Дружба Исусова (), познатији под именом исусовци или језуити (), јесте монашки ред регуларних клирика папског права за мушкарце унутар Католичке цркве, са седиштем у Риму. Ред је основао Игњатије Лојола са шесторицом сапутника 1540. године, уз одобрење папе Павла III. Дружба Исусова је највећи мушки монашки ред у Католичкој цркви и имала је значајну улогу у образовању, добротворном раду, хуманитарним акцијама и глобалној политици. Дружба је ангажована у евангелизацији и апостолском служењу у 112 земаља. Исусовци се баве образовањем, истраживањем и културним активностима. Такође воде духовне вежбе, служе у болницама и парохијама, спонзоришу директне социјалне и хуманитарне пројекте и промовишу екуменски дијалог.
Дружба Исусова је посвећена под заштитништвом Мадона дела Страда, титуле Блажене Дјевице Марије, а предводи је врховни генерал. Седиште реда, његова генерална курија, налази се у Риму. Историјска курија Игњатија Лојоле данас је део повезаног са црквом Ил Ђезу, матичном црквом језуита.
Чланови Дружбе Исусове полажу завете „вечног сиромаштва, чедности и послушности“ и „обећавају посебну послушност врховном понтифику у погледу мисија“. Од језуите се очекује да буде потпуно доступан и послушан својим старешинама, прихватајући налоге да иде било где у свету, чак и ако је потребно да живи у екстремним условима. Игњатије, водећи оснивач, био је племић са војном позадином. Уводне речи оснивачког документа Дружбе Исусове стога објављују да је основана за „свакога ко жели да служи као војник Божји, да се посебно бори за одбрану и ширење вере, и за напредак душа у хришћанском животу и учењу“. Исусовци се стога колоквијално називају „Божјм војницима“, „Божјим маринцима“, или „Дружбом“. Дружба Исусова је учествовала у контрареформацији и, касније, у спровођењу одлука Другог ватиканског сабора.
Исусовачки мисионари оснивали су мисије широм света од 16. до 18. века и имали су и успехе и неуспехе у покрштавању домородачких народа. Исусовци су увек били контроверзни унутар Католичке цркве и често су се сукобљавали са световним властима и институцијама. Почевши од 1759. године, Католичка црква је протерала језуите из већине земаља у Европи и из европских колонија. Папа Климент XIV је званично укинуо ред 1773. године. Црква је укидање повукла 1814. године.
Историја Оснивање right|thumb|200px|Игњатије Лојола, оснивач језуита
Игњатије Лојола, баскијски племић из пиринејске области северне Шпаније, основао је Дружбу након што је открио свој духовни позив док се опорављао од ране задобијене у бици код Памплоне.
Дана 15. августа 1534. године, Игњатије Лојола (рођен као Ињиго Лопез де Лојола), Шпанац из баскијског града Лојоле, и шесторица других, углавном кастиљског порекла, сви студенти на Универзитету у Паризу, састали су се на Монмартру, изван Париза, у крипти испод цркве Светог Дионисија, данас Сен Пјер де Монмартр, како би положили завете сиромаштва, чедности и послушности. Шесторица Игњатијевих пратилаца били су: Франсиско Хавијер из Наваре (данашња Шпанија), Алфонсо Салмерон, Дијего Лаинез, Николас Бобадиља из Кастиље (данашња Шпанија), Пјер Фавр из Савоје и Симао Родригес из Португалије.
Овај састанак се обележава у Мартиријуму Светог Дионисија на Монмартру. Назвали су се , а такође и или „Пријатељи у Господу“, јер су осећали да их је „Христ спојио“. Назив „дружба“ () имао је призвук војске (што можда одражава Игњатијеву позадину као капетана у шпанској војсци), као и учеништва („пратиоци“ исусови). Шпанска реч „compañía“ преведена је на латински као , попут речи , партнер или друг. Одатле је настао назив „Друштво Исусово“ (SJ), по којем ће постати шире познати.
Верски редови основани у средњем веку добијали су имена по одређеним личностима: Фрањо Асишки (фрањевци); Доминик де Гузман, касније канонизован као Свети Доминик (доминиканци); и Августин Хипонски (августинци). Игњатије Лојола и његови следбеници присвојили су име Исусово за свој нови ред, што је изазвало негодовање других редова који су то сматрали дрским. Ово негодовање забележио је исусовац Хосе де Акоста у разговору са надбискупом Санто Доминга.
Према речима једног историчара: „Употреба имена Исус изазвала је велико негодовање. И на континенту и у Енглеској, осуђивана је као богохулна; петиције су слате краљевима и грађанским и црквеним судовима да се име промени; чак је и папа Сикст V потписао бриф којим је то требало укинути.“ Али ништа није произашло из свег тог противљења; већ су постојале конгрегације назване по Тројству и као „Божје кћери“.
Године 1537, седморица су отпутовала у Италију да траже папско одобрење за свој ред. Папа Павле III им је дао препоруку и дозволио им да буду заређени за свештенике. Ови почетни кораци довели су до званичног оснивања 1540. године.
Заређени су у Венецији од стране бискупа Раба 24. јуна. Посветили су се проповедању и добротворном раду у Италији. Италијански рат (1536–1538), који се поново распламсао између Карла V, цара Светог римског царства, Венеције, папе и Османског царства, онемогућио је било какво путовање у Јерусалим.
Године 1540. поново су представили пројекат Павлу III. Након вишемесечне расправе, конгрегација кардинала дала је позитивно мишљење о представљеном Уставу, а Павле III је потврдио ред папском булом („За управљање војујућом Црквом“), 27. септембра 1540. године. Ово је оснивачки документ Дружбе Исусове као званичног католичког верског реда. Игњатије је изабран за првог врховног генерала. Була Павла III ограничила је број чланова на шездесет. Ово ограничење је уклоњено булом папе Јулија III 1550. године.
Године 1543. Петар Канизије је приступио Дружби. Игњатије га је послао у Месину, где је основао први исусовачки колегијум на Сицилији. Игњатије је изложио своју првобитну визију новог реда у „Формули Института Дружбе Исусове“,. Boston College, Institute for Advanced Jesuit Studies, accessed 31. 5. 2021. која је „темељна повеља реда, из које су сви каснији званични документи били разраде и са којом су се морали ускладити“. Он се побринуо да његова формула буде садржана у две папске буле које су потписали папа Павле III 1540. и папа Јулије III 1550. године. Формула је изражавала природу, духовност, заједнички живот и апостолат новог верског реда. Њена чувена уводна изјава одражавала је Игњатијеву војну позадину: thumb|Фреска која приказује Игњатија како прима папску булу од папе Павла III, коју је насликао Јохан Кристоф Ханке после 1743. у Цркви Госпе Снежне у Оломоуцу.
thumb|upright|Језуити на двору Акбара у Индији, око 1605.
У испуњавању мисије „Формуле Института Дружбе“, први исусовци су се концентрисали на неколико кључних активности. Прво, оснивали су школе широм Европе. Исусовачки наставници су били обучени и за класичне науке и за теологију, а њихове школе су то одражавале. Ове школе су подучавале са равнотежом аристотеловских метода и математике.
Друго, слали су мисионаре широм света да евангелизују народе који још нису чули Јеванђеље, оснивајући мисије у веома различитим регионима као што су данашњи Парагвај, Јапан, Онтарио и Етиопија. Један од првобитне седморице стигао је у Индију већ 1541. године. Коначно, иако у почетку нису формирани у ту сврху, имали су за циљ да зауставе ширење протестантизма и очувају заједништво са Римом и папом. Ревност језуита надвладала је покрет ка протестантизму у Пољско-Литванској Унији и јужној Немачкој.
Игњатије је написао исусовачке Уставе, усвојене 1553. године, који су створили централизовану организацију и наглашавали прихватање било које мисије на коју би их папа позвао. Његов главни принцип постао је незванични исусовачки мото: („Све на већу славу Божју“). Ова фраза је осмишљена да одрази идеју да свако дело које није зло може бити заслужно за духовни живот ако се изводи са овом намером, чак и ствари које се обично сматрају од мале важности.
Дружба Исусова се међу институтима класификује као ред регуларних клирика, то јест, тело свештеника организовано за апостолски рад, које следи монашко правило.
Термин језуит (пореклом из 15. века, што значи „онај ко је пречесто користио или присвајао име Исусово“) први пут је примењен на Дружбу у погрдном смислу (1544–1552). Термин никада није користио Игњатије Лојола, али су временом чланови и пријатељи Дружбе усвојили име са позитивним значењем.
Иако је ред ограничен на мушкарце, Хуана од Аустрије, принцеза од Португалије, фаворизовала је ред и сматра се да је била примљена тајно под мушким псеудонимом.
Рани радови thumb|upright|, 1598
Језуити су основани непосредно пре Тридентског сабора (1545–1563) и потоње контрареформације која је требало да уведе реформе унутар Католичке цркве и тако се супротстави протестантској реформацији широм католичке Европе.
Игњатије и рани исусовци су, међутим, препознали да је хијерархијској цркви хитно потребна реформа. Неке од њихових највећих борби биле су против корупције, поткупљивости и духовне летаргије унутар Католичке цркве. Игњатије је инсистирао на високом нивоу академске припреме за свештенство, за разлику од релативно слабог образовања већег дела свештенства његовог времена. Исусовачки завет против „тежње ка прелатурама“ може се видети као напор да се супротстави другом проблему који је био очигледан у претходном веку.
Игњатије и исусовци који су га следили веровали су да реформа цркве мора почети преобраћењем срца појединца. Једно од главних оруђа које су Исусовци користили за постизање овог преобраћења јесте игњатијанска духовна обнова, названа Духовне вежбе. Током четворонедељног периода тишине, појединци пролазе кроз низ усмерених медитација о сврси живота и контемплација о Христовом животу. Редовно се састају са духовним водитељем који их усмерава у избору вежби и помаже им да развију проницљивију љубав према Христу.
Духовна обнова следи образац „прочишћења-просветљења-сједињења“ у традицији духовности Јована Касијана и пустињских отаца. Игњатијева иновација била је у томе што је овај стил контемплативне мистике учинио доступним свим људима у активном животу. Користио га је као средство за обнову духовног живота цркве. Вежбе су постале и основа за обуку језуита и једна од суштинских служби реда: давање вежби другима у ономе што је постало познато као „духовне обнове“.
Доприноси језуита касној ренесанси били су значајни у њиховим улогама и као мисионарског реда и као првог верског реда који је водио колегијуме и универзитете као главно и посебно служење. До Игњатијеве смрти 1556. године, Исусовци су већ управљали мрежом од 74 колегијума на три континента. Као претеча либералног образовања, исусовачки план студија инкорпорирао је класична учења ренесансног хуманизма у схоластичку структуру католичке мисли. Овај метод подучавања био је важан у контексту научне револуције, пошто су ови универзитети били отворени за подучавање нових научних и математичких методологија. Поред тога, многи важни мислиоци научне револуције школовали су се на исусовачким универзитетима.
Поред учења вере, исусовачки (1599) стандардизовао је проучавање латинског, грчког, класичне књижевности, поезије и филозофије, као и неевропских језика, наука и уметности. Исусовачке школе су подстицале проучавање народне књижевности и реторике, и тиме постале важни центри за обуку правника и јавних службеника.
Исусовачке школе су одиграле важну улогу у враћању у католичанство бројних европских земаља које су једно време биле претежно протестантске, посебно Пољска и Литванија. Данас се исусовачки колегијуми и универзитети налазе у преко стотину нација широм света. Под идејом да се Бог може сусрести кроз створене ствари, а посебно уметност, подстицали су употребу церемонија и декорације у католичком ритуалу и побожности. Можда као резултат овог уважавања уметности, заједно са њиховом духовном праксом „проналажења Бога у свим стварима“, многи рани исусовци су се истакли у визуелним и извођачким уметностима, као и у музици. Позориште је било облик изражавања посебно истакнут у исусовачким школама.