Ускрс или Васкрс (), по неким крајевима и Велигдан, а код неких православних хришћана још се назива и хришћанска Пасха (), а код хришћанске заједнице на Средњем истоку Ускршња недјеља (; ), највећи је хришћански празник којим се прославља Bаскрсење из мртвих Исуса Христа, које је у Новом завјету описано да се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти након његовог распећа од стране Римаљана на Голготи, односно прве недеље послије Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе () у прву недељу после пуног мјесеца, који пада на сам дан прољећне равнодневнице или непосредно послије ње. Сматра се врхунцем страдања Исуса Христа, којем претходи Велики пост, 40-дневни период поста, молитве и покајања.
Хришћани који поштују Ускрс обично означавају недељу прије њега Великом седмицом, која у западном хришћанству почиње на Цвијети, чиме се обиљежава Исусов улазак у Јерусалим. Седмица укључује Велику сриједу, на којој се оплакује издаја Исуса, а садржи и дане Васкршњег тродневља, укључујући Велики четвртак, сјећање на Велику и Тајну вечеру, као и Велики петак, сјећање на распеће и смрт Исуса и Велику суботу. У источном хришћанству, исти дани и догађаји се обиљежавају називима дана који сви почињу са „Свети“, “Велики“ или „Свети и Велики“; а сам Васкрс се негдје назива „Велика и Света Пасха“, „Васкршња недеља“, „Васкрс“ или „Недеља Васкрса“; у западном хришћанству се недеља прије Ускрса назива Страсна седмица, у коју спада Шпијунска сриједа, Добри или Велики четвртак и петак и Страсна субота. У западном хришћанству, Ускрс, или Ускршња сезона, почиње на Ускрс и траје седам недеља, завршавајући се доласком 50. дана, Недељом Педесетнице. У источном хришћанству, пасхално вријеме се завршава и Педесетницом, али се Велики празник Васкрс напушта 39. дана, дан уочи празника Вазнесења.
Ускрс и с њим повезани празници су покретни празници, који не падају на одређени датум; његов датум се рачуна на основу лунисоларног календара (соларна година плус мјесечева фаза), сличног хебрејском календару. Први Никејски сабор (325. године) успоставио је само два правила, односно независност од хебрејског календара и једнообразност широм свијета. Нису наведени детаљи за прорачун, већ су разрађени у пракси, што је процес који је трајао вјековима и изазвао бројне контроверзе. Долази прве недеље после црквеног пуног мјесеца који наступа 21. марта или најраније после тога. Ако се рачуна на основу грегоријанског календара, датум тог пуног мјесеца понекад се разликује од датума првог астрономског пуног мјесеца после мартовске равнодневице. Код источних хришћана, Васкрс најраније може да буде 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних хришћана увијек буде између 22. марта и 25. априла. Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи јулијанског календара), и цркве које иначе користе новојулијански календар, као што су Грчка и Румунска, славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са јулијанским ни са грегоријанским календаром.
У већини европских језика и хришћански Ускрс и јеврејска Пасха називају се истим именом; и у старијим енглеским верзијама Библије такође је термин Ускрс коришћен за превод Пасхе. Енглески термин -{Easter}- потиче од саксонског прољећњег фестивала Еостре; Ускрс је по свом називу везан за јеврејску Пасху, због свог поријекла (по поријеклу синоптичких јеванђеља, као и због тога што су се распеће и васкрсење десили током недеље Пасхе) и по великом дјелу своје симболике, као и по положају у календару.
Ускршње традиције варирају у читавом хришћанском свијету и укључују службе изласка сунца или касноноћна бдења, узвике и размјену пасхалних поздрава, украшавање крста цвијећем, ношење ускршњих капа од стране жена, „грљење цркве“ и декорацију и заједничко ломљење ускршњих јаја, што представља симбол празног гроба. Ускршњи љиљан, симбол васкрсења у западном хришћанству, традиционално украшава припрате цркава током Ускрса. Додатни обичаји који су постали повезани са Ускрсом и које практикују и хришћани и неки нехришћани, укључују ускршње параде, заједнички плес (источна Европа), Ускршњег зеца и лов на Ускршња јаја. Постоји и традиционална ускршња храна која се разликује у зависности од региона и културе.
Етимологија
На латинском и грчком, хришћански празник се звао и још увијек се зове Пасха (грчки: Πασχα), ријеч која потиче од арамејске ријечи פסחא (-{Paskha}-), сродне хебрејској ријечи פסח (-{Pesach}-). Ријеч је првобитно означавала јеврејски фестивал познат као Пасха, у знак сјећања на излазак Јевреја из ропства у Египту. Још 50-их година 1. вијека апостол Павле је, пишући из Ефеса хришћанима у Коринту, примијенио тај термин на Исуса, а сматра се да је мало вјероватно да су ефески и коринтски хришћани први чули тумачење Изласка 12. говорећи о Исусовој смрти, а не само о јеврејском ритуалу Пасхе. У већини језика, изузеци су германски језици као што је енглески, празник је познат по називима који потичу од грчког и латинског Пасха. Пасха је такође име по коме се у Православној Цркви памти и сам Исус, посебно у вези са његовим васкрсењем и временом његовог празновања. Други празник називају „Недеља Васкрсења“ или „Васкрсење“, по грчком Αναστασις (Анастасис), „дан васкрсења“. Васкрс и васкрсење су црквенословенски називи српске редакције, док су Ускрс и ускрснуће народни облици. У употреби у Србији су још и Воскрес и воскресеније, као црквенословенски називи из руске редакције и Велигдан на југу Србије (призренско-тимочки дијалект).
мини|Чекајући на освештање хране у Руској Империји, цртеж Николаја Пимоненка из 1891. године.
У јужнословенским и другим источнословенским језицима постоји и назив Велигдан (, , , , ), према старом правопису неизједначено Великден, у значењу „велики дан”. Словеначки и западнословенски језици користе назив Велика ноћ, односно Великоноћје (, , , ). Сви називи сем Пасха и Васкрс народног су поријекла.
Савремени енглески израз -{Easter}-, сродан са модерним холандским -{ooster}- и њемачким -{Ostern}-, развио се из староенглеске ријечи која се обично појављује у облику -{Ēastrun}-, -{Ēastron}- или -{Ēastran}-; али и као -{Ēastru}-, -{Ēastro}-; и -{Ēastre}- или -{Ēostre}-. Беда је пружио једини документарни извор за етимологију те ријечи, у својој књизи „Рачунању времена“ из осмог вијека. Написао је да је -{Ēosturmōnaþ}- (староенглески за мјесец -{Ēostre}-, преведен у његово вријеме као „Пасхални мјесец”) енглески мјесец који одговара априлу, за који каже да се некада звао по њиховој богињи по имену -{Ēostre}-, у чију су се част у том мјесецу прослављали фестивали и правиле гозбе. У истом речнику се напомиње и да је ова богиња могла да буде и измишљена и да је њено постојање само „могуће”.
Теолошки значај
мини|лево|Васкрсење Христово, цртеж Лоренца Венецијана 1371. Милано.
Из теолошке перспективе, Ускрс представља најважнији хришћански празник, а њиме се изражава радост због коначне побједе сина Божјег над смрћу и прогонством; њиме се слави Исусово натприродно васкрсење из мртвих, што је једно од главних начела хришћанске вјере. Апостол Павле је написао да је за оне који вјерују у Исусову смрт и васкрсење „смрт прогутана побједом“. Прва посланица Петрова изјављује да је Бог вјерницима дао „ново рођење у живу наду кроз васкрсење Исуса Христа из мртвих“. Хришћанска теологија сматра да, кроз вјеру у Божије дјело, они који прате Исуса духовно ускрсну са њим како би могли да ходају новим начином живота и добију вјечно спасење и да могу да се надају да ће физички васкрснути да би живјели с њим у Царству небеском. По тумачењу неких протестаната, Велики петак представља највећи хришћански празник а не Ускрс, зато што се човјечанство већ Исусовом смрћу, а не његовим васкрснућем ослободило гријехова. Ипак, та теорија негира постојање живота после смрти, пошто Исус по Светом писму смрт побјеђује тек својим васкрснућем. Многи хришћани у томе и виде смисао и значење Ускрса.
Ускрс је везан за Пасху и излазак из Египта забиљежен у Старом завјету кроз Тајну вечеру, патње и распеће Исусово које је претходило васкрсењу. Према три синоптичка јеванђеља, Исус је пасхалном оброку дао ново значење, јер је у горњој соби током Тајне вечере припремао себе и своје ученике за своју смрт. Хљеб и чашу вина је идентификовао као своје тијело које ће ускоро бити жртвовано и своју крв која ће ускоро бити проливена. Апостол Павле је у својој Првој посланици Коринћанима написао: „Ослободите се старог квасца да бисте били нова смјеша без квасца – као што јесте. Јер је Христос, наше пасхално јагње, жртвовано“. То се односи на захтјев у јеврејском закону да Јевреји елиминишу сав хамет или квасац, из својих домова пре Пасхе, као и на алегорију Исуса као пасхалног јагњета.
Рано хришћанство
мини|десно|Тајна вечера коју су славили Исус и његови ученици. И рани хришћани су је славили у знак сјећања на Исусову смрт и касније васкрсење.
Како Јеванђеља тврде да су и распеће и васкрсење Исусово током недеље Пасхе, први хришћани су темпирали обиљежавање годишње прославе васкрсења у односу на Пасху. Директни докази за потпуније формирани хришћански празник Пасхе (Ускрс) почели су да се појављују средином 2. вијека, а сматра се да је најранији сачувани примарни извор који се односи на Ускрс пасхална бесједа из средине 2. вијека, која се приписује Мелитону Сардском, а која карактерише прославу као добро утврђену. Докази за другу врсту хришћанских празника који се понављају сваке године, они који служе за помен мученицима, почели су да се појављују отприлике у исто вријеме када и пасхална бесједа.
Док су се мученички дани (обично појединачни датуми мучеништва) славили на фиксне датуме у локалном соларном календару, датум Ускрса је фиксиран помоћу локалног јеврејског лунисоларног календара. То је у складу са прослављањем Ускрса који је ушао у хришћанство током његовог најранијег, јеврејског периода.
Црквени историчар Сократ Схоластик приписује светковање Ускрса од стране цркве одржавању прехришћанског обичаја, као што су и многи други обичаји успостављени, наводећи да ни Исус ни његови апостоли нису налагали одржавање овог или било ког другог празника. Иако описује детаље прославе Ускрса као да произилазе из локалних обичаја, он инсистира да се сама гозба универзално поштује.
Датум
мини|лево|upright|Витражни прозор који приказује Пасхално јагње, концепт који је саставни дио основе Ускрса.
Ускрс и празници који су везани за њега су покретни празници, јер не падају на фиксни датум у грегоријанском или јулијанском календару (оба прате циклус сунца и годишњих доба). Умјесто тога, датум Ускрса је одређен на лунисоларном календару сличном хебрејском календару. Први Никејски сабор (325) успоставио је два правила, независност од јеврејског календара и једнообразност широм свијета, што су била једина правила која је изричито поставио Сабор. Нису наведени детаљи за прорачун; они су разрађени у пракси, што је био процес који је трајао вјековима и изазвао бројне контроверзе. Сабор није одредио да Ускрс мора пасти у недељу, али је то већ била пракса скоро свуда. Book 7, Chapter 18
У западном хришћанству, према грегоријанском календару, Ускрс увијек пада у недељу између 22. марта и 25. априла, у року од око седам дана након астрономског пуног мјесеца. Следећи дан, Ускршњи понедељак, је законски празник у многим земљама са претежно хришћанском традицијом.