Аргентина

Аргентина (), званично Аргентинска Република (), држава је у Јужној Америци. Према северу се граничи са Боливијом и Парагвајем; према североистоку са Бразилом; према истоку са Уругвајем и према западу са Чилеом. На истоку излази на јужни део Атлантског океана.

Простире се на површини од 2.780.400 km², што је сврстава на осмо место у свету, друго у Латинској Америци, и прво међу земљама шпанског говорног подручја.

Аргентина полаже право на део Антарктика, Фолкландска тј. Малвинска острва и на Јужну Џорџију и Јужна Сендвичка Острва.

Аргентина се сматра регионалном силом и једном од истакнутијих латиноамеричких земаља. Чланица је група Г-15 и Г-20 највећих економија. Оснивач је Уједињених нација, Светске банке, Светске трговинске организације, Меркосура, Унасура, Заједнице латиноамеричких и карипских држава и Организације иберо-америчких држава.

Захваљујући стабилној политичкој ситуацији, величини тржишта и расту високотехнолошког сектора, сврстава се у средње развијене земље са веома високим индексом хуманог развоја.

Људи су на подручју Аргентине присутни од палеолита. Шпанска колонизација је почела 1512. године. Аргентина је наследница Вицекраљевства Рио де ла Плата, шпанске прекоморске колоније основане 1776. године. Након рата за независност (1810–1818) уследио је грађански рат који је трајао до 1861. године, а окончан је новим устројством земље као федерације провинција са главним градом Буенос Ајресом. Након тога долази до великог прилива усељеника и великог привредног развоја: почетком 20. века Аргентина је била седма најбогатија држава на свету.

Међутим, након 1930, поред тога што је до половине 20. века била међу петнаест најбогатијих држава, дошло је до политичке нестабилности и периодичних економских криза захваљујући којима је постала недовољно развијена земља.

Етимологија

Реч „Аргентина“ потиче из латинског језика, тачније од латинске речи -{argentum}- што значи сребро. Када су први шпански конкистадори открили реку Ла Плата, назвали су рукавац на који су наишли Слатко море (-{Mar Dulce}-). Након бродолома шпанских конкистадора, предвођених Хуаном Дијаз де Солисом, домороци су преживелима дали поклоне направљене од сребра. Легенда о Сијера дел Плата, планини богатој сребром, дошла је до Шпаније око 1524. године. Име Аргентина је први пут поменуто на штампаној мапи у Венецији 1536. године. Извор сребра је лоциран близу данашњег боливијског града Потоси који је основан 1546. Шпанска експедиција је пратила траг сребра у планини и низ ток река Парана и Пилкомајо. Ова експедиција је дошла до области коју су већ заузели конкистадори из Лиме, престонице Перуа.

Назив Аргентина је први пут употребљен 1612. године у књизи „Историја открића, насељавања и заузимања области око реке Ла Плата“ (-{Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata}-) аутора Руј диаз де Гузмана, који је назвао територију Аргентине - Земља сребра (-{Tierra Argentina}-).

Географија Положај Аргентина је смештена у јужном делу Јужне Америке. Заузима површину од 2.784.000 km². Граничи се са Боливијом и Парагвајем према северу, са Бразилом према североистоку, са Уругвајем према истоку где такође излази на Атлантски океан, према југу и западу се граничи са Чилеом. Дужина копнене границе је 9.376 km, док је дужина обале 5.117 km.

Геологија и рељеф Највиши врх у Аргентини се налази на планини Аконкагви и висок је 6.959 m, што је уједно и највиши врх на јужној и западној хемисфери. Најнижа тачка је Лагуна дел Карбон смештена у Великој депресији Сан Хулијан у провинцији Санта Круз. Она се налази 105 m испод нивоа мора, уједно је и најнижа тачка на јужној и западној хемисфери, и седма најнижа тачка на свету.

Најсевернија тачка је ушће река Рио Гранде де Сан Хуан и Рио Мохинете у провинцији Хухуј; најјужнија тачка је рт Сан Пио у провинцији Огњена Земља; најисточнија тачка се налази североисточно од Бернардо де Иригојена у провинцији Мисионес а најзападнија у националном парку Лос Гласијарес у провинцији Санта Круз.

Воде Највеће реке у Аргентини су Парана, Уругвај, Парагвај, Саладо, Рио Негро, Санта Круз, Пилкомајо, Бермехо и Колорадо. Ове реке се одливају у Аргентинско море, плитку област Атлантског океана изнад Аргентинског шелфа, неуобичајено широке континенталне платформе. Овде се јављају две струје: топла бразилска и хладна фолкландска струја.

Рељеф Анди са многобројним огранцима обухватају готово трећину Аргентине и спуштају се у пространу низију Гран Чака, Пампу и Патагонску плочу. Огранци Бразилских планина залазе у аргентинско међуречје између Парагваја и Уругваја. Степу на подножју Анда прекидају усамљене планине, од којих је најпознатија Сијера де Кордоба. На јужном делу Пампа леже ниске планине Сијера дел Тандил и Сијера де ла Вентана. Источни део Огњене земље, који припада Аргентини, налик је на Патагонију.

Географске регије Аргентина је подељена на седам географских регија: Северозапад представља наставак Андског платоа. Ову област карактерише надморска висина од 3.350 до 4.000 m. Вулкани и узани планински ланци на неким местима су високи и до 5.800 m. Месопотамија је суптропска област која обухвата западни део Паранске висоравни и суседне низије између Паране и Уругваја. Гран Чако је велика низија између Месопотамије и Анда. Припада тропском и суптропском климатском појасу. Сијерас Пампеанас је планински ланац паралелан са Андима смештен у средишту Аргентине. Кујо је планинска област у средишњим Андима. Пампаси су огромне и веома плодне алувијалне равни смештене на истоку земље. Патагонија је велика висораван на југу Аргентине коју на истоку прекрива углавном сува, стеновита степа; на југу пашњаци а на западу субантарктичке шуме.

Клима

Аргентина има изузетно разноврсну климу, од тропске на северу до субарктичке на крајњем југу континента. Климатске области се углавном поклапају са регионалном поделом земље: Клима у Северозападном региону је разнолика. Идући од севера ка југу и од истока ка западу опада количина падавина: Пуна, на крајњем западу Анда, има мале количине падавина и велика температурна колебања. Температура често, током ноћи, пада испод нуле; Јунге, на истоку, имају тропску климу са високим температурама и великом влажношћу. У Месопотамији преовлађује суптропска клима, на северу је права тропска клима са високим температурама и великом влажношћу, а идући према југу постаје умереноконтинентална. Гран Чако има веома топлу суптропску и тропску климу, са влажним летима и сувим и благим зимама. Присутне су и обилне падавине током сезоне, као и повремене суше. Кујо има углавном благу климу, мада је у планинским областима присутна алпска клима са температурама испод нуле током већег дела године. Пампе и Сијерас Пампеанас имају умерену климу, са топлим, ветровитим летима и хладним зимама; на истоку је присутна велика влажност. Патагонија је веома ветровито подручје, са благим летима и хладним па чак и веома хладним зимама са пуно снежних падавина и мразом, нарочито у планинским областима. Количина падавина рапидно опада идући од запада ка истоку.

У најбитније ваздушне струје спадају Памперо ветрови који дувају у низијама Патагоније и Пампе, доносећи хладно време. Насупрот њима, са севера долазе топле ваздушне струје захваљујући којима се стварају повољни временски услови. Судестада углавном ублажава утицај хладног времена али доноси и велику количину падавина, немирно море и плављење обала. Најчешће се јавља крајем јесени и током зиме дуж средишњег приобаља и у естуару Рио де ла Плате. Топли и суви ветар Зонда јавља се између јуна и новембра, и дува у Кују и у средишњој Пампи. Може непрекидно да дува четири сата, и да достигне брзину од 120 km/h.

Историја

Преколумбовска ера мини|200п|Пећина Куева де лас Манос у провинцији Санта Круз стара је преко 10.000 година, и представља један од најстаријих доказа о урођеничким културама у Америци.

Најранији трагови људског присуства на подручју данашње Аргентине потичу из времена палеолита, поред њих пронађени су и трагови из времена мезолита и неолита. До доласка Европљана, Аргентина је била релативно ретко насељено подручје са бројним културама које су имале различите видове друштвеног организовања. Ове културе можемо поделити на три главне групе: примитивне ловце и сакупљаче који нису познавали израду грнчарије, као што су културе Селкнам и Јаган на крајњем југу. напредне ловце и сакупљаче, као што су Пуелче, Керанди и Сераноси на истоку; и Теуелче на југу. Њима су касније власт наметнуле Мапуче дошавши са подручја данашњег Чилеа и Тобе и Вичији са севера. земљораднике који су познавали израду грнчарије, као што су Чаруе, Минуане и Гварани на североистоку; Дијагите на северозападу, покорене од Инка око 1480. године; Токоноте и Комечингони на подручју данашњих провинција Кордоба и Сан Луис; и Уарпе на западу земље.

Колонијално доба мини|лево|Прва слика Буенос Ајреса из 1628. коју је израдио холандски сликар Алдус Вертхонт.

Први Европљани су на ово подручје стигли 1502. током путовања Америга Веспучија. Шпански морепловци Хуан Дијаз де Солис и Себастијан Кабот посетили су област данашње Аргентине 1516. и 1526. године. Педро де Мендоза је 1536. основао малу насеобину Буенос Ајрес, која је напуштена 1541.

Колонизација је настављена из Парагваја – оснивањем Гувернората Рио де ла Плата – Перуа и Чиле. Франсиско де Агире је 1533. године основао град Сантијаго дел Естеро. Лондрес је основан 1558; Мендоза 1561; Сан Хуан 1562; Сан Мигел де Тукуман 1565. Хуан де Гарај је 1573. године основао Санта Фе а исте године је Херонимо Луис де Кабрера основао Кордобу. Гарај је касније отишао на југ да би 1580. поново изградио Буенос Ајрес. Сан Луис је основан 1596. године.

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата, насталог на делу бившег Вицекраљевства Перу. Након добијања статуса главног града, постао је важан трговачки центар. Током 1806. и 1807. године Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате. Отпор је пружен под вођством Француза Сантијага де Линијеа, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.

Подручје већег дела данашње Аргентине током колонијалног раздобља било је настањено шпанским имигрантима и њиховим потомцима креолима, местицима, домороцима и потомцима афричких робова. Трећина ондашњег становништва била је настањена у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у пампама, као гаучи. Домороци су живели у другим деловима земље углавном у Патагонији и Гран Чаку.

Вести о свргавању шпанског краља Фердинанда VII током Шпанског рата за независност изазвала је велику забринутост у вицекраљевству. Након Мајске револуције 1810. године у Буенос Ајресу је збачен са власти вицекраљ Балтазар Идалго де Сиснерос а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв. Примера хунта ().

Стварање нације

мини|горе десно|170п|Хосе де Сан Мартин, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа

Током наредне деценије рат за независност се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842. Горњи Перу је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране Бразилско-португалског царства 1817. да би након Аргентинско-бразилског рата, споразумом у Монтевидеу 1828. била проглашена независна држава Уругвај.

Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу патриотама. Током само четири године Примера хунту је заменила Хунта гранде, затим Први Тријумвират, па Други Тријумвират и први Врховни управник. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је грађански рат у Аргентини између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства.