Деменција је прогресивно и неповратно пропадање интелектуалних способности и виших менталних функција (интелигенције, мишљења, говора, памћења, учења, имагинације итд.) услед одређених органских узрока. Ово доводи до поремећаја личности, те односа са физичком и социјалном средином. Деменција је болест карактеристична за особе старије животне доби. У основи ове појаве стоје морфолошке, хистолошке и биохемијске промене мозга, као природне појаве везане за процес старења. Наведене промене за последице имају губитак меморије, промене личности и губитак социјалних способности. Важно је напоменити да деменција није нормалан део старења, већ патолошко стање које се код већине људи никада не развије.Павловић, Д. (2002). Деменције: клиничка дијагностика. Београд: Елит-медица.Павловић, Д. (2003). Дијагностички тестови у неуропсихологији. Београд.Павловић, Д. (1996). Неуропсихолошка дијагностика и неуробихевиорална процена. Београд.Оцић, Г. (1998). Клиничка неуропсихологија. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства. Поред оштећења памћења и поремећаја у мисаоним обрасцима, најчешћи симптоми укључују емоционалне проблеме, потешкоће са језиком и смањену мотивацију. Симптоми се могу описати у континуитету у неколико фаза. Деменција на крају има значајан утицај на појединца, неговатеље и на друштвене односе уопште. Дијагноза деменције захтева посматрање промене уобичајеног менталног функционисања особе и већег когнитивног пада од онога што је узроковано нормалним старењем.

Неколико болести и повреда мозга, као што је мождани удар, могу довести до деменције. Међутим, најчешћи узрок је Алцхајмерова болест, неуродегенеративни поремећај. Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје, пето издање (ДСМ-5), поново је описао деменцију као било благи или знатни неурокогнитивни поремећај са различитим степеном озбиљности и многим узрочним подтиповима. Међународна класификација болести (ICD-11) такође класификује деменцију као неурокогнитивни поремећај (NCD) са много облика или подкласа. Деменција је наведена као стечени мождани синдром, обележен падом когнитивних функција, и у супротности је са неуроразвојним поремећајима. Деменција се такође описује као спектар поремећаја са узрочним подтиповима деменције на основу познатог поремећаја, као што је Паркинсонова болест, за деменцију од Паркинсонове болести; Хунтингтонова болест, за деменцију Хунтингтонове болести; васкуларне болести, за васкуларну деменцију; ХИВ инфекција, изазивајући ХИВ деменцију; фронтотемпорална лобарна дегенерација за фронтотемпоралну деменцију; или болест Левијевих тела за деменцију са Левијевим телима и прионске болести. Подтипови неуродегенеративних деменција такође могу бити засновани на узрочној патологији неправилно савијених протеина као што су синуклеинопатије и тауопатије. Више од једне врсте деменције које постоје заједно познате су као мешовита деменција.

Многи неурокогнитивни поремећаји могу бити узроковани другим здравственим стањем или поремећајем који укључује туморе мозга и субдурални хематом; ендокрини поремећаји као што су хипотироидизам и хипогликемија; недостатке у исхрани укључујући тиамин и ниацин; инфекције, имунолошки поремећаји, отказивање јетре или бубрега, метаболички поремећаји као што је Куфова болест, и неке леукодистрофије, и неуролошки поремећаји као што су епилепсија и мултипла склероза. Неки од неурокогнитивних дефицита понекад могу показати побољшање током лечења медицинског стања.

Дијагноза се обично заснива на историји болести и когнитивном тестирању са снимањем. Тестови крви се могу узети да би се искључили други могући узроци који могу бити реверзибилни, као што је хипотироидизам (недовољно активна штитна жлезда), и да би се одредио подтип деменције. Један од најчешће коришћених когнитивних тестова је испитивање мини-менталног стања. Највећи фактор ризика за развој деменције је старење, међутим деменција није нормалан део старења. Многи људи старији од 90 година не показују знаке деменције. Неколико фактора ризика за деменцију, као што су пушење и гојазност, могу се спречити променама начина живота. Сматра се да скрининг опште старије популације на поремећај не утиче на исход.

Деменција је тренутно седми водећи узрок смрти широм света и има 10 милиона нових случајева пријављених сваке године (један сваке ~3 секунде). Не постоји лек за деменцију. Инхибитори ацетилхолинестеразе као што је донепезил се често користе и могу бити корисни код благих до умерених поремећаја. Укупна користност, међутим, може бити мала. Постоје многе мере које могу побољшати квалитет живота особа са деменцијом и њихових старатеља. Когнитивне и бихејвиоралне интервенције могу бити прикладне за лечење повезаних симптома депресије.

Знаци и симптоми thumb|upright=0.7| Цртеж жене са дијагнозом деменције thumb|upright=0.7| Цртеж старца са дијагнозом сенилне деменције

Знаци и симптоми деменције се називају неуропсихијатријски симптомима, а такође су познати као бихејвиорални и психолошки симптоми деменције. Симптоми понашања могу укључивати узнемиреност, немир, неприкладно понашање, сексуалну дезинхибицију и агресију, која може бити вербална или физичка. Ови симптоми могу бити последица оштећења услед когнитивне инхибиције. Психолошки симптоми могу укључивати депресију, халуцинације (најчешће визуелне) и делузије, апатију и анксиозност. Најчешће погођена подручја укључују памћење, визуелно-просторну функцију која утиче на перцепцију и оријентацију, језик, пажњу и решавање проблема. Брзина по којој симптоми напредују се дешава у континуитету у неколико фаза, и варира у зависности од подтипова деменције. Већина типова деменције полако напредује са постепеним погоршањем стања мозга дуго пре него што знаци поремећаја постану очигледни. Често су присутна и друга стања као што су висок крвни притисак или дијабетес, а понекад могу бити присутна и четири од ових коморбидитета.

Људи са деменцијом такође имају већу вероватноћу да имају проблема са инконтиненцијом: код њих је три пута већа вероватноћа да ће имати уринарну и четири пута већа вероватноћа да ће имати фекалну инконтиненцију у поређењу са људима сличног узраста.

Симптоми деменције могу се веома разликовати од особе до особе. Она утиче на памћење, дужину пажње, комуникацију, расуђивање, решавање проблема и визуелну перцепцију итд. Знакови који могу указивати на деменцију укључују губљење у комшилуку, коришћење необичних речи за упућивање на познате предмете, заборављање имена блиског члана породице или пријатеља, заборављање старих успомена, немогућност самосталног обављања задатака итд.

Дефиниција и дијагностички критеријуми

Деменција се дефинише као стечено, постојано стање глобалног опадања когнитивних функција, заједно са променама личности које су довољно јаке и изражене да могу пореметити професионалну активност и социјалне интеракције болесника. Деменција нарушава способност особе да самостално обавља свакодневне активности. У приручнику ДСМ-IV у критеријуме за деменцију спадају поремећаји краткотрајног и дугорочног памћења и барем један од следећих поремећаја: оштећење апстрактног мишљења, оштећење резоновања и планирања, поремећаји језичких функција, промене личности.

Према ДСМ-IV критеријумима, даје се предност утицајима когнитивних дисфункција на професионално и социјално функционисање, а занемарена је неуробиолошка основа деменције. Према болесниковом свакодневном животном функционисању деменција се може степеновати у три групе: Лако дементне особе у стању су да живе самостално, уз очувану способност резоновања Умерено дементне особе нису у потпуности у стању да се самостално брину о себи и занемарују неке аспекте основног функционисања. Тешко дементним особама је неопходна константа нега јер уопште нису у стању да воде самосталан живот.

Деменција као клинички синдром настаје као последица разних обољења. Та обољења су најчешће болести и инфекције које утичу на мозак (нпр. менингитис), притисак на мозак (постојање тумора) или недостатак крви и кисеоника у мозгу (услед можданог удара).

Класификација деменција Етиолошка класификација деменција

Према етиологији, деменције су класификоване у дегенеративне и недегенеративне. Опште особине дегенеративних деменција су: Посебна топографска дистрибуција патолошких промена Специфичан патохистолошки налаз Прогресиван ток болести са постепеним почетком Чешћа генетичка детерминисаност у поређењу са недегенеративним деменцијама

За специфичне когнитивне поремећаје и промене понашања одговорна је различита топографија дегенеративних промена мозга. Неки типови дегенеративних деменција удружени су са хистопатолошким маркерима, а за неке друге је карактеристична селективна, регионална дистрибуција неспецифичних патохистолошких промена.

Неуропсихолошка класификација деменција

У овој класификацији деменције се деле на: кортикалне субкортикалне и кортико–субкортикалне деменције

За кортикалне деменције типичне су комбинације афазичних, агностичких и апраксичних синдрома. Основне сензорне и моторне функције су очуване. Субкортикалне деменције се карактеришу општим успоравањем свих когнитивних функција, поремећајима пажње, памћења, мишљења и осталих сродних функција.

Лечиве и нелечиве деменције

Према могућности излечења, деменције се деле на лечиве и нелечиве. Под утицајем адекватне и правовремене терапије око 15% оболелих има шансу да се у потпуности или делимично опорави и реституише. Потенцијално излечиве деменције могу бити изазване широким спектром обољења.

Алцхајмерова болест 250px|мини|Упоређење нормалног мозга (лево) и мозга пацијента са Алцхајмеровом болести (десно). Алцхајмерова болест је дегенеративно обољење централног нервног система са клиничком сликом прогресивне деменције и хистолошким променама у виду сенилних плакова и неурофибриларних клубади. Јавља се после 40-те године, а инциденца расте са старењем.

Дијагностички критеријуми

Критеријуми Неуролошког института националних института за здравље (НИНЦДС) и Удружења за Алцхајмерову болест (АДРДА) омогућавају постављање дијагнозе на три нивоа поузданости: дефинитивне, вероватне и могуће Алцхајмерове болести. Конзорцијум за учвршћивање регистра Алцхајмерове болести (ЦЕРАД) предлаже прагматичну адаптацију НИНЦДС/АДРДА критеријума са следеће три дијагностичке могућности: Вероватна Алцхајмерова болест Могућа Алцхајмерова болест Не постоји деменција

Клиничка слика

Болест пролази кроз три клиничка стадијума: Амнестички стадијум (од 1. до 4. године болести) карактеришу поремећаји епизодичког и семантичког памћења, са тешкоћама у присећању речи. У овом стадијуму могућа је и појава секундарних знакова болести, као што су раздражљивост, депресивност и наглашеност преморбидних црта личности; У другом дементном стадијуму (од 2. до 9. године болести), поремећаји памћења се погоршавају, развија се афазија-агнозија-апраксија синдром. Степен дезоријентације је веома изражен, а амнезија може бити толико изражена да се не препознају ни најближи сродници. У трећем стадијуму (од 7. до 14. године болести) болесник је трајно у вегетативном стању, без могућности самосталног храњења, контроле сфинктера и комуникације са другим особама. Секундарни поремећаји су: агитација, халуцинације, сумануте идеје, поремећаји спавања и депресивност.

Фактори ризика за појаву Алцхајмерова болести

Старост је водећи фактор за појаву Алцхајмерова болести. Ова болест је проглашена четвртим водећим узроком смртности у развијеним земљама, после кардиоваскуларних обољења, рака и можданог удара. Алцхајмерова болест се јавља раније код аутозомно-доминантних наследних облика болести. Идентификована су до сада четири гена са могућом улогом у етиопатогенези АБ. Наводи се да жене обољевају нешто чешће од мушкараца. О протективном утицају вишег нивоа едукације, алкохола, и пушења; подаци су контрадикторни.

Поремећај памћења