Крушчић (, ) је насеље у општини Кула, у Западнобачком округу, у Србији. Према попису из 2022. у њему живи 1468 становника.
Крушчић, поред месне заједнице и месне канцеларије има и пошту, амбуланту, апотеку, библиотеку, једну основну школу — основна школа „Вељко Влаховић“, предшколску установу "Бамби" — одељење "Вртуљак", Дом културе "Крушчић", Дом Културе "Кошут Лајош (Kossuth Lajos)", Добровољно ватрогасно друштво, ветеринарску службу и фудбалски стадион.
Крушчић је село са добро решеном инфраструктуром и великим пољопривредним капацитетом, међутим, он нема добре путне комуникације и индустријске капацитете који би запослили становништво. Из тих разлога број становника из године у годину опада, да би 1961. године када је број становника био 3281, 2011-е спао на 1852 становника.
Име Село се пре Другог светског рата звало Вепровац. Његово име највероватније је везано за назив биљке „веприне” која је била врло распрострањена и која је служила у грађевинарству као замена за канап којим се везала трска за покривање кућа. После рата, за време колонизације, место су населили колонисти, већином из Колашина и околине. Име села је 1950. године промењено у Крушчић по народном хероју Вукману Крушчићу (1909–1942), кога су 20. јануара 1942. године четници Павла Ђуришића на превару ухватили и убили, с још тридесетак партизана.
На мађарском језику, село је познато као -{Veprőd}-, на украјинском и русинском језику село је знано као -{Крущіч}-, односно -{Крущич}-, а на немачком језику као -{Weprowatz}-.
Географија Географски положај Село Крушчић налази се у средишњем делу Бачке, тачније у југозападном делу општине Кула. Географска ширина Крушчића износи 45° 37´ 00″, а његова географска дужина је 19° 21´ 59″. Атар Крушчића заузима површину од око 4.000 хектара и припада искључиво једном рељефном елементу-лесној тераси. Лесна тераса у области Крушчића ја веома заравњена, с надморском висином од око 87 m. Терен је незнатно нагнут од северозапада ка југоистоку, а варирање надморске висине није више од једног метра релативне висине. Другу главну ознаку лесној тераси даје нанос леса. У микрорељефним облицима лесне терасе у области Крушчића распрострањене су округле плитке депресије, затим, уздужна, полукружна или вијугава плитка удубљења која утичу на једва приметну заталасаност овог краја. Поред ових облика наилазимо на депресије испуњене стагнатном водом, јужно и југоисточно од Крушчића, које су последица плитке издани. Јављају се и суве депресије које су само за време кишног периода испуњене водом.
На територији Крушчића распрострањене су ливадске црнице као специфична врста тла, која су педогенетска карактеристика лесне терасе. Поред ливадских црница, у зони Крушчића су заступљена мање заслањена тла под називом Солоњец.
Клима Климатске карактеристике насеља не одступају битно од нормалних временских прилика типичних за Војводину, задржавајући све облике умерено-континенталне климе. Летња ваздушна струјања су не само стабилна већ и слабије изражена и она у јулу и августу доносе претежно стабилно, суво и ведро време. Зимске временске прилике су нестабилније и подложне су честим и јаким променама праћеним сувим и ведрим и изразитом манифестацијом јаке и хладне кошаве. Највиша средња годишња температура износи 14,4 °C, а најнижа 8,9 °C, док је најнижа средња јануарска температура -2,2 °C, а највиша јулска 24,8 °C. Истакнуто значење Крушчићу пружају северозападни ветрови, нарочито изражени у току лета и пролећа, као и југоисточни ветрови који се манифестују зими у облику кошаве. Годишњи ток падавина и њихов распоред по појединим месецима даје битне климатске одлике насељу и има прворазредни значај за пољопривреду. Максималне количине падавина везане су за месец јун, док су минималне вредности регистроване у марту и октобру.
Хидрографија Најзначајнији хидрографски објекат Крушчића је Мали бачки канал, који се спаја са Великим Бачким каналом код Малог Стапара и са Дунавом код Новог Сада. Од укупне дужине која износи 69 km, Мали Бачки канал код Крушчића протиче дужином од око 4,5 km. Ширина доњег дела корита износи око 10 m, а дубина износи 140 и 200 cm. Мали Бачки канал прекопан је 1872. године да би се спречила годишња пролећна поплава, а и изградњом пумпне станице служио је за наводњавање поља Крушчића у сушним годинама. Некада је носио имена Франц Јозефов канал и Канал краља Александра. Осим примарне функције, Мали Бачки канал имао је и саобраћајну функцију због могућности пловности. Због конфигурације терена његово прокопавање је било олакшано, док је истовремено теренска специфичност умногоме отежавала његову саобраћајну функционалност.
Осим Малог Бачког канала хидрографску слику Крушчића употпуњују депресије испуњене стагнантном водом као и оне вештачке настале ископавањем земљишта за потребе грађевинске индустрије.
Историја Крушчић има веома богату историју баш управо захваљујући наведеним погодностима које се огледају у : географском положају, клими, рељефу, хидрографским одликама, врстама заступљеног земљишта и присутним биљним и животињским светом.
Вероватно су Словени дали назив месту Вепровац после 1526. године, након што су Турци освојили то подручје. Године 1590. наводи се у записима Сомборске нахије да 11 кућа плаћа порез Турцима. Могуће је да је још раније, у староугарском периоду, већ постојала сеоска насеобина на омеђеном простору Вепровца. Нотар Zónyi 1864. помиње топографски назив PUSZTA-TEMPLOM (Пуста-црква). Тако је назван брежуљак који се пружа западно од пашњака (заједничке ливаде), јер је тамо некада постојала црква. Још 1864. године пронађени су остаци цигала, ископине и кости које наводе на закључак да је ту некада било гробље.
Када је 1717. аустријска војска под вођством принца Еугена Савојског, ослободила земљу од Турака, започео је планску политика насељавања. Иницијатор поновног насељавања подручја која су турским ратовима опустошена био је наследник угарског краљевства Леополд I (1658-1705) подручја која су турским ратовима опустошена. Године 1689. створио је комисију којом је руководио кардинал Фердинанд гроф Колонић (Kollonitsch), са правом многобројних привилегија.
Аустријски официр, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта Франц Јозеф де Редл 10. Х 1758. направио је у Сомбору уговор о насељавању једног броја Мађарских и Словачких породица, те се већ 1763. године у Вепровцу налази 130 Мађарских и Словачких кућа и новосаграђена римокатоличка црква изграђена од набоја. Двадесет и једну годину касније објекат је замењен новом црквом од чвршћег материјала, која и данас надвисује село. Ова црква изграђена је у класичном барокном стилу. Колонисти су првобитно добијали земљу само на привремено коришћење, да би касније, под влашчу Јосифа II (1780-1790), кућа и окућница заједно са инвентаром и земљишним поседом прешла у наследну својину насељеника. Словаци су се почетком 19. века асимилирали у Мађаре.
У овом увелико живом селу су се 1786. године населили Немци из области Рајне и Кинтербера, у посебном делу које је названо ¨Немачко село¨. Разлози насељавања су били различити, углавном на основу одлука државних служби. По попису становништва из 1787. године, Вепровац је имао 270 кућа (од тога 120 немачких), у којима су живеле 353 породице, то јест 1731 становник. Удео Немаца био је око 45%, Мађара и Словака око 55%, односно 780 Немаца и 950 Мађара и Словака.
До пописа становника 1931. године број становништва села се удвостручио. Пописано је 3158 становника, од тога 2551 Немаца (80,8%), 489 Мађара (15,5%), 118 припадника словенских група (3,7%). Словаци су се почетком 19. века већином асимилирали у Мађаре.
И ¨Немачко¨ и ¨Мађарско село¨ су имали по две пролазне улице и свака још по једну дограђену, назване ¨Нов ред¨ у мађарском, а ¨Последњи ред¨ у немачком делу села. Многобројне попречне улице су делиле село на четвртине.
Временом су изграђене градска кућа, школе и две такозване болнице, које као такве никад нису коришћене. Вепровац се већ 1908. прикључио на жељезничку мрежу, а на јавну електричну мрежу 1937. године. Још 1868. године је Вепровац имао своју пошту. Прва апотека је отворена 1931. а први ветеринар је дошао у село 1933. године. Када се први лекар доселио у Вепровац, не зна се са сигурношћу. Познато је да је лекар опште праксе 1912. године отишао из села, па су након тога насељавани лекари који су бринули о здрављу становништва.
Поред годишњих поплава, било је и других непогода у Вепровцу. Године 1868. избио је огроман пожар који је уништио скоро пола села на шта подсећа споменик Светом Флоријану изграђен 1886. године. Обновљен је 2002. године. мини|Статуа светог Флоријана
Цивилно становништво је, на срећу, скоро без икаквих жртава пребродило Први светски рат, али су зато епидемије тифуса, колере, 1918. године грип, однеле многобројне животе.
Да би се спречила годишња пролећна поплава у западној Бачкој, 1872. године и у Вепровцу је изграђен пловни канал с пумпном станицом, која није само одводњавала поља Вепровца, већ је служила и за наводњавање.
Општина Вепровац се граничила са местима: Кула, Црвенка, Сивац, Кернеи, Стапар, Силберек, Филипово, Крстур. Атар је чинио 6.831 катастарско јутро, од тога 5.686 катастарских јутара оранице.
Општинска управа је руководила општином. Сачињавали су је судија (градоначелник), нотар (општински секретар), четири поротника, управитељ дома за сирочад, благајник, као и 12 општинских одборника.
Из Завичајне књиге Вепровца Николе Урнауера може се сазнати бројчано стање становништва на дан 09.10.1944. („Дан збега“) како број запослених, тако и социјална и привредна, структура становништва. Било је укупно 606 запослених: 256 сељака, 209 радника (од тога 64 гребенара) и 141 обртник и занатлија. Од индустрије Вепровац је имао циглану, касније је изграђен млин и две кудељаре које доносе економски процват у Вепровац.
Бачка, која је припадала Аустро-Угарској, све до краја Првог светског рата, распала се након мировног споразума Алијансе са Угарском, 4. јуна 1920. године, на новоуређену државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија). Сада се другачије размишља и другачије учи. Светска економска криза 1928-1934. је, све у свему, добро поднета иако је неке тешко погодила. Несвакидашњи привредни полет село је доживело средином 1936. године, када је Немачка трговачким уговором Југославији гарантовала откуп свих вишкова животних намирница по тачно утврђеној тржишној цени.
Крај Другог светског рата запечатио је судбину свих Немаца на југу Европе. То је 09.10.1944. године за Вепровац значило да је скоро половина немачког живља напустила своју домовину. Друга половина је остала у нади да јој се ништа лоше неће догодити. Ту судбоносну заблуду су они који су остали у својим кућама платили нељудском патњом, прогоном и смрћу, тако да су и преживели мало помало напустили своју домовину. Данас потомци ових Немаца живе на слободном Западу, делом у истим крајевима одакле су се њихови преци некада иселили.
Крајем 1945. године и током 1946. године село Вепровац мења националну структуру колонизацијом становништва углавном из Црне Горе. То је уједно највећи догађај у историји Вепровца двадесетог века. Уз Црногорце, крајем педесетих и почетком шездесетих година досељавају се и Срби, Хрвати, Украјинци, Русини и други, тако да данас Крушчић представља средину са разноликим националним саставом.
Споменици археологије Случајни налази из 1954. године без систематског истраживања: Околина железничке станице уз пут за Сивац налазе се касносредњевековни гробови једне делимично оштећене веће некрополе. Циглана Дунав, југозападно од села на око 150 метара путем са налазима "гробова са судовима" без ближе идентификације вероватно су сараматски.
Образовање Вртић "Вртуљак"