Сарајево је главни и највећи град Босне и Херцеговине. Такође је главни град Федерације Босне и Херцеговине и седиште Сарајевског кантона. Град Сарајево чине четири општине: Центар, Нови град, Ново Сарајево и Стари град. Према попису из 2013. у самом административном граду Сарајеву живи 275.524 лица, у урбаном подручју 405.000, а у метрополитанском преко 550.000. Налази се у области Босне, окружен Динаридима и смештен уз реку Миљацку у средишту Балкана.
Сарајево је град бурне историје, која је неретко имала утицаја и на глобална дешавања. Тако је 1914. у Сарајеву убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, што је искоришћено као повод за Први светски рат, а седамдесет година касније, 1984. године, у граду се одржавају 14. Зимске олимпијске игре. Почетком 1990-их десио се рат у Босни и Херцеговини, док је након потписивања Дејтонског споразума протерано више од 120.000 Срба из Сарајева. Од делова предратног града Сарајева који су ушли у састав Републике Српске формиран је град Источно Сарајево.
Град Сарајево је седиште највеће високошколске установе у земљи, Универзитета у Сарајеву, те низа других високошколских установа, чиме се сврстава у ред највећих универзитетских центара у целој регији југоисточне Европе. Уз неколико националних и градских театарских кућа, музеја и културних институција, Сарајево је и важно место на културној мапи овог дела европског континента.
Године 2011. Сарајево је било међу номинованима за европску престоницу културе 2014. Изабран је за домаћина Европског олимпијског фестивала младих 2019. Поред тога, Сарајево је у октобру 2019. било део Унескове Мреже креативних градова јер је културу ставио у средиште својих развојних стратегија. Такође је проглашен једним од осамнаест градова филма на свету.
Географија мини|лево|200п|Топографска карта Сарајева
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142km². Смештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни делови града углавном смештени у низини Сарајевског поља, најважнија градска предграђа налазе се на падинама околних брегова и брда.
Најстарији делови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просечна надморска висина Сарајевског поља је 500 m. Најзападнија тачка поља је на источне географске дужине. Крајња источна тачка је на источне географске дужине, најсјевернија је сјеверне географске ширине, а најјужнија је на сјеверне географске ширине.
Центар града Сарајева лежи на надморској висини од 511 m изнад површине мора, док виши делови града и приградска насеља на падинама околних планина леже на просечној надморској висини од 900 m над морем. Град окружују олимпијске планине које досежу и 2.000 m висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић.
мини|лево|Река Миљацка
Миљацка је река која највећим делом протиче кроз град Сарајево, од истока према западу. Дуга је 35,9 km, а настаје од неколико врела у подножју планина Романије и Јахорине. Паљанска Миљацка (12,9 km) извире на Палама, док Мокрањска Миљацка извире у Кадином Селу. Неколико километара источно од Сарајева, у селу Довлићи, ове две притоке се спајају у реку Миљацку. Река даље тече на запад, у Сарајево, одакле наставља свој пут према реци Босни у коју се улива.
У западном делу Сарајевског поља, на подручју приградског насеља Илиџа, настаје и једна од највећих река у Босни и Херцеговини, река Босна, и то од тридесетак мањих извора у подножју планине Игман, стварајући тако јединствен парк природе — Врело Босне, једно од омиљених излетишта Сарајлија.
Поред река Босне, Жељезнице и Миљацке, остали већи стални водотоци су: Зујевина, Љубина, Мисоча, Ставња, Тилава, Добриња, Бијела ријека, Црна ријека, Ракитница, Мошћаница, Вогошћанска ријека и др.
Водопад Скакавац, висок 98 m, се налази 12 km од центра града и представља једно од природних богатстава Босне и Херцеговине.
Клима Клима у Сарајеву је са јаким утицајима континенталне климе. Просечна годишња температура износи 10,1°C, а просечна количина падавина је 928 mm. Најтоплији месеци су јул и август, а најхладнији је јануар. Највише падавина је у месецу јуну, док је најмање у фебруару и августу. Најнижа забележена температура је −26,8°C (јануар), а највиша 40,0°C (август). Најсушнија година у Сарајеву била је 2012, када је у граду пало само 425 mm падавина. Сарајево просечно има око 85 дана годишње са температуром изнад 30°C. Сунчаних сати годишње има 1.769.Подаци ФЗС
Историја мини|200п|Бутмирска ваза мини|200п|Подручје Гласиначке културе мини|200п|Подручје римске провинције Далмације мини|200п|Босна око 1412. године мини|200п|Скопско-босанско крајиште 1455. године
Античко доба Сарајевска област је била настањена још од млађег неолитског доба. Из тог времена датира Бутмирска култура коју су открили аустроугарски археолози још 1893. године. Култура је била јединствена по својој развијеној грнчарији и занатству. На истом подручју касније се развила и Гласиначка култура, која припада Халштатском периоду.
У предримско доба, ову област су настањивали Илири, који су коначно потпали под власт Римског царства на почетку 1. века нове ере. Подручје око данашњег Сарајева припадало је римској провинцији Далмацији. Римска колонија Aquae Sulphurae постојала је изнад данашње Илиџе. Од Римљана су овај простор преотели Источни Готи. Царска власт је краткотрајно обновљена за време владавине Јустинијана I.
Средњовековна Врхбосна Словени су населили област током 6. и 7. века. У раном средњем веку, стара Босна је била саставни део српске државе, што је посведочено у делима византијског цара Константина Порфирогенита.
Током 12. века, Босна је стекла обласну самоуправу на челу са својим бановима. На подручју око данашњег Сарајева постојала је жупа Врхбосна око истоименог места. Према традицији, најстарији хришћански храм у тој области саграђен је на Врелу Босне, док документи сведоче да је 1238. године у Врхбосни саграђен катедрални храм Светог Павла. Насеље и жупа Врхбосна су посведочени у изворима из 1244. и 1263. године.
Почетком 15. века, жупа Врхбосна се нашла на удару Турака, који су успоставили своја упоришта у тој области између 1429. и 1451. године. Након коначног освајања Босне 1463. године створен је Босански санџак, а на месту старе Врхбосне развио се нови град — Сарајево. Иван Јастребов наводи податак да су Турци имали обичај давати освојеним градовима нова имена, па наводи Сарајево које се раније звало Златни До.
Нововековно Сарајево
Интензивни развој занатства и трговине брзо су од Сарајева створили богат град, раскрсницу религија и култура, трговачких путева и свакојаких путника. У 16. веку то је био један од најбогатијих градова на овом подручју Балкана, када су изграђене и неке капиталне грађевине које и дан-данас представљају бисере архитектуре и цивилизације тог доба. Тада је у Сарајеву, као задужбина Гази Хусрев-бега, отворена и Висока школа, која је у готово свему подсећала на универзитете у другим великим градовима Европе.
За време турске власти, у Сарајево се досељавају Јевреји истерани из Шпаније, који граде своје синагоге; граде се и православне, а затим и католичке цркве. Као ниједан град у Европи, Сарајево је — стешњено између планина — нашло у себи простора за све три велике светске религије, културе и цивилизације. Суживот који је трајао вековима створио је нове вредности, рекло би се један нови културни и религијски склад који је одолевао многим историјским изазовима.
Живот у Сарајеву је 1930-их био 30% скупљи него у Београду, због високих трошкова превоза.Време, 6. дец. 1936. г.
Православље у Сарајеву Православна црква у Сарајеву је постојала у 16. веку. По народном предању цркву је измолио слуга султановог зета и везира Усреф-бега. Бег је пристао да након градње турске џамије, тај слуга Србин подигне цркву „али величине биволеће коже”. Историјски записи кажу да је изгорела иста богомоља 8. јула 1556. године, у време епископа Исаије. Православни Срби су након тога изабрали између себе неколико угледних људи, који су имали да прикупљају грађу и надзиру градњу цркве. Арханђелски храм је и касније током ратова спаљиван и пљачкан. Срби Сарајлије су откупили многе црквене ствари од пљачкаша, међу којима и Св. Текле, које је српски патријарх Арсеније IV Јовановић поклонио сарајевској цркви августа 1737. године. Патријарх се бавио тада у Сарајеву 111 дана. Од 1717. године када је митрополит Дабробосански Милентије преместио своју столицу у Сарајево, та „Саборна црква” је добила праве размере. Постављен је нови темпло, са иконама украшен и позлаћен „иждивенијем сребрник господина митрополита Д-Б. кир Милентија Миленковића”. Градња се отегла до 3. јуна 1730. године, али већ 1749. године црквено кубе се начело од земљотреса, тако да се 1751. године са страхом (због опасности рушења) улазило у њу. Тих година је паша Кукавица утврђивао сарајевског града зидине. Допустио је мајсторима градитељима Србима да свако вече по прекиду посла „могу по један камен понети” за оправку црквеног кубета. Заиста, 1752. године црква је оправљена а освештао га је нови митрополит Пајсије Лазаревић, претходни архимандрит манастира Пиве. Следећи радови 1762. године су се односили на проширење црквених врата и прозора, порте и врата на њој. Такође су изграђиване и тврде магазе једна као остава у порти али и још седам споља које су издаване трговцима. У цркви је крајем 19. века са леве стране била мала капелица тзв. Параклис са часном трпезом, посвећен празнику Покрову Пресвете Богородице. Ту се сваке године о том празнику служила литургија 1. октобра. Још 1735. године отворена је српска народна школа уз нову цркву."Застава", Нови Сад 1883. године