Стефан Урош II Милутин Немањић (Милутин Немањић; око 1253 — Неродимље, 29. октобар 1321) био је краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Стефана Уроша I и краљице Јелене. На власт је дошао 1282. године, након абдикације старијег брата, краља Стефана Драгутина, потоњег владара сремске области. Био је отац краља Стефана Уроша III Дечанског и краља Стефана Константина, деда краља, а касније цара Стефана Душана и деспота, а касније цара Симеона Уроша и прадеда царева Стефана Уроша V Нејаког и Јована Уроша.
Током његове четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је остварила значајно проширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (коју су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Саједно са братом Драгутином, прикључио је српској држави области Кучева и Браничева, водећи успешне ратове против Бугара и Татара. После Драгутинове смрти 1316. године, дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом, због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд, али је успео да задржи Рудник, Кучево и Браничево. Он је први краљ Србије који је постао озбиљан политички фактор у региону, који је склапао офанзивне савезе, али и бивао мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да утврди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарском док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина наследника Стефана Урошa III као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промене и модернизовао државу примивши многе одлике византијског уређења.Георгије Острогорски, „Историја Византије“ БеоградСтаноје Станојевић, . (репринт издања из 1927), . 1989. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и цару Стефану Душану).. (друго допуњено издање). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен светим краљем. Житије о животу краља Милутина написао је његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II.
Женио се пет пута, последњи пут Симонидом Палеолог 1299. и из тих бракова је имао два сина (Стефана Урошa III и престолонаследника Стефана Константина) и две ћерке (Ану Неду и Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан Дечански (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године, требало да наследи краља Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила од матице (као Бранивојевићи у Захумљу), док су напади банди пљачкаша били учестали (чак је била нападнута и поворка која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску). Мошти Светог краља Стефана Уроша II Милутина данас почивају у Софији, главном граду Бугарске.
Живот пре доласка на власт (1253—1282) мини|десно|200п|Млади краљевић Милутин, фреска из манастира Сопоћани. Милутин је рођен 1253. или 1254. године, као други син српског краља Стефана Уроша I Великог и његове супруге краљице Јелене. Оваква хронологија позната је на основу сведочења Нићифора Григоре, који пише да је Милутин био пет година старији од свога таста, цара Андроника II Палеолога (рођен 1258. или 1259. године). Милутин је имао старијег брата краља Стефана Драгутина, млађег брата Стефана (умро у детињству) и једну сестру, Брнчу. Милутин је на историјску сцену ступио 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом -{VIII}- о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина. Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (-{XI}-) Век (васељенски патријарх 1275 — 1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора и Драгутинове супруге, угарске принцезе Катилине која је седела у старој хаљини и прела. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268. године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљањеЋоровић, Владимир. „Историја српског народа“. Бањалука-Београд, 1997. (поглавље о Милутину).
После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог краља Уроша I Великог са власти 1276. године збацио је син Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских и куманских снага, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данашњег Гацка). После пораза краљ Стефан Урош I Велики Немањић се повукао у Зету и замонашио. Да би одобровољио мајку краљицу Јелену дао јој је на управу Зету, Травунију, горњи Ибар и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу.Уп. Живковић 2021, 31 Једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био је српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије I (1272—1276.)Жељко Фајфрић, „Света лоза Стефана Немање“, Шид 1998., који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 1. маја 1277. године као монах Симон.
Владавина
Сабор у Дежеви и ослобођења (1282—1291) мини|десно|200п|Стефан Драгутин, фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу. Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала и побуна у којој је уз помоћ странаца збацио оца са власти.
Као повод за смењивање краља Стефана Драгутина искориштен је његов тежак пад са коња у лову код Јелеча, недалеко од Раса почетком 1282. године. Повреда краљеве ноге је била тако тешка да га је учинила готово непокретним. Од владара се очекивало да буде спреман да јаше на коњу како би обилазио земљу и подсећао поданике да су обавезни на послушност или предводио војску у сукобима са странцима. Незадовољна властела је искористила неспособност краља Стефана Драгутина Немањића да обавља владарске послове и затражила да он власт преда млађем брату Милутину. Тако је сазван сабор српске властеле у Дежеви, код Раса. На сабору је краљ Стефан Драгутин Немањић предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Рудником и областима око данашњег Ариља, као и Прибоја на Лиму са облашћу Дабар. Од сабора у Дежеву Драгутин се у неким писаним изворима и натписима (фреске, новац) јавља без звања краља, а у неким са њим. Зато није јасно ни да ли је задржао титулу краља или је касније поново узео.О Драгутиновој титули: Живковић Писани извори о сабору су нејасни и осим главне одлуке да краљ Стефан Драгутин преда власт брату Милутину, а задржи удеону област на северозападу Србије, не зна се са сигурношћу да ли је договорено још нешто. Због каснијих сукоба око власти између краља Милутина и Драгутиновог сина, а затим и синова краља Милутина Немањића, као и писања Георгија Пахимера изгледа да је према договору браће, краља Стефана Уроша II Милутина требало да наследи један од Драгутинових, а не његов син. Изгледа да је краљ Стефан Урош II Милутин Немањић обећао 1282. године, да ће њега наследити синовци, а не синови, али се касније предомислио.
Краљ Стефан Урош II Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао сицилијанско-напуљски краљ Карло -{I}- са циљем рушења византијског цара Михајла -{VIII}- Палеолога и обнове Латинског царства које је цар Михајло VIII срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је цар Михајло VIII покушао да у краљу Урошу -{I}- пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије 13. века када је, после смрти папе Николе -{III}- (1277—1280) који је подржавао цара Михајла -{VIII}- и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин -{IV}- (1281—1285). Око краља Карла -{I}- у њему су се, поред краља Драгутина Немањића односно краља Милутина, нашли: Филип Куртене, син цара Балдуина -{II}- (1228—1261) и титуларни латински цар; Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (тј. имала са њим закључено примирје); Јован -{I}- Анђел, севастократор, ванбрачни син епирског деспота Михајла -{II}- (1237—1271) и владар Тесалије; Георгије -{I}- Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског цара Јована Асена -{II (III)}- (1279—1280) док је сам папа Мартин IV дао савезу својеврстан благослов, проклевши цара Михајла -{VIII}- Палеолога који је прихватио унију као шизматика и забранивши католичким владарима да сарађују са њим. План је био да краљ Милутин и севастократор Јован I ударе на Македонију, а да краљ Карло I, цар Филип I и Млечани ударе на сам Цариград.
Освајања по Византији Као део савеза против Византије, нападе је отпочео већ краљ Стефан Драгутин вероватно 1281. године, или пред смену на престолу 1282. године. Срби су стигли до Сера и повукли се. Византија је одговорила противнападом до Липљана. То није трајније зауставило напредовање Срба.
Године 1282, када је преузео власт краљ Стефан Урош II Милутин Немањић, у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом, продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец (Пијанац, горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио севастократор Јован -{I}- Анђел који је такође имао значајнијих успеха. Међутим, кључни фактор ове коалиције били су напуљски Анжујци и док су краљ Милутин Немањић и севастократор Јован I напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз логистичку и финансијску помоћ Византије дошло 31.03.1282. године до велике народне побуне познате као Сицилијанско вечерње, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага краља Петра -{III}- Арагонског (1276—1285) на њу, приморавши краља Карла -{I}- да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са Краљевином Арагон и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је цар Михајло -{VIII}- успео да уништи анжујску власт на Сицилији и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила краља Милутина и севастократора Јована I и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за краља Милутина Немањића, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.
мини|лево|200п|„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.