Дереализација је дисоцијативни симптом у оквиру неуротског поремећаја.
Симптом карактерише осећај чудног, перцепција спољњег света постаје нереална али са јасним увидом да то није его синтоно, односно да није у складу са ја. Овим симптомом доминира осјећај "знам да је ово моја улица, али као да није", осећај 3Д игрице, успорености или као да се свет посматра кроз воду или маглу. Разликкује се од дереализације по томе што је енергија усмерена на спољашњи свет, док је деперспонализација усмерена ка себи. Дереализација је феномен који настаје као последица страха и може да иде у коморбидитету са паником, анксиозношћу и дургим неуротским поремећајима.
Како се наводи у дијагностичким приручницима дереализација, као неуротски феномен, није симптом психозе, нити предтавља увод у психозу.
Историја Иако су феномени отуђења од себе и света описивани и раније, термин деперсонализација званично је увео француски психолог Лудовик Дугас у свом раду објављеном 1898. године. Дугас је дефинисао стање као „отуђење личности" гдје мисли и радње дјелују страно сопственом јаству.
Термин дереализација као специфичан ентитет који се односи на нереалност спољашњег света, систематски је дефинисао њемачки психијатар Вилхелм Мајер-Грос у свом дјелу објављеном 1935. године. Мајер-Грос је први јасно раздвојио два облика стања:
Осећај нереалности који се односи на себе (деперсонализација). Осећај нереалности који се односи на околину (дереализација).
Референце
Спољашње везе Психолошко саветовалиште: Деперсонализација и дереализација
Категорија:Симптоми Категорија:Абнормална психологија