Приговарач савести је „појединац који је затражио право да одбије служење војног рока”Дана 30. јула 2001. извршено је експлицитно појашњење члана 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима у општем коментару бр. 22, параграф 11, Комитета за људска права Уједињених нација: на основу слободе савести или вероисповести. Термин се такође проширио на одбијање рада за војно-индустријски комплекс услед кризе савести. У неким земљама, приговарачи савести се распоређују на цивилно служење војног рока као замену за регрутацију или војни рок.
Бројне организације широм света прослављају овај принцип 15. маја као Међународни дан приговора савести.
Дана 8. марта 1995. године, резолуција 1995/83 Комисије за људска права Уједињених нација навела је да „особе које служе војни рок не би требало да буду искључене из права на приговор савести на служење војног рока”. Ово је поново потврђено 22. априла 1998. године, када је резолуција 1998/77 признала да „особе које [већ] служе војни рок могу развити приговоре савести”.
Историја
мини|250п|десно|Дезетер, дело Бордмана Робинсона, The Masses, 1916. Многи приговарачи савести су погубљени, затварани или на други начин кажњавани када су их њихова уверења навела на поступке који су били у сукобу са правним системом или владом њиховог друштва. Правна дефиниција и статус приговора савести мењали су се током година и од нације до нације. Религијска уверења су у многим нацијама била почетна тачка за законско признавање статуса приговарача савести.
Најранији забележени приговарач савести, Максимилијан, био је регрутован у римску војску 295. године, али је „рекао проконзулу у Нумидији да због својих верских убеђења не може служити у војсци”. Због тога је погубљен, а касније је канонизован као Свети Максимилијан.
Рано признање приговора савести дао је Вилем I Орански Ћутљиви холандским Менонитима 1575. године. Они су могли да одбију војну службу у замену за новчану уплату.
Формално законодавство које ослобађа приговараче од борбе први пут је уведено средином 18. века у Великој Британији након проблема са покушајима присиљавања Квекера на војну службу. Године 1757, када је учињен први покушај да се успостави британска милиција као професионална национална војна резерва, клаузула у Закону о милицијском гласању из 1757. године омогућила је Квекерима изузеће од војне службе.
У Сједињеним Америчким Државама, приговор савести био је дозвољен од оснивања земље, иако је регулација била препуштена појединачним државама пре увођења регрутације.
Међународно право
Општа декларација о правима човека Године 1948, питањем права на „савест” бавила се Генерална скупштина Уједињених нација у члану 18. Опште декларације о правима човека. У њему стоји:
Прокламација је ратификована током Генералне скупштине 10. децембра 1948. године са 48 гласова за, 0 против, уз 8 уздржаних.Види под „Who are the signatories of the Declaration?”
мини|Одбијајући да служи у Вијетнамском рату, боксер Мухамед Али је изјавио: „Немам никакав спор са тим Вијетконгом … Никада ме нису назвали црнчугом.” у 1966. години. Године 1974, помоћник генералног секретара Уједињених нација, Шон Макбрајд, у свом Нобеловом предавању рекао је: „Правима садржаним у Општој декларацији о правима човека још једно би, са релевантношћу, могло да се дода. То је 'Право на одбијање убијања'.”
Године 1976. на снагу је ступио Међународни пакт о грађанским и политичким правима. Заснован је на Општој декларацији о правима човека, а првобитно је креиран 1966. године. Нације које су потписале овај споразум обавезане су њиме. Његов члан 18 почиње: „Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести.”
Међутим, Међународни пакт о грађанским и политичким правима оставио је питање приговора савести неексплицитним, као у овом цитату Интернационале ратних отпорника (War Resisters' International): „Члан 18. Пакта ставља нека ограничења на право [на слободу мисли, савести и вероисповести], наводећи да манифестације [тог права] не смеју кршити јавну безбедност, ред, здравље или морал. Неке државе тврде да би им таква ограничења дозволила да приговор савести у време рата третирају као претњу јавној безбедности, или масовни приговор савести као нарушавање јавног реда… [Неке државе] чак [тврде] да је 'морална' дужност служити држави у њеној војсци.”
Дана 30. јула 1993, извршено је експлицитно појашњење члана 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима у општем коментару бр. 22, параграф 11 Комитета за људска права Уједињених нација: „Пакт се експлицитно не позива на право на приговор савести, али Комитет верује да такво право може произаћи из члана 18, будући да обавеза употребе смртоносне силе може бити у озбиљном сукобу са слободом савести и правом на манифестовање сопствене вере или уверења.” У 2006. години, комитет је по први пут, иако не једногласно, утврдио постојање права на приговор савести према члану 18.
Године 1997, најава предстојеће кампање Амнести интернашонала и извештај за Комисију за људска права УН укључивали су овај цитат: „Право на приговор савести на служење војног рока није маргинално питање изван главног тока међународне заштите и промоције људских права.”
Године 1998, Комисија за људска права је поновила претходне изјаве и додала да „државе треба да … се уздрже од подвргавања приговарача савести … поновљеном кажњавању због неиспуњавања војне обавезе”. Такође је охрабрила државе „да размотре давање азила оним приговарачима савести који су приморани да напусте своју земљу порекла јер се плаше прогона због одбијања да служе војни рок …”
Године 2001, Повеља Европске уније о темељним правима признала је право на приговор савести.Повеља Европске уније о темељним правима, Члан 10, став 2
Приручник о процедурама и критеријумима за утврђивање статуса избеглице Приручник о процедурама и критеријумима за утврђивање статуса избеглице Канцеларије Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) наводи:
Селективни приговор савести Комодор ваздухопловства Лајонел Чарлтон, из британског Краљевског ратног ваздухопловства (РАФ), служио је у војсци од 1898. до 1928. године. Године 1923. селективно је одбио да служи у Команди РАФ-а за Ирак. (Касније је наставио да служи као ваздухопловни командант 3. Групе РАФ-а.)Свен Линдквист, „A History of Bombing” (Nu dog du: bombernas århundrade), 1999, релевантан цитат на
Дана 4. јуна 1967. године, Џон Кортни Мари, амерички језуитски свештеник и теолог, одржао је говор на Колеџу Западни Мериленд у вези са специфичнијом врстом приговора савести: „питање селективног приговора савести, приговора савести на одређене ратове, или како се то понекад назива, дискреционо служење оружјем.”
Дана 8. марта 1971. године, Врховни суд Сједињених Америчких Држава пресудио је у случају Џилет против Сједињених Америчких Држава да се „изузеће за оне који се противе 'учествовању у рату у било ком облику' односи на оне који се противе учествовању у свим ратовима, а не на оне који приговарају учешћу само у одређеном рату.”
Дана 14. септембра 2003. године, у Израелу, 27 резервних пилота и бивших пилота одбило је да служи у само одређеним мисијама. Те специфичне мисије укључивале су „цивилне центре” на „[окупираним] територијама”. Ови пилоти су појаснили: „Ми … ћемо наставити да служимо у Израелским одбрамбеним снагама и Ратном ваздухопловству за сваку мисију у одбрани државе Израел.”Courage to Refuse Pilots letter
Дана 25. маја 2005. године, новинар Џек Рандом написао је следеће: „Случај наредника Кевина Бендермана покреће горуће питање селективног приговора савести: Иако је општеприхваћено да појединац не може бити приморан против своје савести на рат уопште, да ли исто важи и за појединца који се, из дубине душе, противи одређеном рату?”
Религијски мотиви
Случајеви понашања који би се могли сматрати верски мотивисаним приговором савести историјски су посведочени много пре него што се појавио модерни термин. На пример, средњовековна Сага о Орканијанцима помиње да је Магнус Ерлендсон, гроф од Оркнија — будући Свети Магнус — имао репутацију побожности и благости, те да је због својих верских убеђења одбио да се бори у викиншком нападу на Англси, Велс, већ је уместо тога остао на свом броду певајући псалме.
Разлози за одбијање служења војног рока су различити. Многи приговарачи савести наводе верске разлоге. Унитаристички универзалисти противе се рату у свом шестом принципу „Циљ светске заједнице са миром, слободом и правдом за све”. Чланови историјских мировних цркава као што су Квекери, Анабаптисти (Менонити, Амиши, Староредашки менонити, Конзервативни менонити, Брудерхоф заједнице и Црква браће), као и пацифисти светости попут Реформисане слободне методистичке цркве, Емануел асоцијације цркава, Имануел мисионарске цркве и Божје цркве (Гатри, Оклахома), противе се рату из убеђења да је хришћански живот неспојив са војним акцијама, јер Исус заповеда својим следбеницима да воле своје непријатеље и да одбију насиље. Књига дисциплине Реформисане слободне методистичке цркве учи:
Од Америчког грађанског рата, Адвентисти седмог дана били су познати као неборци и радили су у болницама или пружали медицинску негу уместо борбених улога, а црква је подржавала тај неборбени став.sidadventist.org Јеховини сведоци и Христаделфијани одбијају учешће у оружаним снагама на основу веровања да треба да буду неутрални у световним сукобима и често цитирају други део Исаије 2:4 који каже: „…нити ће се више учити рату.” Други приговори могу проистећи из дубоког осећаја одговорности према човечанству у целини, или из једноставног порицања да било која влада поседује морални ауторитет да од својих грађана захтева ратоборно понашање.
Различита искуства небораца илустрована су искуствима Адвентиста седмог дана када је постојала обавезна војна служба: „Многи Адвентисти седмог дана одбијају да уђу у војску као борци, већ учествују као болничари, возачи хитне помоћи итд. Током Другог светског рата у Немачкој, многи приговарачи савести из редова АСД били су послати у концентрационе логоре или менталне институције; неки су погубљени. Неки Адвентисти седмог дана добровољно су се пријавили за америчку војну операцију 'Вајткоут', учествујући у истраживањима како би помогли другима. Црква је радије користила термин 'савесни учесници', јер су били спремни да ризикују своје животе као тест субјекти у потенцијално опасним истраживањима. Преко 2.200 Адвентиста седмог дана волонтирало је у експериментима који су укључивали разне инфективне агенсе током 1950-их до 1970-их у Форт Детрику, Мериленд.”, religioustolerance.org, Ontario Consultants on Religious Tolerance. Раније је дошло до раскола током и након Првог светског рата између Адвентиста седмог дана у Немачкој који су пристали да служе у војсци ако буду регрутовани и оних који су одбацили свако учешће у ратовању — ова друга група је на крају формирала засебну цркву (Реформски покрет Адвентиста седмог дана).„Origin of the Seventh Day Adventist Reform Movement” . мини|317x317п|Блажени миротворци (1917) дело Џорџа Белоуза У раној хришћанској цркви следбеници Христа одбијали су да узму оружје.
Након што је Римско царство званично прихватило Хришћанство, развијена је теорија праведног рата како би се ратовање помирило са хришћанским веровањем. Након што је Теодосије I учинио хришћанство званичном религијом Царства, ова позиција се полако развила у званичну позицију Западне цркве. У 11. веку, дошло је до даље промене мишљења у латинско-хришћанској традицији са крсташким ратовима, јачајући идеју и прихватљивост светог рата. Приговарачи су постали мањина. Неки теолози сматрају Константинов преокрет и губитак хришћанског пацифизма великим падом Цркве.