања више свести. Јога обухвата низ техника које се користе у постизању овог циља. Теозофија, религија коју је успоставила руско-америчка филозофкиња Хелена Блаватска, црпила је инспирацију из ових доктрина током свог боравка у Британској Индији.
Психологија је била од интереса за мислиоце просветитељства у Европи. У Немачкој, Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) применио је своје принципе рачуна на ум, тврдећи да се ментална активност одвија на недељивом континууму. Он је сугерисао да је разлика између свесне и несвесне свести само питање степена. Кристијан Вулф је идентификовао психологију као сопствену науку, написавши Psychologia Empirica 1732. и Psychologia Rationalis 1734. Имануел Кант је унапредио идеју антропологије као дисциплине, са психологијом као важном подподелом. Кант је, међутим, експлицитно одбацио идеју експерименталне психологије, пишући да „емпиријска доктрина душе такође никада не може приступити хемији чак ни као систематској уметности анализе или експерименталне доктрине, јер се у њој многострукост унутрашњег посматрања може одвојити само пуким поделом мисли, и онда се не може држати одвојено и рекомбиновано по вољи (али још мање други мислећи субјект трпи да се на њему експериментише како би одговарало нашој сврси), па чак и посматрање само по себи већ мења и помера стање посматраног објекат."
Године 1783. Фердинанд Убервасер (1752-1812) прогласио се за професора емпиријске психологије и логике и држао предавања о научној психологији, иако су ова дешавања убрзо била у сенци Наполеонових ратова. На крају Наполеонове ере, пруске власти су укинуле Стари универзитет у Минстеру. Међутим, након консултација са филозофима Хегелом и Хербартом, пруска држава је 1825. године успоставила психологију као обавезну дисциплину у свом брзом растућем и веома утицајном образовном систему. Међутим, ова дисциплина још није прихватила експериментисање. У Енглеској, рана психологија је укључивала френологију и одговор на друштвене проблеме укључујући алкохолизам, насиље и претрпане "лудачке" азиле у земљи.
Велике школе мисли
Биолошка школа мини|Прикази у бојама погођених путева церебралних влакана, према Ван Хорну и сарадницима. Случај Финеаса Гејџа. Психолози генерално сматрају биологију супстратом мисли и осећања, и стога важном области проучавања. Бихевиорална неуронаука, такође позната као биолошка психологија, укључује примену биолошких принципа на проучавање физиолошких и генетских механизама који су у основи понашања људи и других животиња. Сродна област компаративне психологије је научно проучавање понашања и менталних процеса нељудских животиња.
Водеће питање у бихејвиоралним неуронаукама било је да ли су и како менталне функције локализоване у мозгу. Од Финеаса Гејџа до Х.М. и Клајв Веринг, појединачни људи са менталним дефицитима који се могу пратити до физичког оштећења мозга инспирисали су нова открића у овој области. Могло би се рећи да модерна бихејвиорална неуронаука потиче из 1870-их, када је у Француској Пол Брока пратио производњу говора до левог фронталног гируса, чиме је такође показао хемисферну латерализацију мождане функције. Убрзо након тога, Карл Вернике је идентификовао сродну област неопходну за разумевање говора.
Савремено поље бихејвиоралне неуронауке фокусира се на физичку основу понашања. Бихејвиорални неуронаучници користе животињске моделе, често се ослањајући на пацове, да проучавају неуронске, генетске и ћелијске механизме који леже у основи понашања укљученог у учење, памћење и реакције на страх. Когнитивни неуронаучници, користећи алате за неурално снимање, истражују неуронске корелате психолошких процеса код људи. Неуропсихолози спроводе психолошке процене како би утврдили како су понашање и спознаја појединца повезани са мозгом. Биопсихосоцијални модел је међудисциплинарни, холистички модел који се бави начинима на које међусобни односи биолошких, психолошких и социо-економских фактора утичу на здравље и понашање.