Педро Алмодовар Кабаљеро (; Сијудад Реал, 25. септембар 1949) шпански је филмски редитељ, сценариста и продуцент. Његове филмове карактеришу изузетно сложене приче, елементи поп културе, популарна музика, сатирични хумор, јаке боје и бљештав декор, а највише се бави темама као што су жеља, страст, породица и лични идентитет. Алмодовар је са својим млађим братом Августином основао продукцијску кућу Ел Десео (-{El Deseo S.A.}-), а 2001. године изабран је за почасног члана Америчке академије за науку и филм. Следеће године је добио Оскара за најбољи оригинални сценарио за филм Причај с њом.
Алмодовар је светску славу стекао филмовима Високе потпетице, Лоше васпитање, Све о мојој мајци, Врати се и Прекинути загрљаји. Ова остварења су га учинила најславнијим шпанским редитељем своје генерације и једним од најистакнутијих фигура европског филма.
Детињство Педро Алмодовар рођен је у малом месту Калсада де Калатрава, недалеко од града Сијудад Реал (Кастиља-Ла Манча), у сиромашној породици. Био је најстарије од четворо деце (имао је брата и две сестре). Са осам година креће у верску школу у Касерес (Екстремадура) где проводи цело своје детињство. Педрови родитељи, Антонио и Франсиска, желели су да њихов најстарији син постане свештеник, те су се касније и они преселили у Касерес, како би били у непосредној близини. Антонио је у граду отворио бензинску пумпу, а Франсиска винарију, где је продавала вино са породичног имања.
Алмодовар је за време школовања у Касересу заволео филм, јер се у улици у којој је живео налазио биоскоп. Касније је говорио да је ту стекао више знања него код свештеника. Одушевљавала су га остварења Луиса Буњуела, Алфреда Хичкока, Џорџа Кјукора и Федерика Фелинија. Упркос противљењу родитеља, у осамнаестој години се преселио у Мадрид, с намером да упише филмску академију, али то није било могуће, јер су за време Франковог режима све филмске школе биле затворене. Запослио се у пошти да би од плате скупио новац за куповину камере Супер 8, с којом је касније, уз помоћ пријатеља, снимао краткометражне филмове.
Франко умире 1975. године и после дугоочекиване обнове демократије, Алмодовар је постао један од пионира „Мовиде“, покрета младих Шпанаца у постдиктаторским годинама, који се посебно одликује залагањем за алтернативну и панк културу. У то време се површно бавио писањем, глумом и режијом, био је чак и део панк бенда. Као тинејџер, Алмодовар је нашао узор у филмовима разних режисера као што су Били Вајлдер, Даглас Серк, Алфред Хичкок, Луис Буњуел, Блејк Едвардс и неореалисти Марк Ферер и Фернандо Фернан-Гомес. Педрови кратки филмови постали су веома познати у Мадриду, где су их пуштали по баровима. Снимао је гласове на својим филмовима уживо зато што је било компликовано да се аудио снимак дода касније.
Каријера Краткометражни филмови Раних седамдесетих, Алмодовар почиње да се интензивно занима за филм и позориште. Придружује се авангардној позоришној групи -{Los Goliardos}-, и добија прве улоге у позоришту. Тада такође упознаје прослављену шпанску глумицу Кармен Мауру, која ће касније постати једна од његових „муза“. Зарађивао је и пишући стрипове, чланке и колумне за часописе контракултуре -{(„Star“, „Víbora“, „Vibraciones“)}-. Мадридска напредна културна сцена била је савршена за Педрове многобројне таленте, те и за културни покрет -{Madrileña}-, у коме је одиграо једну од кључних улога. -{La Movida Madrileña}- је представљала поновно рађање личних слобода и слободе изражавања, кршење табуа и моралних кодекса, била је то својеврсна шпанска ренесанса, настала после Франкове смрти 1975. године. мини|Педро Алмодовар са Пенелопе Круз Осим авангардног Алмодовара, у то време су стварали и Фернандо Труеба, Иван Зулуета и Фернандо Коломо. Велику популарност уживала је певачица Аљаска, која је водила ТВ–емисију -{La Bola de Cristal}- и допринела развоју шпанске ЛГБТ културе као ултимативна геј икона. Педро је објавио причу „Ватра у утроби“ (-{Fuego en las entrañas}-), а писао је и за часописе -{„El País“}-, -{„Diario 16“}- и -{„La Luna“}-, али под псеудонимом „Пати Дифуса“ (-{Patty Diphusa}-). Све његове приповетке објављене су у књизи -{El sueño de la razón}-.
Педро је од прве плате купио камеру којом је снимио своје прве краткометражне филмове (први снимљен 1974). Све су их карактерисале изразито сексуалне теме, нису имали музичку подлогу, а били су приказивани у Мадриду и Барселони. Краткометражни филмови који су му у престоници донели незнатну популарност били су: -{Dos putas, o, Historia de amor que termina en boda}- (Две курве или Љубавна прича која се завршава браком), -{La caída de Sodoma}- (Пад Содоме), -{La estrella}- (Звезда), -{Sexo Va: Sexo viene}- (Секс дође и прође)... Приказивао сам их у баровима и на забавама. Било је тешко додати им музику јер је магнетна трака била изузетно јефтина и танка...Almodóvar Secreto: Cobos and Marias. стр. 76- 78 Због тога је за време пројекције пуштао касете са одабраном музиком, што је публици било врло симпатично и иновативно.
Дугометражни филмови Почетком осамдесетих, Алмодовар је почео да обрађује провокативне и необичне теме на постмодернистички начин, теме као што су секс и насиље али и религија и опасности доброг гаспаћа. Понекад шокантни, понекад контроверзни, Алмодоварови филмови су увек успевали да пруже нов и занимљив поглед на његову родну земљу.
Док је преко дана радио у телефонској компанији, ноћу је писао кратке приче у којима се подсмевао журналима и рекламама у исто време стварајући Супер-8 филмове.
Једна од Алмодоварових прича, неукусна фото-новела коју је написао по наруџбини једног часописа 1978. постала је његов први играни филм – „Пепи, Луси, Бом и друге девојке “ (-{Pepi, Luci, Bom y otras chicas del montó}-.1980). Слабо је снимао и имао је многе техничке грешке с обзиром на то да није могао да приушти довољно ролни филма да би понављао сцене. Филм одликује јак осећај пријатељства и сестринства између протагониста, што је тема која ће се често јављати током његовог рада. Будући разуздана сексуална сатира, филм је био својеврстан шамар шпанском друштву које се још огрезло у социјалној нетолеранцији Франковог режима.
Претераност, хедонизам с примесама поп-арта и сексуална вулгарност, осликани су две године касније у Алмодоваровом другом покушају под називом „Лавиринт страсти“ (-{Laberinto de Pasiones}-). Многи шпански критичари који су били привржени квалитетнијим филмовима шпанске кинематографије, негативно су реаговали на Алмодоваров рад, називајући га превише модерним и површним. То је уједно и први Алмодоваров филм у ком једну од улога тумачи Антонио Бандерас. Ово је почетак њихове сарадње у бројним његовим филмовима.
На овакве критике режисер реагује филмом „Мрачне навике“ (-{Entre Tinieblas}-, 1983) и „Шта сам урадила да заслужим ово?“(¿-{Qué he hecho yo para merecer esto}-?, 1984). Иако комедије, оба филма су имала дубље значење као и озбиљније и комплексније теме. Филм „Мрачне тајне“ представља критику Католичке цркве кроз причу о жени која је била приморана да се скрива заједно са групом разузданих часних сестара, док је „Шта сам урадио да заслужим ово?“ прича о домаћици која се бори са проблемима из свакодневног живота. Бави се животом у стамбеним блоковима Мадрида. Протагониста филма је Глорија, презапослена мајка која узима амфетамине да јој помогну да се суочи са одговорностима домаћице и чистачице. У њену породицу се убраја и њен муж, таксиста, који је занемарује, два сина, један дилер дроге, а други хомосексуалац и свекрва, која чезне да се врати у своје село. Овај мотив угњетаване домаћице појављиваће се често у режисеровим делима, као и други предмети полемике о женској независности и солидарности.
У својим каснијим филмовима Алмодовар продубљује своја истраживања сексуалне жеље и понекад бруталних закона који је прате. Филм „Матадор“ (1986) понудио је чежњу као мост између сексуалне привлачности и смрти, приказујући гледаоцу изобиље сексуалних опција који су укључивали фетишизам, хомосексуални и хетеросексуални воајеризам, некрофилију и женску пенетрацију. мини|лево|Педро Алмодовар са Викторијом Абрил Ова разноликост била је даље истражена у филму пригодног назива „Закон жеље“ (-{La Ley del Deseo}- 1987), где се бави отвореном сексуалношћу. Овде се поново појављује Антонио Бандерас.
Бандерас је такође глумио у још једном Алмодоваровом играном филму –„Жене на рубу нервног слома“ (-{Mujeres al borde de un ataque de nervios}-, 1988. који је пружио оштар и неизоставно забаван поглед на женску сексуалност и страст, што учвршћује Алмодовара као „женског режисера“. Овај филм режисеру такође доноси интернационално признање и зараду од 7,8 милиона долара, што га чини најуноснијим филмом у шпанској историји.
Ношен успехом претходног филма, Алмодовар одлучује да наредни посвети контроверзној теми. Филм „Вежи ме!“ (¡-{Átame}-!, 1989) био је тема жустрих дебата јер је својој омиљеној глумици и музи Викторији Абрил) наменио улогу жене која се заљубљује у свог злостављача. Феминисткиње и групе за заштиту жена широм света жестоко су осудиле овај филм, који није имао ништа бољи пријем ни код многих шпанских критичара који су чак рекли да је Алмодовар изгубио осећај за режију.
На сличан пријем наишла су и друга два филма која су уследила – „Високе потпетице“ (-{Tacones Lejanos}-, 1991) и „Кика“, 1993). Попут „Вежи ме!“, „Кика“ говори о зависници о хероину која бива силована, а касније њен случај експлоатише телевизија, чиме трпи додатно злостављање. Проузроковала је одређену количину контроверзе у Америци захваљујући сцени силовања која је била доживљена подједнако као женомрзачка и као израбљивачка.
Режисер одлучује да унесе извесне промене у свој наредни филм „Цвет моје тајне“ (-{La flor de mi secreto}-, 1995). Са Марисом Паредес у главној улози списатељице петпарачких романси, филм је био психолошка драма, по многима једно од његових најзрелијих остварења. Филм је такође најавио промену у Алмодоваровом портретисању мушких ликова; уместо недоречених мушких протагониста какве је имао у ранијим филмовима, Алмодовар ствара позитивну слику „новог мушкарца“.
Слична карактеризација мушких ликова поновила се и у његовом следећем филму – „Живо месо“ (-{Carne trémula}-, 1997) Слободно базиран на истоименом роману Рут Рендел, филм се бави љубављу, губитком и патњом са трезном уздржаношћу која се само назирала у режисеровим претходним делима.
Алмодовар, потом, наставља да ради на озбиљнијим драмским темама, режирајући „Све о мојој мајци“ (-{Todo sobre mi madre}-, 1999). Ово је прича о потрази једне жене за оцем свог мртвог сина, која се на неки начин враћа на Алмодоварове сличне теме нераздвојиве силе сестринства и моћи и снази породице без обзира колико необична та породица била. Посвећен Бет Дејвис (Bette Davis), Роми Шнајдер (Romy Schneider) и Џени Роулендс (Gena Rowlands), филм је премијерно изведен уз велико признање на Канском фестивалу 1999, где је Алмодовар награђен наградом за најбољег режисера. Још већи успех уследио је 2000. године када „Све о мојој мајци“ добија Оскара (-{Academy Award}-) и Златни Глобус (-{Golden Globes}-) за најбољи филм на страном језику.
Две године касније, Алмодовар подиже своју каријеру у небеса филмом „Причај с њом“(-{Hablа con ella}-, 2002). Ово је била мелодрама значајна како због своје комплексне сексуалне поетике тако и због своје стилске расцветаности. Филм, у коме се ради о две жене у коми и мушкарцима који их воле, био је хваљен од стране критичара и одлично прихваћен од стране уметничке публике. Међутим, одређени делови заплета оживели су оптужбе за женомрство које су га пратиле од неких ранијих филмова („Вежи ме!“ и „Кика“). Без обзира на такву контроверзу, Алмодовар добија безбројне хвале и награде за свој филм широм света, укључујући Френч Цезар за најбољи филм и Оскара за најбољи оригинални сценарио.
Тада је већ постало извесно да Алмодовар не намерава да успори темпо и да ће наставити да прикупља награде и критичке хвале филмовима попут: „Врати се“, „Прекинути загрљаји“, „Кожа у којој живим“ и „Пролазни љубавници“.