Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембар 1977) био је српски књижевник, новинар, преводилац, критичар и дипломата. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Један је од најзначајнијих стваралаца српске књижевности 20. века. Убрајан је међу 100 најзнаменитијих Срба.
Биографија Црњански је рођен у сиромашној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник (општински бележник) који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан” из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста „тадашњег чиновничког Сибира”.Црњански о себи - Коментари уз "Итаку", у: Милош Црњански II, Српска књижевност у сто књига, књига 82, Матица српска/Српска књижевна задруга, 1972. Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева.Кицош и женскарош („Вечерње новости”, 16. октобар 2008) Црњански су стара свештеничка породица у Иланџи, чије се пароховање завршава са поп Јованом, сином поп Димитрија.„Српски сион”, Карловци 1897. годинеОгњеслав Утјешенови-Острожински: "Псалми Давидови", Беч 1868. године Пре тога његови преци су живели у Итебеју.Порекло и преци Милоша Црњанског (Порекло, 11. септембар 2021) Мали Црњански је крштен у православној цркви Светог Николе у Сентешу, у „срцу Мађарске”,„Политика”, Београд 1923. године а кум је био Румун, Леринц Пинће."Српске недељне новине", Будимпешта 2013.
Детињство и школовање Милош Црњански је од 1896. године одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац. Одрастање у српској традицији је имало велики утицај на Црњанског и његове личне погледе у животу и раду.
Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио „да убудуће буде међу првима”, што је и остварио. У лето 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу „Викторија” на Сушаку (источни део Ријеке).
Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.
Прву песму „Судба” Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб” 1908. године. А 1912. у сарајевској „Босанској вили” штампана је његова песма „У почетку беше сјај”, послата из Бечкерека.„Босанска вила”, Сарајево 5/1912.
Први светски рат мини|Црњански за време његовог службовања у аустроугарској војсци, 1914. године Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Био је иначе војник редов аустроугарске царске и краљевске 29. регименте, са седиштем у Великом Бечкереку. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „...Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.
Године 1916, ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака, који умире„ мало пре тога”.
Период између два светска рата Године 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан”.
Црњански од тада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и попљуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија” неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоционалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.
Године 1920, упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Она је била ћерка некадашњег министра просвете Добросава Ружића.Вида Црњански (28. септембар 2016) Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. Године 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.
Од 1923. до 1931. годинеМилош Црњански — Википедија, слободна енциклопедија професор је IV београдске гимназије.
Сарадник угледног листа „Политика”. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је у листу „Време“. Године 1927. у „Српском књижевном гласнику” излазе први наставци његовог романа „Сеобе”.
Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.
У септембру 1926. као уредник часописа „Наша крила” изазвао је на двобој Тадију Сондермајера.Како је Црњански промашио Сондермајера („Вечерње новости“, 15. април 2015)
У периоду 1928-1929. био је аташе за културу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.
Године 1930, за роман „Сеобе” добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.
Године 1934. покренуо је лист „Идеје” у коме је између осталог писао о Светом Сави и српству. Лист је следеће године престао да излази.
У часопису „Време”, Црњански је 22. маја 1934. одговорио Мирославу Крлежи на његов чланак којим је реплицирао на ранију критику Црњанског упућеног, како је сматрао, лажним пацифистима. Црњански је наводио да је Крлежа лажни пацифиста јер је подржавао аустријске војне напоре током Првог светског рата, псеудомарксиста, он је наводио да Крлежа неадекватно самом Црњанском приписује ставове које изговора лик из његовог романа, Милош Црњански је писао да Крлежа није човек за фине анализе интелекта а као писца га карактерише аутором зверских дијалога и романа манијака.
мини|Сведочанство из септембра 1927. са потписом Милоша Црњанског и његов потпис са разгледнице упућене Слободану Јовановићу из Дубровника
Дипломатска служба, емиграција мини|Црњански и чланови југословенске амбасаде у Италији, Рим, 1939. У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Као особа која није имала лепо мишљење о комунизму и стаљинизму показивао је више симпатија према трупама генерала Франка, али је у својим текстовима био и те како критичан и према тој зараћеној страни. После Шпаније, као дописник из Рима, исказивао је симпатије за неке аспекте Мусолинијеве политике. посебно на блискост Мусолинијеве идеологије са социјалистичким идејама. Такође је указивао на дволичност неких западних земаља које су иако и саме колонијалне силе замерале Италији њен империјализам.
По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.
Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.Живот без рачуна („Вечерње новости”, 17. октобар 2008)
Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство. мини|200пиксел|Писма Црњанског упућена Гвиду Тартаљи из емиграције.Налазе се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Званичан сајт https://adligat.rs/.
Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.
Током живота у емиграцији никада није у јавности негативно говорио о комунистичком режиму или новоформираном државном уређењу јер је сматрао да издаја отаџбине представља највећи грех и највећу срамоту.
Одмах по окончању Другог светског рата био је скрајнут (заједно са још неким истакнутим српским писцима попут Дучића и Винавера) из система образовања од стране комунистичке власти, да би тек 80-их било предложено враћање његових дела у језгро наставног плана и програма. Тада је Бранко Ћопић изјавио да само најбољи писци треба да сачињавају језгро, за разлику од критеријума послератне власти када су писци били препоручивани по националности и "који су били познати као писци само њиховим породицама".
Повратак у Београд мини|200пиксел|Спомен плоча у Београду Могућност повратка у републику Југославију наговестио му је током једног сусрета у Лондону, познаник из младости, сликар - комунистички функционер Моша Пијаде.Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд-Ваљево 1987.
Стручне и друге књиге објављене у СФРЈ представљале су Црњанског као фашисту или љубитеља фашизма.
У Југославију се вратио 1965. године у друштву са југословенским амбасадором у Лондону, Срђом Прицом. По доласку одрекао се британског држављанства, које је добио након дипломирања на лондонском Универзитету. Првобитно је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор” у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје: У теби нема бесмисла и смрти ... Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге. ...