мини|119x119пиксел|Лого - покушај приказа дискриминације Афирмативна акција (познатија као резервација у Индији и Непалу и позитивна дискриминација у Уједињеном Краљевству; у ужем контексту такође знана као правичност при запошљавању у Канади и Јужноафричкој Републици) јесте политика фаворизовања чланова депривилегованих група које су трпеле, или и даље трпе, дискриминацију унутар одређене културе. Често су ови људи депривилеговани услед историјских разлога, као што су репресија или ропство.Christophe Jaffrelot, India's Silent Revolution: The rise of lower castes in northern India. pp. 321. 2003 Историјски и на међународном плану, подршка афирмативној акцији тежи циљевима као што су премошћавање неједнакости при запошљавању, повећање могућности образовања, промоција разноврсности и исправљање очитих грешака и сметњи у прошлости. Природа политике афирмативних акција варира у зависности од регије. Неке државе, као што је Индија, користе квотни систем, где одређени постотак владиних послова, политичких позиција и радних места у школству мора бити резервисан за припаднике неке мањинске групе. У другим регијама где квотни систем није заступљен, мањине имају преференцијални третман.
Године 1989, „Међународном конвенцијом за елиминацију свих облика расне дискриминације” прописано је (члан 2, став 2) да програме афирмативне акције треба да спроводе све државе потписнице, како би се дискриминација искоренила. У Конвенцији се такође наводи да програми „ни у ком случају неће захтевати одржање неједнаких или засебних права за чланове различитих социјалних група, када се мере због којих су предузети, остваре”.United Nations Committee on Human Rights, General Comment 18 on Non-discrimination, Paragraph 10
Поједине државе, као што је Индија, резервишу политичка места, као и места у струци и образовном систему за чланове депривилегованих група. Постотак се креће од 30 (на националном нивоу) до 70 (у провинцији Тамил Наду). У САД, афирмативна акција у сфери запошљавања и едукације била је предмет судских и политичких контроверзи, а 2003. године, паром одлука Врховног Суда САД (Гратер и Болинџер и Грац и Болинџер) дозвољено је образовним институцијама да расу узимају у обзир при упису студената, док је коришћење квота забрањено. У другим државама, као што је Уједињено Краљевство,Personneltoday.com афирмативна акција сматра се незаконитом јер не третира све расе подједнако. Овај приступ једнаком третману описан је као „далтонистички”. У таквим државама, фокус јесте на пружању једнаких шанси, на пример - циљане рекламне кампање које охрабрују припаднике мањина да ступе у радни однос у полицији. Ово је понекад описивано као „позитивна акција”.
Противници афирмативне акције, као што је Џорџ Шер, верују да афирмативна акција девалвира постигнућа људи изабраних на основу припадништва одређеној друштвеној групи пре него на основу њихових квалификација, што је чини контрапродуктивном. који понекад афирмативну акцију карактеришу као „обрнуту дискриминацију”, даље тврде да она ствара и одређене нуспојаве, поред неуспеха у остварењу зацртаних циљева. На пример, идеја „неусаглашености” сугерише да афирмативна акција може да пласира студенте на факултете за њих претешке, увећавајући њихове шансе да се са истих испишу.Does affirmative action hurt minorities?, Los Angeles Times, 26 September 2007Quotas on trial, by Thomas Sowell, 8 January 2003
Порекло
Термин „афирмативна акција” први пут је употребљен у САД у „Извршној наредби број 10925”, коју је потписао тадашњи председник Џон Кенеди, 6. марта 1961. године. Наредба је укључивала меру обавезујућу за све владине службенике, који „треба да предузму афирмативну акцију како би осигурали запослење апликаната, док се запослени морају третирати подједнако, без обзира на расу, вероисповест или националност”.. University of California, Irvine (access date 16 May 2015) Коришћена је за промоцију акција које за резултат имају недискриминацију. Године 1965, председник Линдон Џонсон издао је „Извршну наредбу број 11246” где су владини службеници били у обавези да предузму афирмативну акцију, која би омогућила апсолутну једнакост при запошљавању. Ова наредба је спречила послодавце да дискриминишу припаднике депривилегованих група. Године 1967. и пол је додат на листу против дискриминације.
Афирмативна акција тежи да омогући једнаке шансе мањинским групама унутар неког друштва и тако им пружи све погодности које уживају они у већини.
Често је на влади и образовним институцијама велика одговорност - да обезбеде мањинама активну партиципацију у свим сферама једног друштва.
Заговорници афирмативне акције исту оправдавају тврдњом да она помаже да се исправе неправде нанете дискриминацијом, прогоном или експлоатацијом од стране владајуће класе, као и постојање намере да се на ту дискриминацију скрене пажња широј јавности.
Жене
Неколико различитих студија бавило се истраживањем ефеката афирмативне акције на женама. Куртулус, у свом прегледу афирмативне акције и професионалног унапређења мањина и жена у периоду од 1973. до 2003. године, показује да је ефекат афирмативне акције на аванзовање црних, Латино и белих жена у менаџменту, професионалним и техничким занимањима узео маха током 70-их и 80-их година 20. века. Током овог периода, фирме које су имале уговоре са државом су увећавале удео ових група брже него непредузетници, због имплементације афирмативне акције. Међутим, позитивни ефекат афирмативне акције нестао је у потпуности крајем 80-их година. Куртулус наводи да је могући узрок застоја политичка промена афирмативне акције започета од стране председника Регана. У фирмама које су имале уговоре са савезном владом, беле жене су повећале свој удео у професионалним занимањима за 7,3% у просеку за ове три декаде, док су црне жене повећале свој удео за 3,9%. Латино жене и црнци су увећали свој удео за 7,7 и 4,2%. Ово представља суштински допринос афирмативне акције трендовима аванзовања жена и мањина у претходне три декаде, када је вршено истраживање. Даља студија спроведена од стране Ким и Ким, узела је у обзир утицај четири примарна фактора која подржавају програме афирмативне акције за жене: пол, политички фактори, психолошки фактори и социјална структура. Открили су да „афирмативна акција коригује постојеће неправично поступање и даје женама једнаке шансе у будућности”.
Квоте
Закон о квотама и афирмативној акцији разликује се од нације до нације. Квоте базиране на кастама користе се у Индији за ограђивање. Међутим, илегалне су у САД, где ниједан послодавац, универзитет или било који други ентитет не може да одређује број субјеката у зависности од расе.
Године 2012, Европска комисија одобрила је план где би жене сачињавале 40% неизвршних одбора у великим европским компанијама до 2020. У Шведској, Врховни суд је одлучио да етничке квоте афирмативне акције на универзитетима представљају дискриминацију, те су стога незаконите - захтеви при упису треба да буду једнаки за све. Министар правде рекао је да одлука није оставила простора за несигурност.
Национални приступи
У појединим државама у којима је на снази закон о расној једнакости, афирмативна акција сматра се илегалном јер не третира све расе подједнако. Овај приступ једнаком третману понекад се описује као „слеп за боје”, у нади да је ефективан у борби против дискриминације без појаве обрнуте дискриминације.
У таквим државама, тежи се остваривању једнаких шанси за све и, на пример, циљаним рекламним кампањама које треба да охрабре етничке мањине да се пријаве за послове у полицији. Ово се понекад описује као „позитивна акција”.
Африка
Јужна Африка
Апартхејд
Влада апартхејда, као ствар државне политике, фаворизовала је компаније у поседству белаца, поготово Африканера. Раније поменута политика постигла је жељене резултате, али је у том процесу довела до маргинализације или потпуног искључења црнаца. Вичнији послови такође су били резервисани за белце, док су црнци искоришћавани као неквалификована радна снага, подстакнути од стране закона који су само „обогатили палету боја” у јужноафричком послодавству. Касније су белци успешно натерали владу да донесе законе који су знатно ограничавали шансе црнаца да се запошљавају.
Од 60-их година 20. века апардхејдски закони су ослабљени. Консеквентно, од 1975. до 1990. плате црнаца у занатским радионицама порасле су за 50%, док су код белаца порасле за само 1%.Race, law and poverty in the new South Africa, The Economist, 30 September 1999
Економско и политички структурирано друштво током апартхејда изазивало је диспаритете у запошљавању и приходима на тржиштима рада, која су обезбеђивала предности одређеним групама људи. Све ово је било разлог увођења афирмативне акције у Јужној Африци, која је резултирала потпуним поразом апартхејда.
Пост-апартхејд – Акт о правичности при запошљавању
Након транзиције 1994, влада вођена од стране Афричког националног конгреса донела је законе који би имплементирали афирмативну акцију како би исправили претходне дизбалансе (политика познатија као „правичност при запошљавању”). Сви послодавци били су у обавези да почну са запошљавањем претходно обесправљених група (црнаца, Индијаца, Кинеза и обојених). Повезан, али разнолик концепт јесте „оснаживање црначке привреде”.
Акт о правичности при запошљавању и акт о оснаживању црначке привреде теже да промовишу и остваре једнакост на радним местима, тако што ће људи који припадају одређеним групама узнапредовати на послу. Те групе укључују „обојене”, жене (и беле жене) и инвалиде (и беле инвалиде). Закони о правичности при запошљавању захтевају од компанија да запосле више од 50 људи који би дизајнирали и имплементирали планове који би побољшали демографију радне снаге, као и да те људе пријаве у Министарство рада.
Правичност при запошљавању је саставни део политике „оснаживања црначке привреде” коју води једна компанија и знатно детерминише њен скор: у релативно сложеном систему резултата, који дозвољава одређену флексибилност на начин којим свака компанија остварује своје законске обавезе, од сваке компаније се тражи да оствари минималне захтеве у погледу репрезентације претходно депривилегованих. У минималне захтеве спадају власништво капитала, репрезентација на нивоима запослених и менаџера (све до управних одбора), набавка од бизнис програма и програма социјалних инвестиција у власништву црнаца, између осталог.
Политике правичности при запошљавању и, делимично, оснаживања црначке економије, биле су критиковане и од оних који их виде као дискриминацију над белцима, и од оних који их виде као неуспешне.
Ови закони су скупо коштали мање компаније и умањиле су њихов економски раст. Можда ти закони дају одређену предност „црној средњој класи”, али такође могу да учине још сиромашнијима већ сиромашне црнце. Поврх тога, Врховни суд је утврдио да црнци могу да буду фаворизовани, али у пракси то не би требало да доводи до дискриминације других, иако је немогуће фаворизовати некога без дискриминације осталих.
Сврха афирмативне акције
Као што је раније наведено, афирмативна акција је уведена преко акта о правичности при запошљавању 1998. године, 4 године после краха апартхејда. Овај акт је усвојен како би се промовисало уставно право једнакости и како би ступила на снагу истинска демократија. Идеја је била елиминација дискриминације при запошљавању, осигуравање имплементације правичности при запошљавању како би се умањили ефекти дискриминације и тиме добила разноврсност радне снаге, да би се промовисао економски развој итд. Многи су подржавали акт: међутим, неки су дошли до закључка да је акт самом себи противречио. Акт елиминише неправичну дискриминацију у појединим секторима националног тржишта рада тако што је повећава у другим секторима.