Влада Обрадовић Камени (Липа, код Бихаћа, 20. јануар 1912 — Карловчић, код Пећинаца, 2. јун 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Као десетогодишњи дечак, са мајком је дошао у Ашању, код Земуна, где је радио као чобанин и слуга, код богатих сеоских газди. Учествовао је у Априлском рату, а након капитулације се вратио у село. У лето 1941. самостално је организовао напад на немачки аутомобил, након чега је био ухапшен од фолксдојчера. Успео је да побегне из затвора у Руми и одређено време се скрива у селу.
Новембра 1941, заједно са неколико другова, повезао се са Народноослободилачким покретом (НОП) и постао један од његових најактивнијих чланова. Окупљао је људе по селу, скривао илегалце и др. Након партизанског напада на Ашању, септембра 1942. ступио је у Посавски партизански одред и добио партизанско име Камени. Већ у првим борбама у Срему истакао се храброшћу, због чега је постао популаран међу борцима. Октобра 1942. примљен је у чланство Комунистичке партије (КПЈ) и постављен за командира Ударне чете.
У саставу Шесте источнобосанске бригаде, његов Посавски батаљон, новембра 1942. прешао је у источну Босну, где је учествовао у борбама против немачких, усташко-домобранских, али и четничких јединица. Као митраљезац, посебно се истакао у борбама са усташама код Лопара, као и борбама са четницима на Мајевици и Романији. Априла 1943. приликом формирања Друге војвођанске бригаде постављен је за командира чете у Другом батаљону. Након формирања, ова бригада водила је борбе против усташко-домобранских снага у Семберији, а у током јуна и јула 1943. учествовала је у ослобођењу Сребренице, Власенице и Зворника.
Половином августа 1943. у борбама против усташа у околини Босанске Раче, теже је рањен у десну ногу, због чега је послат у Срем на лечење. Након лечења у Карловчићу, октобра 1943. постављен је за командира чете у Специјалном батаљону, чији је задатак био да обезбеди одлазак на Космај групе војно-политичких руководилаца, које је Врховни штаб НОВ и ПОЈ преко Срема упутио у Србију. У току овог похода, у борбама са четницима погинуо је командант батаљона Јован Вуксан Моша, након чега је Камени преузео његову дужност. По повратку у Срем, половином новембра 1943. постављен је за команданта Трећег батаљона Првог сремског одреда, који је убрзо по њему постао познат као Каменов батаљон.
Како би избегао уништење, његов батаљон је у току зиме 1943/44. био базиран у Ашањи и Огару, уз извођење мањих акција и праћење транспорта хране до Фрушке горе, док је Камени за то време учествовао у раду Месног Народноослободилачког одбора у Ашањи. На пролеће батаљон је почео са активношћу, а почетком маја 1944. Камени је одбио наређење да се са батаљоном повуче на Фрушку гору, већ је остао са народом за време вишедневне окупаторске блокаде простора око Обедске баре и Купинске греде.
Половином истог месеца његов батаљон ушао је у састав Шесте војвођанске бригаде, после чега је учествовао у нападу на Јаково. Пар дана касније, 2. јуна 1944. група фолксдојчера из Шимановаца извршила је напад на Карловчић, након чега је његов батаљон пошао у помоћ. Док су Прва и Друга чета вршиле напад на немачке снаге у Карловчићу, Камени је одлучио је да им са Првом четом Сремског одреда направи заседу на изласку из села. При крају борбе са немачким снагама, које су се повлачиле, Камени је стојећи пуцао из митраљеза и тада га је један метак смртно ранио. Након погибије, сахрањен је на гробљу у Ашањи.
За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.
Биографија Рођен је око 20. јануара 1912. у селу Липа, код Бихаћа. Његов отац Ђуро Грбић имао је петоро деце — синове Милана и Видака и ћерке Јованку, Љубицу и Мару. Након смрти жене, започео је ванбрачну везу са Стаком Обрадовић и са њом добио сина Владу. Годину дана након његовог рођења, фебруара 1913. Ђуро је умро у шуми приликом одласка по дрва. Стака је још неко време остала са његовом децом, све док синови Милан и Видак нису довољно порасли да се старају о породици. Након напуштања куће Грбића, за време Првог светског рата, Владина мајка се преудала за Гају Балабана и са собом повела Владу, који услед великог сиромаштва, није могао да иде у школу, већ се од шесте године посветио чувању стоке и другим сеоским пословима.
Стакина браћа Лаза и Обрад, искусни шумски радници, почетком 1920-их су у трагању за послом дошли у шуме у околини Купинова. Недуго потом, у Срем су довели и своје породице. Лаза се настанио у Ашањи, а Обрад у Купинову. Године 1923. у село Ашању, у тадашњем земунском срезу, преселила се и Стака Обрадовић са супругом Гајом Балабаном и сином Владом. Након доласка, Гаја се запослио као шумски радник, а породица се сместила у шумарској кући у шуми Галат, у близини села. Касније су на испарцелисаном пашњаку, на крају села, почели да подижу своју кућу. Како је престарио за полазак у основну школу у Ашањи, а због лошег материјалног стања породице, Влада је као једанаестогодишњи дечак почео да ради као слуга код имућнијих сеоских газди.
мини|Војвођанска кућа са почетка 20. века У почетку је заједно са другом сеоском децом чувао свиње, а касније, када је физички ојачао, бавио се и тежим пољопривредним пословима. Извесно време је радио код домаћег Немца Јохана Шмита Панчевца, а најдуже се задржао код Милоша Лазића, са чијим је сином Станиславом био у добрим односима, а касније се и окумио. Много је волео коње и са посебно пажњом је водио бригу о њима и био веома умешан у њиховом обучавању. Године 1932. поново је отишао у родни крај, како би у Бихаћу обавио регрутацију, после чега је отишао на одслужење војног рока у Љубљану. Југословенску војску одслужио је у митраљеској чети, где је стекао доста знања око руковања митраљезима и пушкама, као и другим борбеним радњама.
Након повратка из војске, умро му је очух Гаја, па је брига о породици, мајци Стаки и њено двоје деце — сину Станку (партизанско име Тома) и ћерци Споменки, пала на њега. Недуго потом, оженио се Иванком Даниловић из Ашање, али је овај брак потрајао само неколико година, због њене преране смрти на порођају почетком 1941. године. У потрази за бољим послом и већом зарадом, радио је на разним местима. Касније је уз помоћ кума Станислава Лазића, набавио два коња и кола, са којима је сечена дрва носио у Земун ради продаје.
Тежак сељачки живот, али и неписменост, нису му дозвољавали да се бави политиком, али је одређена политичка сазнања добијао од свог кума, који је редовно читао новине и био опозиционо расположен. Посебно интересовање мештана Ашање за актуелне политичке догађаје почело је почетком 1941, када је наступила криза око могућег приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Ово је изазивало пажњу међу већинским Србима и мањинским Немцима у Ашањи, али и код старијих мештана евоцирало успомене из Првог светског рата. Влада је тада често слушао ратне приче старијих Ашањаца. Они који су били српски добровољци причали су му како су из Добруџе стигли на Солунски фронт, о борбама на Кајмакчалану и гоњењу непријатељских снага, док су они који су били мобилисани у аустроугарску војску говорили о борбама у Италији и на Галицији, као и својим махинацијама како би избегли фронт и вратили се кући. Највише је волео да слуша приче солунског добровољца Саве Гавриловића, који му је често говорио о борбама на Кајмакчалану, Битољу и др, уверавајући га да ће Немци изгубити и овај рат.
Априлски рат, окупација и хапшење Убрзо након вести о војном пучу од 27. марта 1941. мобилисан је у Југословенску војску. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали Крајишници и који се налазио у Бачкој, у близини границе са Краљевином Мађарском. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на Церу и Колубари, разочарао се одмах након напада на Југославију, 6. априла 1941. јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на Фрушку гору, очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између Инђије и Голубинаца, добили су информацију да је мост на Сави срушен, услед чега је наступило потпуно расуло јединице. Тада је са четворицом другова избегао заробљавање и вратио се у Ашању. Из војске је донео пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у пећи у спаваћој соби.
Пар дана потом, у село су из правца Деча ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине постављен је Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у Загребу 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ), у чији је састав ушао и Срем, сву власт на простору југоисточног Срема (од Сланкамена на Дунаву до Бољеваца на Сави, са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци (фолксдојчери), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. Усташе нису биле задовољне овим стањем, па се између њих и фолксдојчера водила стална борба за власт у овим селима. Овакво стање потрајало је до октобра 1941, када је југоисточни Срем и формално ушао у састав НДХ. У недостатку Хрвата на овом подручју, усташе су покушале да у свој покрет ангажују Словаке, који до тада, заједно са Србима, нису имали никаква права. Известан број Словака из Ашање прикључио усташама, а нарочито се истицао таборник Јанко Ковач. Међу фолксдојчерима у Ашањи, поред Јохана Шмита, истицао се и Мартин Шефер, који је био шеф полиције.
Након окупације, Влада је избегавао сусрете са домаћим Немцима, посебно оним млађим, са којима је пре рата често знао да се потуче. Заједно са другом Живком Миловановићем, смишљао је начин како да се супротставе окупатору, посебно после вести о нападу на Совјетски Савез, што је ојачало њихову наду у победу Савезника. Једне јулске вечери, у припитом стању, одлучили су да камењем заспу аутомобил са немачким официрима, који је из правца Обедске баре улазио у Ашању. Након ове несмотрене акције, побегли су ка каналу Јарчини, али су исте ноћи ухваћени од „маншафтоваца” и спроведени у зграду општине. На саслушању су се правдали како су мислили да је у питању аутомобил извесног Мије Чобановића из Петровчића, који је Живка преварио приликом куповине јагањаца. Сутрадан су по њих дошле усташе из Купинова и спровеле их тамо, где су у жандармеријској станици тучени и малтретирани. На интервенцију председника ашањске општине Јохана Шмита, Живко је пуштен из притвора, док су Владу усташе након пар дана спровеле у затвор у Руми.
Бекство, скривање и повезивање са партизанима Након неколико дана проведених у затвору у Руми, искористио је непажњу, још увек неискусних чувара, припадника „Дојче Маншафта” и побегао преко затворског зида. Успео је да дође до кукурузних поља, која су му пружила сигурну заштиту и након пар дана лутања по сремским пољима дође до атара Ашање. Ноћу се привукао кући и јавио породици, а потом се сакрио на тавану код комшија Марка и Софије Иванишин, досељеника из Доњег Лапца, којима је доста помогао након њиховог досељења у Срем. У кући која је делила њихову и Владину, живели су домаћи Немци, али како нису били профашистички оријентисани, нису представљали велику претњу. Док се скривао на тавану, размишљао је како да се пребаци у Србију, где је чуо да је избио устанак против окупатора. Покушао је да се повеже са Марковим рођаком из Београда, који је био подофицир Југословенске војске, али је овај покушај пропао јер Марко није добио дозволу да напусти село и потражи рођака.
мини|Споменик Позив на устанак