Данте Алигијери (; Фиренца, мај/јун 1265 — Равена, 14. септембар 1321) био је највећи италијански песник касног средњег века. Његово највеће дело, Божанствена комедија, првенствено објављена под називом Комедија, а касније је Бокачо додао епитет „божанствена“, представља кулминацију средњовековног погледа на свет и основу модерног италијанског језика. Такође, сматра се једним од највећих ремек дела светске литературе.Харолд Блум, Западни Канон (1994)

У касном средњем веку, велика већина поезије је била на латинском језику, и самим тим доступна само богатим и образованим грађанима. Данте се залагао за писање на народном језику, те је своје радове Нови живот (1295) и Божанствену комедију написао и објавио на његовом матерњем тосканском дијалекту. То је за оно време било јако неуобичајено, али су поједини песници, попут Петрарке и Бокача, наставили да прате. Као резултат тога, Данте је одиграо кључну улогу у формирању модерног италијанског језика. Као узор, Данте је послужио многима, између осталог Џефрију Чосеру, Џону Милтону, Алфреду Тенисону и многим другима. Такође, Данте се сматра оснивачем строфа од три стиха, тзв. терцина.

Данте се често назива „оцем италијанског језика“ и једним од највећих песника светске литературе. У Италији, за њега се везује ословљавање са -{il Sommo Poeta}- (врховни песник), а заједно са Петрарком и Бокачом чини „три круне италијанске поезије“.

Биографија алт=данте и Беатрице у башти, 1903., ремек-дело прерафаелитског стила Цесаре Саццагги из Тортоне|мини|200пиксел|Данте и Беатрице у башти, 1903., ремек-дело прерафаелитског стила Цесаре Саццагги из Тортоне Када је Дантеу било 12 година (1277) верен је Ђемом Донати. Уговорена венчања у раним годинама, у то доба су била уобичајена.Биографија Дантеа Алигијерија, -{www.online-literature.com}-. Приступљено 3. септембра 2016.

У осамнаестој години Данте је срео Гвида Кавалкантија, Лапо Ђианија, Ћина да Пистоја и нешто касније Брунета Латинија. Они су заједно постали вође литерарног покрета „Слатки нови стил“ (-{Dolce Stil Nuovo}-). Брунето је касније добио посебан помен у Божанственој комедији због онога чему је научио Дантеа.

У том периоду је срео и Беатриче Портинари, кћерку Фолка Портинариа. Тешко је одгонетнути од чега се састојала ова љубав, али се догодило нешто веома битно за италијанску културу. У знак ове љубави Данте је оставио свој траг помогавши песницима и писцима да открију тему љубави која никада до тада није била толико наглашена. Љубав према Беатриче је очигледно постала разлог за поезију и живот.Песник: Данте Алигијери, -{www.poets.org}-. Приступљено 3. септембра 2016.

Када је 1290. Беатриче умрла, Данте је покушао да нађе спас у латинској литератури. Познато је да је у то доба читао Ботетиусова филозофска дела и Цицеронову -{De amicitia}-. Његова страст за филозофијом је касније била критикована у „Чистилишту“ кроз лик Беатриче.

Фиренца и политика мини|лево|Данте

Данте је такође у једном периоду био војник и 1289. године учествовао у бици код Кампалдина (11. јуна), са фиорентинским витезовима против Ареца. Такође је постао и лекар и фармацеут. Он није желио да се бави тим професијама, али је закон донесен 1295. године захтијевао да племићи који желе да раде у јавној служби морају бити чланови неког еснафа, тако да је Данте приступио апотекарском еснафу да би се могао бавити политиком. Изабрао је апотекарски еснаф јер су се у то доба књиге продавале у апотекама.

Бавити се политиком није било лако када је папа Бонифације VIII планирао да војно освоји Фиренцу. 1301. године Шарл де Валоа, брат Филипа IV краља Француске, је посјетио Фиренцу јер га је папа именовао миротворцем за Тоскану. Али градске власти су одраније папине амбасадоре лоше третирале, тражећи независност од папиног утицаја. Такође могло се очекивати да ће Шарл де Валоа добити и друга, незванична наређења. Градски савјет је послао делегацију у Рим, са намјером да дознају папине намјере. Данте је био вођа ове делегације.

Изгнанство и смрт Бонифације је отјерао остале представнике и тражио од Дантеа да сам остане у Риму. У исто вријеме (1. новембар 1301) Шарл де Валоа је ушао у Фиренцу са Црним Гуелфима који су у сљедећих шест дана разорили град и убили скоро све своје непријатеље. Нову власт су чинили Црни Гуелфови, а Канте де Габријели ди Губио је именован за градоначелника. Данте је осуђен на двогодишње изгнанство и велику новчану казну. Пјесник је још увијек био у Риму гдје му је папа сугерисао да остане. Он није био у могућности да плати казну и на крају је осуђен на доживотно изгнанство.

Пјесник је учествовао у неколико покушаја да Бијели Гуелфи стекну моћ коју су изгубили, али су сви покушаји пропали. У то вријеме је почео да пише скицу за Божанску комедију.

Данте је отишао у Верону као гост Бартоломеја дела Скале, затим отишао у Сарцану у Лигурији, а након тога је неко вријеме живио у Луки са госпођом Ђентука, која је његов боравак учинила удобним и касније је поменута у Чистилишту. Неки извори кажу да је боравио у Паризу између 1308. и 1310. године. Други извори кажу да у то вријеме у Оксфорду.

Хенри VII од Луксембурга је 1310. године напао Италију. Данте је у њему видио шансу за освету, тако да му је написао неколико писама жестоко га подстичући да разори Црне Гуелфе. Мјешајући религијске и приватне разлоге дозивао је божији бијес на Фиренцу, предлажући неколико одређених мета које су директно биле и његови лични непријатељи.

У Фиренци Балдо д'Агуглионе је помиловао већину Бијелих Гуелфова и дозволио им повратак у град. Данте није био међу њима и његово изгнанство је продужено.

Ариго је 1312. године напао Фиренцу и поразио Црне Гуелфе, али нема доказа да је Данте био умијешан. Неки кажу да није желио да учествује у нападу на свој град на страни странаца, други да није био радо виђен ни међу Бијелим Гуелфима и да је сваки доказ о његовој умјешаности у напад пажљиво уклоњен. 1313. године Ариго је умро и са њим и свака нада за Дантеа да ће поново видјети Фиренцу. Данте се вратио у Верону гдје му је Кангранде дела Скала омогућио сигуран и угодан боравак. Кангранде се помиње у Дантеовом „Рају“.

Фиренца је 1315. амнестирала људе у изгнанству. На листи помилованих је био и Данте, али Фиренца је тражила да помиловани буду третирани као јавни грешници у вјерским церемонијама. Данте је одбио овакав повратак и одлучио да остане у изгнанству.

мини|Дантеова гробница

Данте се и касније надао да ће бити позван у Фиренцу под часним условима. За Дантеа је изгнанство представљало облик смрти. Наравно да се то никад није догодило. Његове кости су још увијек у Равени, а не у Фиренци.

Гвидо Новело да Полента, принц Равене, га је позвао у Равену 1318. године, и Данте је прихватио понуду. У Равени завршава Рај и недуго након тога умире, претпоставља се од маларије. Сахрањен је у цркви Св. Пјера (касније преименованој у Сан Франческа).

На гробу се налази стих Бернарда Канаћиа, Дантеовог пријатеља: -{parvi Florentia mater amoris}- "Фиренца, мајка мале љубави"

Божанствена комедија

Божанствена комедија писана је почетком 14. века, од 1308, па све до Дантеове смрти 1321. године као ауторова етичка и религиозна порука човечанству за које је веровао да је огрезло у грех. Божанствена комедија је зато једно вертикално стремљење, позив на контемплацију – основа Дантеовог света је у моралној идеји, каже Де Санктис – та идеја је својствена другом свету – она је његова дефиниција. Рајем управља таква филозофија какву је Данте желео да успостави на земљи, а до њеног спознања се долази преко заборава тела, вођством разума, љубави и милости божије.

Сама концепција Комедије настаје у складу са Commedia del anima – Она прати стандардну путању душе кроз три царства – Људскост, Очишћење и Препород. Стандардној алегорији о успењу душе Данте је удахнуо живот новим начином алегорије, чинећи да ликови које среће на свом путовању уз нужну типизираност поседују индивидуалност- Данте пише у Convitu да дослован смисао мора бити независан од алегоријског, да би био схватљив сам по себи. Управо то чини у свом највећем делу.

Са ликовима Комедије налазимо се у међупростору зато што је индивидуално постало опште и опште индивидуално, и постојање становника другом света је сасвим специфично. Оно варира у зависности количине божанске милости којој су изложени. Пут Божанствене Комедије полази од тела, материјалне патње, да би завршио са блаженством бестелесног постојања које се смртницима појављује као светлост.

Данте никада не заборавља свој задатак, а то је, да изложи морални поредак, оцени свачије место у вечности, а то се једино може апсолутним еклектицизмом – паганска филозофија, римски песници, народна веровања, и обичаји, библија и метафизички епови Алана – сав културан опус средњег века Данте уграђује у своја три света и излаже његовим строгим правилима науке – филозофије и теологије, бојећи целу ствар личним афинитетима.

Тако, на првој лествици и раја и пакла затичемо једну исту сорту – индиферентне, разлика је и врсти индиференције јер они рајски су били спречени да делују против насилника, и тако су сврстани јер нису учинили чудо. Иако њихова казна није страшна као Руђијеријева, Пјера Де ла Виње или Одисеја, у самом говору песника осећа се презир – потпуно друкчије него у Лимбу, Вергилијевом Елисију, где уважени чамују јер су рођени п. н. е..

Пакао

Пакао је левак у коме се замрачују духови, док се не угуше у апсолутној материји и леду. Демони који се у њему налазе, прикупљени из предања и митологије, окончали су своје деловање и представљају симбол и слику греха који мучи човека.

Тамо где је, као у Паклу, поредак первертиран, Данте приступа аристотеловској класификацији грехова укрштеној са егземпларном фигуром порока. Новост је симболичко атрактиван број грешника. Иако је њих колико птица у јату, он из јата издваја нпр. само 7. Ако у том певању нпр саберемо Паола и Франческу добијамо број 9. Према Дантеу они добијају свој пуни смисао тек када су доведени у везу са претходних 7 егземпларних фигура којима се као савремени ликови супротстављају. Курцијус ово назива експлозивним продором доживљене историје. Епски митолошки филозофски, реторички обележен образовни свет средњег века. Касније имамо и десет насилника против ближњег, седам содомита... Концепт расподеле заснива се на Аристотеловој Етици. лево|мини|Харон, илустрација Гистав Доре. У почетку пакла, човек је само лишен разума, једноставно је препуштен властитим силама своје душе. То је зачетак животиње. Основна црта за раздвајање злочинаца је намера, и она Пакао раздваја на три дела. Они који су грешили без разума и воље, Они који су грешили против другог и себе, и на крају, они који су имали зао циљ и хладно га разрадили.

Тако у другом кругу, су распусници – код којих је страст победила разум и они су јој се предали без намере. Франческа и Паоло – Љубавници које је страст савладала и животу, и сада су неодвојиви у пакленом вихору, који носи и Тристрана са Изолдом. У Франческиној исповести, једноставно и са мером, оживљен је призор нежног али и страственог испољавања љубави, што туробни мрак пакла начас осветљује људском топлином и неизрецивом лепотом. То је уметничко средиште и најбољи део В певања које је надахнуло многобројне уметнике. Заједничко читање витешког романа, узајамни погледи због његовог садржаја, бледило због жудње и због стрепње да не одају сакривену жељу, провала неиздрживе страсти у пољупцу, нераскидива спона с Паолом у љубави, смрти и казни; ћутња и сузе Паола које прате приповедање лепе, женствене и племените Франческе, губљење свести и (још један) физички пад Дантеа – цео тај љубавни роман сажет је у познатој епизоди. Драматичност се налази у сусрету душе коју је победио грех и душе која тежи савладати услове који на грех наводе.