Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био је српски политичар и филозоф. Био је дугогодишњи председник Демократске странке, председник Скупштине града Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003).
Он је био један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне југословенске Демократске странке, оснивајући модерну Демократску странку 1989. године чији је председник постао 1994. године. Током 1990-их био је један од лидера опозиције режиму Слободана Милошевића, a 2001. године постао је премијер Србије након свргавања Милошевића 5. октобра 2000. године.
Као премијер залагао се за продемократске реформе и приступање Србије Европској унији. Ђинђићева влада је ратификовала Европску конвенцију о људским правима и спровела иновације у складу са препорукама Савета Европе, што је довело до увођења институција за заштиту људских права и слобода, као и да Савезна Република Југославија након што је преуређена променивши назив у Србија и Црна Гора 2003. године постане држава-чланица Савета Европе.
Након дипломатске иницијативе његове владе, НАТО и ОЕБС су дозволили повратак Војске Југославије у Копнену зону безбедности, чиме су завршени сукоби на југу Србије са албанским сепаратистима. Ђинђићева влада снажно се залагала за сарадњу са Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Након хапшења припадника Јединице за специјалне операције (ЈСО) и изручења Хашком трибуналу, ЈСО је организовао оружану побуну у Београду. Ђинђић је убијен у организованом атентату од стране Звездана Јовановића, бившег припадника ЈСО који је био повезан са организованом криминалном групом познатијом као Земунски клан.. -12
Биографија
Младост Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу, Босна и Херцеговина, Југославија, где му је отац био стациониран као официр Југословенске народне армије (ЈНА). По очевој страни је пореклом из Топлице у јужној Србији, а родно село његових предака са очеве стране је Прекопуце. Према његовој мајци, Ђинђићи воде порекло и са Косова и Метохије.
Имао је рођака који се такође звао Зоран Ђинђић са ким је имао истог прадеду, пошто су им очеви били браћа од стрица. Мајка Мила Душанић (око 1931-2 - 14. март 2016), домаћица, васпитала га је и његову 2 године старију сестру Гордану. Породица се селила по очевим пословима. Десет година Зорановог детињства протекло је у граду Травнику, у централној Босни.
Основну школу је завршио у Шамцу, а прва два разреда гимназије у Травнику.
На крају, породица се преселила у престоницу Београд, након што је његова мајка тамо добила радно место. Ђинђић је похађао Девету београдску гимназију, а потом се уписао на Филозофски факултет Универзитета у Београду, који је дипломирао 1974. године. Током студентских дана развио је интересовање за политику.
Студије Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије. Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.
Словеначка полиција је брутално спречила одржавање студентског скупа, чији је циљ био да се формира аутономна студентска организација. Организатори су, укључујући и Ђинђића, ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.
Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне. Након што је 1974. осуђен од комунистичких власти и преко партијских медија због своје улоге у покушају организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић је емигрирао у Западну Немачку захваљујући интервенцији бившег немачког канцелара Вилија Бранта, који је убедио власти да пусте Ђинђића да дође у Немачку уместо да казну служи у Југославији.
Наставио је студије код професора Албрехта Велмера у Франкфурту. У Немачкој, Ђинђић је докторирао филозофију на Универзитету у Констанцу 1979. године. Године 1979. је докторирао на тези Проблеми утемељења критичке теорије друштва код под менторством Албрехта Велмера. Као студент био је под великим утицајем немачкога филозофа Јиргена Хабермаса. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер. У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација и медијских манипулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније наводне улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.
Један колега југословенски студент који га је познавао у Немачкој, Милорад Вучелић, присећа се да је Ђинђић у кампусу био познат „не само по томе што је студентски бриљантан, већ и по томе што је био отворен за живот. Није био типичан досадан интелектуалац. Знао је како да живи. Имао је девојке сјајног изгледа. Био је изузетно кул." Док је био студент на Универзитету у Констанцу, одржавао је блиске везе са студентским анархистичким групама и учествовао је у Корчуланској летњој школи коју је водио Праксис. Говорио је немачки језик. Касније, док је био премијер Србије, савладао је и енглески језик.
Професор Године 1989, Ђинђић се вратио у СФР Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду. Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.
Политичко деловање Оснивање Демократске странке Ђинђић је заједно са другим српским интелектуалцима, дисидентима и продемократским активистима основао Демократску странку, засновану на темељима и сличном концепту предратне Демократске странке за време краљевине Југославије. Постао је председник извршног одбора странке 1990. године и изабран за посланика у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке уместо дотадашњег Драгољуба Мићуновића. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.
Долазак на место председника ДС-а мини|десно|Ђинђић са Драгољубом Мићуновићем. Усликао Стеван Крагујевић. Нови баланс снага унутар ДС-а водио је ка сазивању ванредне скупштине странке. На ванредној скупштини одржаној 5. јануара 1994, Ђинђић је постао председник ДС-а, замењујући свог политичког ментора Мићуновића, који је након тога поднео оставку на место у председништву ДС. Неслану шалу на рачун тада 63-годишњег Мићуновића изнео је 41-годишњи Ђинђић током скупштине странке када је рекао: "Мићуновићево време је прошло... Мићуновић није Тина Тарнер па да боље звучи сада него са тридесет година". У свом говору на скупштини странке када је подносио оставку, Мићуновић је огорчен и разочаран окарактерисао Ђинђићево понашање око преузимања странке као "спој макијавелизма и револуционарне технике". Овом унутрашњем страначком расколу Ђинђићу је такође користило и придобијање дискретне подршке и наклности од стране режимских медија.
Ђинђић је, након што је преузео кормило ДС-а, уложио много енергије да би од онога што је понекад иронично називао "дебатни клуб" направио ефикасну и модерну политичку странку, која функционише по моделу ефикасног предузећа.
Следеће године 15. априла 1995, на редовном заседању скупштине странке, Ђинђић је поново изабран за председника странке. Мада је странка под Ђинђићевим руководством била много боље организованија, ипак је и даље је доживљавала проблеме у формулисању јасног става у вези националног питања. Ђинђићеве сопствене акције можда су добра илустрација тога. Ђинђић је суштински одбио да призна национално питање као стварно питање, при чему у својој књизи "Југославија као недовршена држава" ни у једном делу није посебно поменуо Србе које живе у другим крајевима Југославије, односно ван федералних граница Србије.
Посета Републици Српској и Радовану Караџићу
У фебруару 1994. у Палама је посетио председника Републике Српске Радована Караџића, у тренутку док су америчке снаге претиле бомбардовањем српских положаја у Босни. На Видовдан 28. јуна 1994. године, Ђинђић је упутио честитку генералу Ратку Младићу у којој му, „у име свих чланова ДС-а и своје лично име честита Дан Војске Републике Српске“ где још наводи да „Војска РС, настала у рату за слободу је пример како једна мала, али народна војска може успешно сачувати државу и заштити народ“. Ђинђић у честитки у којој се Ратку Младићу обраћа „с поштовањем“, још наводи да je „нама (Србима) потребна снажна војска, како би друга страна одустала од намере да настави рат“. Овакав, заокрет око националног питања, ефикасно су користили политички противници ДС-а и Ђинђићеви критичари широм политичког спектра. Како се Рат у Босни приводио крају потписивањем Дејтонског споразума у новембру 1995, Милошевић је уживао стабилну подршку међународне заједнице која га је прогласила за "фактор мира и стабилности на Балкану".
После судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. године Ђинђић је осуђен на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. године преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.
Коалиција Заједно У новембру 1996. на локалним изборима ДС је наступала као део опозиционе Коалиције Заједно. Демократска странка која је у то време бројала само 7.000 чланова широм Србије придружила се Коалицији Заједно противно Ђинђићевим личним жељама, који је био надгласан када се расправљало о доношењу одлуке унутар странке. Након победе опозиције у кључним градовима: Београду, Новом Саду и Нишу, Милошевић је одбио да призна изборне резултате и тиме изазвао тромесечне протесте на које је изашло стотине хиљада грађана.
Након низа масовних протеста и демонстрација због оптужби за крађу на локалним изборима 1996, приликом којих је врло често долазило до прекомерне употребе силе од стране полиције, а због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Милошевићев режим је, делимично под притиском унутрашњег незадовољства, а делимично међународног фактора, попустио.
Председник скупштине града Београда мини|десно|Ђинђић држи петокраку скинуту са куполе скупштине града Београда. Усликао Драшко Гаговић 21. фебруара 1997. Дозволу за коришћење дала Демократска странка. Ђинђић је 21. фебруара 1997. године изабран за председника Скупштине града Београда. Тог дана скинута је звезда петокрака са куполе Градске скупштине. Иако је скинута са заставе још у октобру 1991. године, петокрака је успела да "преживи" још шест година на градским и државним институцијама. Ђинђић је звезду петокраку лично донео и поклонио Музеју историје Југославије. Ђинђић се није дуго задржао на функцији градоначелника и убрзо је смењен са места председника Скупштине Београда 30. септембра 1997. гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове дотадашњег коалиционог партнера.
После Ђинђићеве смене је на челу Београда дошао Милан Божић, који је тамо остао до 22. јануара 1999, односно око годину и по.
Крајем јануара је за новог председника скупштине града предложен функционер СПО-а Војислав Михаиловић. Пре самог гласања су и Радикали и Демократе критиковали избор њега за новог председника скупштине града. Горан Весић је тада у име Демократске стране рекао да Михаиловић одговара Српском покрету обнове, јер се не меша превише у свој посао. Додао је и да је требало одабрати неког ко није из гарнитуре која је до тада управљала градом. Током гласања су одборници Радикалне и Демократске странке напустили скупштину.
Бојкот избора у 1997.