Самоубиство или суицид () је активни или пасивни аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот, због различитих мотива. У аутодеструктивна понашања се, осим самоубиства, убрајају и покушај самоубиства, планирање или само размишљање о самоубиству и све врсте самоповређивања. Самоубиство је један од ретких феномена који је потпуно ослобођен верских, полних, расних, културолошких, социјалних, узрочних, вредносних, временских и узрасних граница.
Ментални поремећаји (укључујући депресију, биполарни поремећај, схизофренију, поремећај личности, поремећај анксиозности, поремећај пажње и хиперактивност, синдром когнитивног одвајања), физички поремећаји (као што је синдром хроничног умора) и злоупотреба супстанци (укључујући алкохолизам и употребу и одвикавање од бензодиазепина) су фактори ризика. Нека самоубиства су импулсивна дела услед стреса (као што су финансијске или академске потешкоће), проблема у вези (као што су раскиди или разводи) или узнемиравања и малтретирања. Они који су раније покушали самоубиство су у већем ризику за будуће покушаје. Ефикасни напори за превенцију самоубиства укључују ограничавање приступа методама самоубиства као што су ватрено оружје, дрога и отрови; лечење менталних поремећаја и злоупотребе супстанци; пажљиво извештавање медија о самоубиству; побољшање економских услова; и терапија дијалектичког понашања (ДБТ). Иако су кризне телефонске линије уобичајени ресурси, њихова ефикасност није добро проучена.
Најчешће усвојени метод самоубиства варира од земље до земље и делимично је повезан са доступношћу ефикасних средстава. Уобичајене методе самоубиства укључују вешање, тровање пестицидима и ватрено оружје. Самоубиства су резултирала са 828.000 смртних случајева широм света у 2015. години, што је повећање са 712.000 смртних случајева 1990. године. Ово самоубиство чини 10. водећим узроком смрти широм света.
Отприлике 1,5% свих смртних случајева широм света је самоубиство. У датој години, ово је отприлике 12 на 100.000 људи. Стопе самоубистава су генерално веће међу мушкарцима него женама, и крећу се од 1,5 пута више у земљама у развоју до 3,5 пута више у развијеном свету. Самоубиство је генерално најчешће међу особама старијим од 70 година; међутим, у одређеним земљама, они старости између 15 и 30 година су у највећем ризику. Европа је имала највећу стопу самоубистава по регионима 2015. године. Процењује се да има 10 до 20 милиона нефаталних покушаја самоубиства сваке године. Покушаји самоубиства који нису фатални могу довести до повреда и дуготрајног инвалидитета. У западном свету покушаји су чешћи међу младим људима и женама.
На ставове о самоубиству утицале су широке егзистенцијалне теме као што су религија, част и смисао живота. Аврамске религије традиционално сматрају самоубиство увредом и неблагодарношћу према Богу због веровања у светост живота.. Током ере самураја у Јапану, облик самоубиства познат као сепуку (腹切り, харакири) био је поштован као средство за надокнађивање неуспеха или као облик протеста. Сати, пракса коју су Британци забранили у Индији, очекивала је да ће се хиндуистичка удовица самоспалити на погребној ломачи свог мужа, било вољно или под притиском своје породице и друштва. Самоубиство и покушај самоубиства, иако су раније били илегални, више нису такви у већини западних земаља. То је и даље кривично дело у неким земљама. У 20. и 21. веку, самоубиство је коришћено у ретким приликама као облик протеста, а камиказе и бомбашки напади самоубице су коришћени као војна или терористичка тактика. Самоубиство се често посматра као велика катастрофа за породице, рођаке и друге присталице у близини, и на њега се гледа негативно скоро свуда широм света.
Терминологија Самоубиство () Самоубиство је свесно и намерно активно или пасивно уништење властитог живота, при чему починилац мора бити свестан да ће након овог чина наступити последица (смрт). Поред ове најчешће коришћене, постоји и безброј других које самоубиство дефинишу као: усамљеничко и очајничко решење за трпљење које за једну особу изгледа као ситуација која нема другу алтернативу облик поремећене комуникације у тренуцима тешких животних криза, или метафорички речено, као интрапсихичку драму на интерперсоналној позорници, или понашање које се креће између нормалног и патолошког....
Лажно самоубиство Лажно самоубиство је смрт која наоко личи на самоубиство али јој недостаје свесност (деца, душевни болесници, болесници у делиријуму)
Покушај самоубиства () Сваки чин код кога је постојала свесност и намера уништење властитог живота, али због лошег избора начина и средства није наступила смрт иако је починилац то желео назива се покушај самоубиства. Ако при покушају самоубиства настану компликације након којих наступа смрт, које су у узрочној вези с извршеним чином, говори се о самоубиству. „Покушај самоубиства је многоструко детерминисан и својеврстан, можда последњи „позив за помоћ“, крик, „апел у функцији аларма“, очајнички дијалог са околином од које на симболичан начин угрожена особа тражи помоћ“...
Инсценирани покушај самоубиства Чин у коме починилац симулира покушај самоубиства, али не жели да умре, је инсценирани покушај самоубиства. Ако се смрт у том чину деси она је последица несретног случаја.
Подела самоубистава Подела КарактеристикеСлика Основна подела Смишљена (планирана) у афекту • Појединачна • Двојна • Вишеструка • Напрасна и полагана • Активна и пасивна • Према узрасту • Према полу • Према брачном статусу • Према методи извршења • Месту и времену кад су почињена Према мотиву Тражење помоћи • Бежање из неподношљиве ситуације • Ослобађање од тешке психичке патње • Покушај утицаја на неку значајну, другу особу • Као манифестација љубави • Олакшавање тешкоћа другима • Како би се други ражалостили • Како би се други уверили колико очајно је било живети • Као покушај откривања да ли су заиста вољени • Чињење нечега у неподношљивој ситуацији • Губитак самоконтроле • Жеља за смрћу. Према типу Суициди адолесцената • Еутаназија • Комбинација самоубиства и убиства • Суицид бомбом (камиказе, герила, терористи) • Ритуални суицид (сепуку) • Масовни суицид • Суицидни пакт • Интернетом изазван суицид • Суицид у рату (као бољи избор од мучења или тортуре, или због губитка части) • Испровоцирани суицид (у којем нпр. самоубица испровоцира полицајца да га убије)120px|мини|центар|Камиказе Према начину извршења Самоспаљивањем • Изазивањем аутомобилске несреће • Дављењем у води • Убодом оштрим предметом у срце • Струјним ударом • Вешањем • Смртоносном инјекцијом • Предозирањем лекова (хипнотика, антидепресива, аналгетика, барбитурата) • Гушењем пластичном кесом (гушење угљен-диоксидом) • Тровањем • Сепуку (средњовековни начин, харакири) • Самоустрељивањем ватреним оружјем • Сечењем великих артерија или трахеје на врату • Сечењем вена (најчешће подлактица) • Гладовањем до смрти • Тровањем удисањем угљен-моноксида • Падом са висине • Преломом врата • Скакањем са зграда • Обезглављивањем • Експлозивом • Хипотермијом (смрзавањем) • Искакањем пред воз • Роњењем • Дехидрацијом • Падобранском незгодом • Пресовањем • Сунчаницом • Киселином120px|мини|центар|Скок са моста
Историја мини|Самоубиство Лукреције коју је силовао син последњег римског краља мини|Екскомуникација и забране укопа самоубица на светим местима, које је увело хришћанство имало је за последицу стварање гробаља безимених самоубица, као што је ово у Берлину из 1931 мини|Самоубилачки напад јапанских пилота-камиказа на амерички носач авиона ЦВЕ-66 у Другом светском рату. мини|Патриотски самоубилачки чин Стевана Синђелића и његових сабораца у бици на Чегру. Самоубиство је свесни индивидуални чин и најчешће, лична људска драма. Кроз људску историју самоубиство је схватано и прихватано на различите начине у зависности од епоха, људских група, култура и религија.Jovan Bukelić, Autoagresivnost, MD Medicinska revija God I Broj 2 septembar 2009.
У старом Риму тај чин је сматран храброшћу а у Јапану поносни начин смрти за витешки род. Самоубиство се кроз историју среће и као верски обред, нпр. самоубиство жене на спроводу свог супруга (Аљаска, Мадагаскар), али и херојски и патриотски чин нпр самоубиство самураја, камиказа или великих војсковођа, након изгубљених битака, јер су сматрали да је смрт од сопствене руке боља од ропства са којим би се суочили приликом заробљавања.Fedden, Henry Romilly: Suicide London, Peter Davies, 1938. У праисторијском периоду самоубиство је био чин којим је, могуће, у неким ситуацијама, појединац помагао групи да преживи тј. да сачува резерве хране. У примитивним друштвима самоубиство се различито користило; као средство за освету, као начин пребацивања одговорности за смрт на неку особу која ју је наводно изазвала, те као начин омаловажавања противника. У античком доба, Аристотел. је говорио;"самоубиством се не чини добро, него бежи од зла". Платон релативизује осуду самоубиства, али и упозорава "...људи су део божијег блага" и истиче "... да је смрт добра, било да је то стање без осећаја слично сну, било да представља неку сеобу и сусрет са умрлим великанима.."Platon: Odbrana Sokratova. Kriton. Fedon", BIGZ, 1976) Платон је самоубиство осуђивао, називајући га срамотним чином, и предложио да починиоци самоубиства морају бити сахрањени у неозначеним гробовима. У древној Грчкој, Егеј се, видевши да на броду његовог сина Тесеја нема беле заставе, коју је обећао истакнути уколико Минотаур буде поражен, бацио у море, које и данас носи његово име. У грчким полисима, као и Риму била је позната институција принудног самоубиства, као вид смртне казне. На такво самоубиство био је нпр. осуђен Сократ. Спартанци на челу са неустрашивим Леонидом, код Термопила, добровољно су изабрали смрт, умирући од стрела, један по један. Ханибал Барка, велики војсковођа и политичар, одабрао је смрт самоубиством радије него понижавајућу предају Римљанима, који се у 9. години, пред оцем Хамилкаром, заклео на рат. Далеко од родне Картагине, прогнан и сам, окружен Римљанима, сипао је у чашу отров, који је носио у прстену још од битке код Кане.Singh, BS: Samoubojstvo: javne zdravstvene krize našeg vremena,1998. Постоји уверење да су и Римљани поштовали право човека да одузме себи живот, и зато је било доста самоубистава. И поред тога што је био против самоубистава, Цицерон је изразио дивљење што је Катон Млађи радије одлучио да себи одузме живот, него да живи под Цезаровом диктатуром. Лукреција, римска племкиња, коју је силовао син последњег римског краља, по имену Секст Тарквиније, након молбе да казне починиоца, коју је упутила својој породици, убила је себе. Многи уметници, као Тицијан, Рембрант, Дирер, Рафе, Ботичели, приказивали су њено самоубиство у својим уметничким делима. Стари Египћани су имали обичај да, уз све почасти преминулом владару, сахране и његове слуге, за случај да му затребају у загробном животу. Касније су тај обичај заменили сликама слуга у гробници. Став о самоубиству у ранијој антици био је негативан, да би заиста прешао у одобравање и прихватање, на пример Стоици су самоубиство сматрали највишим изразом људске слободе. Стоичари допуштају самоубиство као „рационални растанак са животом“, на пример из патриотских разлога или због неизлечиве болести. Тако се патриотским разлозима тумачи самоубиство следбеника стоичке филозофије Катона Млађег, након пораза у бици код Тапса, које се често назива и симболичким крајем тираније Римске републике. Готи и Келти су веровали да је срамота умрети природном смрћу. Викинг који није имао „среће да умре у бици“ умро би од сопственог мача или скакањем са стене да би могао да уђе у Валхалу (велику дворану Одина за убијеног јунака по нордијској митологији) Свети Аугустин је самоубиство изједначавао са убиством.