Радиша Илић (Бајина Башта, 20. септембар 1977 — Бајина Башта, 13. март 2025) био је српски фудбалски голман.
Каријера Радиша Илић је фудбалску каријеру почео у локалном клубу ФК Слога из Бајине Баште, где је забележио своје прве наступе пре него што је његов таленат уочила ужичка Слобода.
Из Слободе је 1998. године прешао у београдски Партизан. Иако у првој сезони (1998/99) није дебитовао у првенству, забележио је три наступа у националном купу. Статус првог чувара мреже изборио је већ у наредној сезони 1999/2000, када је одиграо укупно 32 званичне утакмице. Након нешто мање минутаже у наредне две године, Илић поново добија више простора за игру током шампионске сезоне 2002/03, забележивши 21 наступ у првенству (укупно 25 у сезони). Током овог петогодишњег боравка у Хумској, Илић је са црно-белима освојио две титуле шампиона државе (2002. и 2003) и један трофеј у Купу (2001).
Након кратког ангажмана у румунском Националу из Букурешта, Илић се 2004. вратио у српски фудбал и потписао за чачански Борац. У лето 2006. године прешао је у ОФК Београд, где је у наредном периоду постао стандардни чувар мреже и капитен тима. За клуб са Карабурме наступао је две и по сезоне, уписавши значајан број наступа у домаћем шампионату. Константне партије у плаво-белом дресу донеле су му и позив у сениорску репрезентацију Србије.
Први званични позив у „А” репрезентацију Србије добио је у новембру 2007. године од тадашњег селектора Хавијера Клементеа, који га је уврстио на списак за квалификационе мечеве за Европско првенство 2008. против Казахстана и Пољске. Иако је на тим утакмицама био резерва Влади Аврамову, свој једини наступ за национални тим забележио је неколико месеци касније, 6. фебруара 2008. године, под вођством селектора Мирослава Ђукића на пријатељском мечу против Македоније у Скопљу (1:1), када је утакмицу почео као стартер.
У јануару 2009. године, Илић је остварио свој други инострани трансфер потписавши за грчки Пансераикос. Почетком 2010. године поново је постао члан чачанског Борца.
Током летњег прелазног рока 2010. године, Илић се вратио у београдски Партизан, потписавши двогодишњи уговор са клубом из Хумске. На самом почетку сезоне, Илић је био први чувар мреже током квалификација за УЕФА Лигу шампиона. Наступао је на утакмицама против белгијског Андерлехта, када је Партизан након извођења једанаестераца изборио пласман у групну фазу овог такмичења. У наставку свог другог боравка у Хумској, углавном је имао улогу резервног голмана, а са клубом је освојио још две титуле шампиона Србије (2011. и 2012).
Каријеру је завршио у зиму 2013. године и одмах је почео да ради као тренер голмана у Партизану. Tу позицију напустио је 2016. године. Радио је затим и као тренер голмана у сениорској репрезентацији Србије.
Илић је преминуо 13. марта 2025. године у родној Бајиној Башти, након што је извршио самоубиство. Сахрањен је наредног дана на градском гробљу у Бајиној Башти.
Трофеји Партизан Првенство СР Југославије (2): 2001/02, 2002/03. Суперлига Србије (2): 2010/11, 2011/12. Куп СР Југославије (1): 2000/01. Куп Србије (1): 2010/11.
Референце
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1977. Категорија:Умрли 2025. Категорија:Спортисти из Бајине Баште Категорија:Српски фудбалери Категорија:Фудбалски голмани Категорија:Фудбалери Борца Чачак Категорија:Фудбалери ОФК Београда Категорија:Фудбалери Партизана Категорија:Фудбалери Слободе Ужица Категорија:Српски фудбалски репрезентативци Категорија:Самоубице из Србије Категорија:Сахрањени у Бајиној Башти