Прва војвођанска пролетерска народноослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије, формирана 11. априла 1943. у селу Брђанима, на падинама Мајевице, од бораца из Прве групе војвођанских ударних батаљона. На дан формирања имала је три батаљона са укупно 568 бораца. Први командант бригаде био је Марко Перичин Камењар, а политички комесар Слободан Бајић Паја. Налазила се најпре под командом Оперативног штаба НОВ и ПО Војводине, а од формирања 16. војвођанске дивизије па до краја рата била је у њеном саставу.

Након формирања, у првој половини јуна 1943. водила је борбе на Рудишту и за ослобођење Сребренице, а у другој половини месеца истакла се у садејству са јединицама Главне оперативне групе у разбијању усташко-домобранских снага у рејону Сребренице, Шековића и Власенице. Средином јула 1943. пребацила се на Мајевицу и водила борбе са четницима, а ноћу 11/12. августа 1943. учествовала је у ослобођењу Бијељине. У другој половини септембра 1943. нападала је јако непријатељско упориште Цапарде и учествовала у ослобођењу Тузле, а следећег месеца у нападу на Брчко.

У јесен 1943. прешла је у Срем, где је у новембру напала немачко упориште у Гргуревцима. У децембру је поново пребачена у Босну, где је водила борбе са четницима на Требави и Мајевици. У јануару 1944. учествовала је у нападу на Тузлу, а затим до средине године водила борбе са јединицама немачке 7. СС добровољачке дивизије и 3. ловачким здругом у Семберији, Посавини, на Мајевици, око Кладња, на Озрену, и у долини Криваје. У другој половини 1944. борила се у Лопарима, где је заробила велики плен, у јулу и августу је учествовала у Дурмиторској операцији. Од краја августа 1944. учествовала је у борбама за ослобођење западне Србије и потом у Београдској операцији и ослобођењу Срема. У 1945. учествовала је у борбама на Вировитичком и Валповском мостобрану, а у априлу 1945. у ослобођењу Нашица, Вировитице, Бјеловара, и у гоњењу немачких снага до западних граница Југославије.

За заслуге током Народноослободилачког рата одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде првог реда, Орденом заслуга за народ првог реда и Орденом братства и јединства првог реда. Поводом десетогодишњице формирања бригаде, 10. априла 1953. проглашена је пролетерском, а поводом тридесетогодишњице, 6. априла 1973. одликована је Орденом народног хероја.

Борбени пут бригаде мини|180п|Спомен-обележје формирању Прве и Друге војвођанске бригаде у подножју манастира Тавна, подигнут 11. априла 1983. Након формирања Прва војвођанска бригада пребацила се из Брђана на комуникацију Брчко—Тузла, где је из заседе разбила једну непријатељску колону која је из Брчког кренула за Лопаре. Убрзо је у подножју Јелице, ударом на оба крила, нанела тешке губитке групи од 400 четника. У мају 1943, заједно са Другом војвођанском бригадом и Мајевичким партизанским одредом водила је борбе против Треће домобранске дивизије и Тузланске бригаде, које су из правца Босанске Раче и Тузле нападале према Бијељини. У једној заседи Други батаљон бригаде је у рејону Брањева изненадио и заробио више од 200 припадника Хрватског домобранства са целокупним наоружањем и опремом. Када су у првој половини јуна 1943. усташко-домобранске снаге, јачине око 10.000 војника, напале слободну територију Бирача, Прва и Друга војвођанска бригада водиле су оштре борбе на Тепену, Борогову, Јелачу и Рудишту, и ноћу 11/12. јуна 1943, после марш-маневра дугог педесет километара, ослободиле Сребреницу. Крајем јуна и почетком јула 1943. обе бригаде су садејствовале Оперативној групи дивизија, после њиховог пробоја са Сутјеске, у заузимању Власенице и Зворника.

Прва војвођанска бригада је 2. јула 1943, заједно са Другом и Трећом војвођанском бригадом, ушла у састав тада формиране 16. војвођанске дивизије, са којом је прешла из Бирча у Семберију. Ноћу 7/8. августа 1943. ослободила је Јању, а од 10. до 13. августа учествовала је у ослобођењу Бијељине, за шта је писмено похваљена од стране Врховног штаба НОВ и ПОЈ. У септембру и октобру 1943. водила је борбе са четницима у рејону Папраће, учествовала у ослобођењу Власенице, Цапарда, Бијељине и Тузле, и водила борбе око Брчког. На захтев Главног штаба НОВ и ПО Војводине, прешла је у Срем, где је од 22. до 24. новембра 1943. извршила напад на немачко упориште Гргуревце. Успела је да заузиме већи део села, али се под притиском надмоћнијих непријатељских снага из суседних гарнизона повлачи у источну Босну. После повратка и краћег одмора на Мајевици, дејствовала је у Посавини и према Требави. Ноћу 19/20. децембра 1943. ослободила је Босански Шамац, због чега је поново похваљена од Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Крајем 1943. Четврту чету Другог батаљона бригаде чинили су борци словачке народности, па је ова чета била позната као „Јаношикова рота”, док су у Четвртој чети Трећег батаљона били борци Црвене армије, побегли из немачких логора, па је ова чета називана „Руска чета”. Велики број бораца ранијег Мачванског партизанског одреда прелазио је из Србије и укључивао се у Прву војвођанску бригаду, па је од њих најпре образована чета, а касније нови Мачвански партизански одред.

Од 16. до 19. јануара 1944, у саставу 16. војвођанске дивизије, учествовала је у нападу на Тузлу, где је претрпела тешке губитке од 62 погинулог и 161 рањеног борца. Посебно се истакла у борбама против Немаца и четника 24. и 25. фебруара 1944. код Челића и Ратковића и у марту 1944. у борбама против немачке 13. СС дивизије Ханџар око Челића и Кораја. Крајем априла 1944. вршила је припреме за форсирање Дрине, ради пребацивања у Србију и водила жестоке борбе против снага немачке 7. СС добровољачке Принц Еуген и 13. СС дивизије у рејону Дрињаче, Власенице, Шековића и на Бетњу да би разбила њихов обруч; ноћу 11/12. маја 1944. ослободила је Живинице и у великом обухватно-обилазном марш-маневру у правцу Сребренице, олакшала положај нападнутој 36. војвођанској дивизији. Водила је борбе на комуникацији Тузла—Лопаре, а затим прешла на падине Коњуха, ради одмора и сређивања јединица.

мини|лево|Група бораца Прве војвођанске бригаде Када је почетком јуна 1944. почела општа офанзива партизанских снага у источној Босни, Прва војвођанска бригада је 8. јуна у њој учествовала и забележила три крупне победе код Лопара, Заједница и Брезоваче. Непријатељу су нанети губици од преко 400 погинулих, рањених и заробљених. Заплењено је осам хаубица, три вагона муниције, оружја и опреме. Са осталим бригадама 16. и 36. војвођанске дивизије 1. јула 1944. ушла је у састав 12. војвођанског ударног корпуса. Од јула до половине августа 1944. учествовала је у прихвату јединица Шесте личке пролетерске дивизије из западне Босне, затим у Дурмиторској операцији, током које је везала немачке снаге за време продора Првог пролетерског корпуса у Србију. Потом је у саставу 12. војвођанског корпуса, под тешким борбама против немачке 7. СС добровољачке дивизије Принц Еуген у ноћи 5/6. септембра 1944. форсирала Дрину, код Старог Брода и на Тари ступила у везу са деловима Прве пролетерске дивизије.

У продору у западну Србију водила је тешке и непрекидне борбе против 4. групе четничких јуришних корпуса четника Драже Михаиловића, и учествовала је у ослобођењу Крупња 21. септембра, сутрадан рудника Зајаче, 24. септембра Лознице и Бање Ковиљаче, а 26. септембра са осталим јединицама 16. војвођанске дивизије разбила је на Церу четнике, делове Руског заштитног и Српског добровољачког корпуса, ослободила Лешницу и продрла у Мачву и Поцерину. Крајем септембра 1944. блокирала је немачке и квислиншке снаге у Шапцу. У Београдској операцији, у саставу 16. војвођанске дивизије, учествовала је у борбама за Обреновац, од 11. до 13. октобра, затим је продирала дуж десне обале Саве и водила тешке борбе у Макишу, на Чукарици и учествовала у уништењу разбијених немачких снага југозападно од Београда. У ослобођењу Срема нарочито се истакла у нападу на Руму, 27. октобра и у тешким петодневним борбама од 28. октобра до 1. новембра за ослобођење Сремске Митровице.

Почетком новембра 1944, са осталим јединицама 16. војвођанске дивизије, пребачена је у Нови Сад, а затим у Сомбор, где је почетком децембра 1944. сменила јединице Црвене армије на левој обали Драве, од Сентборбаша до Торјанаца, а 9. децембра форсирала је Драву на одсеку Мославина—Чађавица, где је до краја децембра водила оштре борбе на Вировитичком мостобрану. У марту 1945. учествовала је у разбијању непријатеља на Болманском мостобрану, да би у ноћи 11/12. априла 1945, у саставу Треће армије ЈА, учествовала је у форсирању Драве и у завршним операцијама ЈА све до Цеља, Етендорфа и Галичина у Аустрији. У овим дејствима нарочито се истакла при ослобођењу Нашица 16. априла, Вировитице 25. априла, Бјеловара 4. маја, Крапине 9. маја, Крижеваца, Светог Ивана Жабно и око Цеља. Са осталим снагама Треће армије ЈА и 14. словеначке дивизије учествовала је у заробљавању немачко-квислиншке групације на простору Дравоград, Гуштањ, Блајбург.

Командни састав бригаде мини|Последњи командант бригаде Жика Стојшић на Дравском фронту

Команданти бригаде: Марко Перичин Камењар — од формирања бригаде до марта 1944. Илија Богдановић Чича — од марта до октобра 1944. Жика Стојшић — од октобра 1944. до краја рата Политички комесари бригаде: Слободан Бајић Паја — од формирања бригаде до јуна 1943. Божо Радуновић — в.д. током јуна и јула 1943. Пашко Ромац — током јула 1943. Јован Штоковац — од јула 1943. до краја рата Начелници Штаба бригаде: Воја Илић — од формирања бригаде до јула 1943. Милета Ђукић — од јула 1943. до марта 1944. Периша Грујић — од марта до јула 1944. Едуард Ребула — од јула до октобра 1944. Гавра Кресојевић — током октобра и новембра 1944. Никола Милошевић — од новембра 1944. до почетка 1945. Стојан Ивић — од почетка 1945. до краја рата Заменици команданта бригаде: Илија Богдановић Чича — од формирања бригаде до септембра 1943. Стеван Бикић — од септембра 1943. до новембра 1943. Ђорђе Бикицки — од новембра 1943. марта 1943. Нико Ђурашевић — од априла до октобра 1944. Жика Стојишић — током октобра 1944. Душан Ћосић — од новембра 1944. до априла 1945. Глишо Опачић — од априла 1945. до краја рата Заменици политичког комесара: Лука Мркшић — од формирања бригаде до јуна 1943. Љубомир Момчиловић — од јуна 1943. до јула 1944. Јожа Штембергер — од јула до августа 1944. Милован Вујовић — од августа 1944. до априла 1945. Бранко Бранковић — током априла 1945. Драган Тадић — од априла 1945.

Народни хероји Борци Прве војвођанске ударне бригаде проглашени за народне хероје Југославије:

Слободан Бајић Паја (1916—1943) први политички комесар бригаде, погинуо у току рата као политички комесар Главног штаба НОВ и ПО Војводине Душан Вукасовић (1909—1945) политички комесар Првог батаљона и командант Четвртог батаљона, погинуо у току рата као командант 36. дивизије Димитрије Лазаров Раша (1926—1948) командант батаљона Марко Перичин Камењар (1912—1982) први командант бригаде Пашко Ромац (1913—1982) политички комесар бригаде Јован Штоковац Џоја (1922—1992) политички комесар бригаде

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Пролетерске бригаде Категорија:Војвођанске бригаде НОВЈ Категорија:Јединице и установе НОВЈ одликоване Орденом народног хероја