Сефарди (, дословно Шпанци) су Јевреји потомци прогнаних из Шпаније и Португалије, углавном 1492. године. Њихови сународници из Немачке су Ашкенази. У Библији (Авд. 1:20) Сефарад се односи на Малу Азију, али је у средњем веку доведен у везу са Шпанијом. Тај израз је у популарној употреби почео да означава и Јевреје из исламског света. Раштркани на све четири стране света, међу оно мало ствари које су понели са собом налазила се њихова богата културна оставштина, мелодичан језик и носталгичне романсе које су их везивале за стари крај. Са друге стране, земље које су их примиле раширених руку имале су срећу да стекну изванредне грађане: интелектуалце, лекаре и трговце који су чинили да привреда процвета где год да су се настанили.
Сефарад је, заправо, хебрејски назив за Шпанију а, у ужем смислу, los sefardím (множина од sefardí) су Јевреји пореклом са Иберијског полуострва. Сефард је првенствено једно културно и лингвистичко одређење, које се односи на посебну религијску праксу и обичаје, те језик. Постоји јединствен народни говорни језик - јеврејско-шпански (el judeo-español), те писани духовни - ладино. Посебно су популарне сефардске романсе, лирско-епска поезија корена из времена које је претходило и у време Реконкисте. У сефардске јунаке спадају дивови јеврејске филозофије, на пример Раби Моше бен Мајмон (רמב"ם, Рамбам, Мајмонидес), Бен Јозеф Са'адија и Јехуда Ха'Леви. По изгону срећемо једног од утицајнијих филозофа светских размера и карактера, изопштеног рационалисту Баруха де Спинозу.
мини|десно|200п|Сефарди из Босне, XIX век. thumb|десно|200п|Златна Хагада из Барселоне
Историја thumb|left|Хагада из Барселоне Након што су готово хиљаду година живели на шпанском тлу, били су протерани 1492. године. Неки од ових шпанских изгнаника су емигрирали у Португалију, али су оданде били убрзо протерани (1497). Настанили су се углавном у Мароку, Османском царству, Француској, Италији, али и Северној Америци, Холандији, на Карибима и у Енглеској. У мањем броју су се настанили у другим земљама.
Los sefardím су били примљени раширених руку у Османској царевини. Када је на истанбулском пристаништу дочекао бродове османске флоте који су превозили Јевреје од шпанских лука, султан Бајазит II је изговорио реченицу која ће постати чувена: Они који су их протерали губе, ја добијам. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице су основале своје заједнице по целом Балканском полуострву. Судбина Јевреја у Османском царству пратила је, у свим успонима и падовима, судбину самог царства. Средином XIX века, сиромаштво и неписменост постали су велики проблем за многе сефардске заједнице, тако да су предузете озбиљне мере за његово решавање. Многе од ових мера имале су велики успех.
thumb|Кућа Сефарда у Кордоби
Током векова, у већини сефардских заједница одржала се носталгија за старим шпанским завичајем. Говорили су шпански јеврејски (који се у неким заједницама звао ладино), певали шпанске романсе и преносили са колена на колено приче и пословице.
Јеврејске заједнице у Босни, Србији, Македонији, Хрватској и Грчкој претрпеле су страшно уништење током холокауста, док је Бугарска заштитила своје Јевреје (иако је Јевреје из окупиране Македоније и Тракије депортовала).
Осим Грчке и Турске, ове заједнице су биле касније под комунистичком влашћу. Многи Јевреји су емигрирали и мало њих је остало. Ратови који су вођени на тлу бивше Југославије деведесетих година за још стотине значио је нови егзодус, док су Јевреји у Бугарској с поносом почели од 1989. да обнављају живот у заједници (који им је био забрањен током година под комунизмом), и то пре свега захваљујући организацији American Jewish Joint Distibution Committee.
Јеврејске заједница у Турској, са преко 15.000 чланова и са центром у Истанбулу, још увек је снажна и активна. Заједница из Солуна, без обзира што је бледа сенка онога што је некада била, с поносом одржава структуру своје заједнице и брине се о својим старим члановима, док истовремено својим младим члановима улива осећај поноса што су Сефарди.
Поводом пет стотина година од протеривања Јевреја 1992, Шпанија има је одала пошту приређујући низ званичних и приватних комеморација. У Шпанији постоји значајан центар за сефардске студије на институту Arias Montano, као и музеј Сефарда у Толеду. Ипак, најзначајнији доказ шпанских напора да обнови старе везе са јеврејском заједницом пружен је 6. фебруара 2013. године, приликом свечаног отварања Сефардске куће Израел (Casa Sefarad Israel) у Мадриду. Циљ ове изузетне институције је да спасе од заборава и продуби проучавање сефардске културне баштине, као нераздвојног и живог дела шпанске културе. Такође, треба да послужи као промотер мира, дијалога и сарадње међу друштвима и културама.
Једно научно истраживање америчког часописа American Journal of Human Genetics доказало је да 20% данашњег шпанског становништва садржи генетске особине јеврејских Сефарда.
Холокауст thumb|left|Јеврејско гробље Холокауст (гр. олокаустон) је дефинисан као систематско убијање Јевреја у Европи током Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених савезника. Међутим, тема која се веома често заобилази јесте погром Јевреја Сефарда, који су већином живели на територији Балканског полуострва. Холокауст се изучава и памти пре свега као догађај који је погодио Ашкеназе (Јевреје из Немачке, Француске и источне Европе). Историја Сефарда, једне веома разноврсне мешавине становништва, није довољно позната светској јавности, а искуства Сефарда током Холокауста још мање.
Поред Ашкеназа, у Другом светском рату уништен је и велики део популације Сефарда, што је довело до готово потпуног нестанка њиховог језика и традиције. Јеврејске заједнице Сефарда из Француске и Холандије на северозападу, и из Југославије и Грчке на југу, скоро да су у целости нестале.
Пред сам почетак Другог светског рата сефардска заједница у Европи била је сконцентрисана на Балкану – у Грчкој, Југославији и Бугарској. Водећи центри налазили су се у Солуну, Сарајеву, Београду и Софији. Рат је оставио трага у свим јеврејским заједницама, али последице се нису свуда осећале исто. Оне су умногоме зависиле од врсте режима који је успостављен на различитим територијама.
Јеврејске заједнице у Србији и северној Грчкој, укључујући и 50.000 Јевреја из Солуна, потпале су под директну немачку окупацију у априлу 1942. године и претрпеле најтеже мере репресије – одузимање власништва, јавна понижења, присилни рад, узимање талаца. Убрзо након тога уследила је и депортација у Аушвиц. Многи су умрли од неухрањености. Мртви су спаљивани од марта до априла 1943. Јевреји из јужне Грчке потпали су под јурисдикцију Италијана, који су избегли доношење антисемитских закона и одупрли се сваком покушају Немачке да их пребаце у окупирану Пољску, све до капитулације Италије 8. септембра 1943.
thumb|Јеврејско гробље битољских Сефарда у Битољу.
Сефарди у Босни и Хрватској су од априла 1941. били под влашћу НДХ (Независна Држава Хрватска), којом је управљала Немачка. Они су сурово прогонили Србе, Јевреје и Роме и депортовали их у околне логоре, где су их масовно убијали. Привремена италијанска окупација не само приморја НДХ већ и отприлике 100 км дубоког залеђа августа 1941.одложила је холокауст у тим крајевима, али, исто као и у јужној Грчкој, само до капитулације Италије 1943; тада се и ту холокауст одмах наставио где је августа 1941. привремено стао .Јевреји из Македоније и Тракије били су под бугарским окупационим снагама. Оне су им најпре одузеле држављанство, а потом их предале Немцима на депортацију. Не нарочито бројна, али ипак присутна јеврејска заједница у марионетској Великој Албанији која је обухватала и неке делове данашње Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке, доживела је идентичну судбину.
Јевреји у Бугарској били су под влашћу нацистичких савезника који су им наметнули погубне антисемитске законе. Међутим, они нису депортовани, захваљујући интервенцији бугарског парламента, свештенства и интелектуалне елите. На тај начин су сачувани животи преко 50.000 бугарских Јевреја. Међутим, често се не наводи чињеница да је је Бугарска директно учествовала у погрому 13.000 Јевреја на територији бугарске Тракије и Македоније (Јевреји су тамо колективно етикетирани као "гркофили" односно "србофили"), тако да јој је неправо приписан епитет једине савезнице нацистичке Немачке која је у целости сачувала своју јеврејску заједницу.
Јевреји у северној Африци су се за време Другог светског рата идентификовали само као Јевреји или европски Јевреји, који су примили западни утицај преко француских и италијанских колонизација. Током Другог светског рата Мароко, Алжир, Тунис и Виши били су на страни Немачке. Јевреји који су живели на овим територијама били су изложени истим антисемитским законима као и Јевреји у Паризу. Јевреји у италијанској Либији такође су делили ову судбину. Јеврејске заједнице у тим европским државама северне Африке, у Бугарској и у Данској једине су поштеђене масовних депортација и погрома који су захватили остале јеврејске заједнице. Захваљујући операцији Бакља, савезници су спасили више од 400.000 Јевреја у северној Африци.
Сефарди данас
Сефардска заједница данас много је већа у држави Израел него што је била некада у Турској, у Сафеду. Тренутно постоје заједнице у градовима Тел Авив, Хаифи и Јерусалим. Они имају своје представнике у Кнесету, па чак и рабин служи као вођа заједнице, Шломо Амар. Сефардска верска странка Шас је главна политичка снага у Израелу и највећа конфесионална сила.
Уништавање већине сефардске заједнице у холокаусту у великој мери довело је до значајног смањења популације сефардско-шпанских говорника. То је довело да многи чланови сефардске заједнице буду распрострањени, углавном у Америци и Израелу; борили су се да се сачува језик, институционализовали су и промовисали научне и културне активности око њега. Основана на иницијативу председника Исака Навона, Национална управа за ладино, тело за проучавање сефардско-шпански, њихова заштита и очување. Ова институција редовно објављује часопис „Аки” у Јерусалиму, у потпуности штампан на сефардско-шпанском и садржи предмете од интереса за заједницу сефарда. Бенито Ариас Монтано из Мадридског Института такође објављује сличан рез, под називом Сефарад.
У Сједињеним Америчким Државама истиче се Фонд за развој сефардских студија и културе (FASAAC), где људи попут Алберта активно раде: Матарасо, Хосе Бенадрете Маир, Хенри В. Бесо и Давид Баросас, научници сефардске културе. Ова институција има широку архиву фотографија и докумената за истраживаче.
У Латинској Америци постоје сефардски храмови и гробља у већим заједницама. Постепено преплићу и сарађују са ашкенаским заједницама да опстану.
Недавно, Институт Сервантес у Истанбулу, у сарадњи са сефардском заједницом становника у граду, редовно уче сефардско-шпански. Фондација Франциско Кантера Бургос у шпанском граду Миранда де Ебро има највећу библиотеку о сефардско-јеврејским темама из Европе, и једна је од највећих на свету.
Од 1982. Шпанија је установила признање држављанства за Сефарде, што показује јасну везу са земљом. Национализација се обрађује преко споразума Савета министара. За обичан начин, рок за стицање држављанства по природи свог боравка сефардска је две године, као и на националном пореклу у Латинској Америци, Андоре, Филипина, Екваторијалне Гвинеје и Португалије.
Сефарди у Југославији и Србији
thumb|Кућа Сефарда у Сарајеву
Јеврејска популација у Србији, а и у претходној Југославији, углавном је била предодређена некадашњом аустријско-турском границом. У крајевима ослобођеним од Турака преовладавали су Сефарди. Изузетак је Земун (услед историјских избеглиштава из суседног Београда), са својим некадашњим сефардским живљем. Додатне сефардске општине, на thumb|left|Давид Албахари