мини|Француски пирати нападају британски трговачки брод (1796). Абордаж (, ) је врста напада у поморском ратовању, којим тежи да се противнички брод заузме пребацивањем војника на његову палубу, након удара или прилегања сопственог брода уз противнички брод, и блиском борбом чланова посаде (хладним или ватреним оружјем) на палуби. Абордаж је најстарији и углавном основни вид борбе на мору у епохи бродова на весла и у епохи бродова на једра до 17. века, тј. све док нису уведени ефикаснији начини за уништење противничког брода (бродска артиљерија).Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 1), Војноиздавачки завод, Београд (1970), стр. 3-4
Историја
Стари век То је био први облик борбе на мору, у време када људи нису били вешти у управљању бродом на весла и кад су бродови служили само за превоз војске. Овај начин борбе употребљаван је у Пелопонеском рату све док се није развила вештина удара кљуном, позната у историји као кљунов удар.
Абордаже су примјењивали много Римљани, чији војници су били добри ратници, а слаби морнари и чији су бродови били врло непокретни. Они су у Првом пунском рату применили абордажски мост - корвус () како би избегли удар покретљивих картагинских бродова и што боље искористили квалитет својих војника. Кад би се приближили противничком броду на око 11 -{m}-, бацили би на њега мост, који би се закачио на њега помоћу посебних кука и онда би војници прелазили с брода на брод, а противнички брод би био онемогућен да им се приближи. Прву победу на овај начин су постигли 260. п. н. е. у бици код Липара.
Средњи век Усавршавање техничких особина бродова у средњем веку омогућило је да се абордаж комбинује са ударом противника прамцем. Значај абордажа није умањен ни наоружавањем бродова примитивним артиљеријским оруђима малог домета, смештеним на прамчаном и крменом каштелу у 14. и 15. веку, јер се таквим оруђима могао решити бој, већ су служила само за припрему абордажа - ломљењем јарбола, једара и весала и наношењем губитака браниоцима брода. Последња битка која се водила са бродовима на весла и искључиво помоћу ове технике је Битка код Лепанта 1571. године.
Нови век Ратни бродови на једра имали су за извршење абордажа обично два абордажна одреда (наоружана кратким пушкама, ножевима, сабљама, секирама и копљима) и стрељачку групу размештену на бродским узвишењима. За одбрану од абордажа коришћена је абордажна мрежа (), којом је продужавана бочна ограда брода.
Усавршавање бродских топова и артиљерије у 17. веку омогућило је уништавање противничког брода артиљењијском ватром, па се абордаж ређе примењује. Пораз Шпанске армаде 1588. представља одлучујући прелом у начину вођења борбе на мору: артиљеријски бој бродова постаје основни вид борбе, а абордаж помоћни. Повећањем домета и моћи бродске артиљерије крајем 18. века, примена абордажне борбе углавном престаје.
Абордаж су све до 19. века врло успешно и често употребљавали пирати при нападу на трговачке бродове, јер су тиме уједно решавали проблем њиховог заробљавања.
У 20. веку У Првом и Другом светском рату, употреба абордажа била је случајна или везана за нарочите околности. Тако је познато да је у ноћи 20. априла 1917. године један британски брод случајно ударио један немачки брод у Доверском теснацу и заузео га абордажом. Такође је британски разарач Косак 16. фебруара 1940. године извршио абордаж на немачки помоћни брод Алтмарк и ослободио британске ратне заробљенике.
Референце
Литература
Војна енциклопедија, Београд, 1970, књига прва, pp. 3–4.
Категорија:Војне доктрине Категорија:Војна терминологија