Здравко Понош (Книн, 3. новембар 1962) српски је политичар, бивши дипломата и генерал-потпуковник у пензији.
Рођен у српској породици из Голубића, села код Книна. Касније се преселио у Загреб, у којем је провео већи део младости и стекао диплому инжењера електронике. Понош се 1986. преселио у Србију, где је започео своју војну каријеру. Две године касније запослио се Одељењу за развој и опремање у Београду, где је радио до 2002. Потом се запослио у Министарству одбране, где је био саветник више министара, укључујући будућег председника Бориса Тадића. Године 2005. унапређен је у чин генерал-мајора, након што је од 2000. служио као пуковник, а постао је и заменик начелника Генералштаба. Годину дана касније Тадић га је унапредио за начелника Генералштаба Војске Србије. Као начелник Генералштаба, Понош је радио на реформи и професионализацији војске која је стагнирала крајем 2008. због сукоба између њега и министра Драгана Шутановца, што је довело до његове смене у децембру 2008. Понош је годину дана касније пензионисан као официр.
Након одласка из војске, Понош је радио као дипломатски помоћник министра спољних послова Вука Јеремића, са којим је раније радио у Влади Србије. Њихова сарадња је настављена и после 2012. године, а Понош је био шеф Јеремићевог кабинета током његовог мандата председника Генералне скупштине УН. По повратку из Сједињених Америчких Држава формирали су „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој”, где је Понош у почетку био извршни директор, а касније и виши саветник.
Понош је у политику ушао 2017. након рада у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима, а касније исте године основали су Народну странку. Изабран је за потпредседника и ту функцију је обављао до новембра 2021. Био је кандидат за председника коалиције Уједињени за победу Србије на председничким изборима 2022. Странка слободе и правде га је без консултације његове Народне странке предложила за кандидата испред те коалиције. Председник Народне странке Вук Јеремић је био изненађен предлогом, јер је Понош је претходно поднео оставку на место председника београдског одбора, и најавио је да се неће кандидовати за потпредседника странке. Иако је први избор народњака био Мирослав Алексић, Јеремић је ипак прихватио Поноша као председничког кандидата. На председничким изборима је заузео друго место, освојивши 18% гласова од изашлих 58,63% бирача. После избора је напустио Народну странку и основао странку Србија центар.
Детињство и младост Понош је рођен 3. новембра 1962. у Книну, НР Хрватска, ФНР Југославија. Потиче из српске породице.
Основну школу завршио је у Голубићу, а касније у младости преселио се у Загреб, где је завршио средњу техничку школу и гимназију копнене војске. Одлучио је да настави са војном школом, наводећи да је „то било потпуно ново и непознато”. Потом је уписао Техничку војну академију у Загребу, где је 1986. године стекао диплому инжењера електронике. Постдипломске студије завршио је 1999. године, на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, магистрирао на тему „анализа отпорности на ометање -{GPS}- пријемника”. Своје војне вештине усавршавао је на Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, а завршио је и курсеве у Швајцарској и Немачкој. Такође је завршио -{STANAG 6001}-, НАТО курс.
Објављивао је своје радове о глобалним навигационим системима у познатом јапанском часопису и учествовао на стручним скуповима.
Војна каријера 1980-е и 1990-е Своју војну каријеру започео је 1986. године. По завршетку Техничке војне академије у Загребу, понуђено му је да остане да ради као асистент, али је он ту понуду одбио и уместо тога изабрао да ради у Војнотехничком институту у Београду. Био је стациониран у Ужицу као део батаљона за електронско ометања и САП Косово. За то време радио је на ометању телевизије ТВ Тирана на КиМ, а касније је изјавио да је „то био прилично залудан посао, али војска себи није додељивала задатке”. Ту је наставио да ради до 1988. године, када је одлучио да се врати у Београд да би радио у Одељењу за развој и опремање. Овај посао назвао је „изванредним”, а углавном је био концентрисан на интензивне контакте са цивилним институтима и фирмама. Деведесетих се већ преселио у Србију, а на почетку распада Југославије размишљао је да напусти земљу, али је на крају ипак остао. Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, радио је са својим тимом на разним импровизацијама како би спречили веће губитке, посебно на Косову и Метохији. Описао је то као „најсјајнију фазу нашег рада”. После бомбардовања, одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности од стране председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.
2000-е Понош је 2000. године унапређен у пуковника, а пет година касније постао је генерал-мајор. Поларизацију у војсци доживео је приликом свргавање Слободана Милошевића, иако је навео да се „десио 5. октобра, а у војсци се ништа не дешава”. У Одељењу је радио до 2002. године, а убрзо након тога је почео да ради у Министарству одбране. Био је саветник Бориса Тадића док је био на челу Министарства одбране. Током свог боравка у министарству одбране, понуђено му је да формира „одељење за сарадњу са НАТО-ом”, што је прихватио. Своје време под Тадићем описао је као „успешну сарадњу”. Понош је на тој функцији остао до 2004. године. Године 2005. постао је заменик начелника Генералштаба. Као заменик начелника Генералштаба, пре свега је био оријентисан на реформу и професионализацију војске, а након распада Србије и Црне Горе 2006. године, придружио се тиму који је предводио министар одбране Зоран Станковић у циљу наставка реформи. У то време био је један од најмлађих чланова Генералштаба.
Начелник генералштаба (2006—2008) лево|мини|Адмирал Морнарице САД Мајкл Мален (лево) и Понош (десно) 2007. Поноша је Тадић, сада као председник Републике Србије, именовао за начелника Генералштаба у децембру 2006. године. Такође је унапређен у чин генерала-потпуковника. Неки опозициони политичари су Поношево именовање описали као „пакет за бржи приступ европским интеграцијама” због његовог статуса проевропског генерала. Као начелник Генералштаба наставио је да подржава реформу и професионализацију војске, а такође је изразио подршку повећању плата официра и сарадњи војске са суседним земљама, Европском унијом и НАТО-ом.
Током прве седмице као начелник Генералштаба, представљао је Србију приликом отварања НАТО канцеларије за везу у Србији. Понош је био усред медијске пажње у априлу 2007. године, када су неки радикалски политичари тврдили да га треба сменити због његових проевропских изјава. Драган Шутановац је заменио Станковића на месту министра одбране у мају 2007. године. Седмицу касније отпутовао је у Сједињене Америчке Државе где се састао са начелником Генералштаба Оружаних снага САД. Понош је у октобру прокоментарисао да „војска не штити хашке оптуженике”. Касније у децембру Понош и Шутановац су неколико дана боравили у близини административног прелаза са Косовом и Метохијом како би сагледали ситуацију, за коју су касније изјавили да је „мирна” и да се „не очекује дестабилизација овог дела Србије”. У октобру 2008. састао се са представницима војске Турске и Норвешке. Месец дана касније Понош је изразио подршку промени Кумановског споразума. мини|усправно=0.8|Понош и Шутановац 2008. Сукоб између Поноша и Шутановца постао је познат јавности након што је Понош у интервјуу изјавио да „није задовољан оним што ради Министарство одбране” и да је „министарство зауставило реформе”. Тадић је током интервјуа изјавио да је „систем одбране стабилан”. Здравко Понош је за Политику изјавио да није у питању сукоб две личност већ две концепције о погледу на будућност земље и њене безбедности. Тадић је тада одлучио да у овом сукобу стане на страну Шутановца, а Поноша је сменио 30. децембра, након наводног кршења војних правила. Понош је прихватио да се повуче. Неки посматрачи сматрају да је овај сукоб политички потез. Поноша су раније опозициони политичари позвали да поднесе оставку због својих реформи и проевропских ставова.
Под Поношем су америчка држава Охајо и Србија започеле војну сарадњу. Понош је скинуо тајност са делова стенограма са седница Колегијума начелника Генералштаба, откривајући да су Слободан Милошевић, а касније, у мањој мери, Војислав Коштуница, планирали да користе војску у политичке сврхе, посебно у Црној Гори. У време док је био начелник Генералштаба, Војска је имала највише позитивних критика у српској јавности. Наследио га је Милоје Милетић у фебруару 2009. године.
Унапређења Година Чин 1986 поручник капетан капетан I класе мајор потпуковник 2000 пуковник 2005 генерал-мајор 2006 генерал-потпуковник 2007
Пензија После разрешења са места начелника Генералштаба, Понош је остао у војсци још годину дана, премда нераспоређен. Изразио је жељу да постане помоћник у Министарству спољних послова Вука Јеремића, иако је Шутановац изјавио да „не намерава да предлаже Тадићу његово пензионисање” и предложио је Поношу да поднесе оставку на функцију у Министарству одбране. Председник Тадић га је пензионисао 31. децембра 2009. године.
Политичка каријера Почетни период Развио је интересовање за политику док је читао новине Борба, а током 1990-их противио се режиму Слободана Милошевића. Почетком 2000-их упознао је Бориса Тадића са којим је разговарао о војсци приликом њиховог првог сусрета.
Недељник Време га је прогласио за личност године 2006.
У периоду кампање за изборе 2008. године, Понош је изјавио да „чести избори не утичу негативно на реформе војске”.
Убрзо након војног пензионисања постао је помоћник Вука Јеремића, тада министра спољних послова. Понош је почетком 2000-их сарађивао са Јеремићем, док је Јеремић био Тадићев саветник. У априлу 2010. био је део делегације која је потврдила пријатељство са Либијом. У јуну 2011. Понош је отворио изложбу у циљу промоције историје дипломатских односа Француске и Србије. На тој функцији је био до промене власти 2012. године. Касније је постао шеф кабинета Вука Јеремића док је био председник 67. заседања Генералне скупштине УН. Током овог периода боравио је у Њујорку. По повратку у Београд, Понош и Јеремић су основали Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД). Понош је био извршни директор, док је за председника изабран Јеремић. Касније је радио као виши саветник.
Активности од 2017. до 2022. мини|усправно=0.9|Понош са вођама Савеза за Србију 2019. Након војне и дипломатске каријере, Понош је ушао у политику 2017. и учествовао у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима 2017. године. Јеремић је заузео четврто место са 5,65% гласова. Касније исте године, у октобру, учествовао је у оснивању Народне странке. На првој партијској конференцији изабран је за потпредседника.