Густав Малер (; Калиште, 7. јул 1860 — Беч, 18. мај 1911) је био аустријски композитор. Написао је 9 симфонија, међу којима се истиче осма под називом Симфонија хиљаде, а тај назив добија по томе што је Малер предвидео хиљаду извођача, што вокалних, што инструменталних. Такође је компоновао и већи број соло песама.

Спада у композиторе романтизма друге половине 19. века. Својим је стваралаштвом премостио јаз између Рихарда Вагнера (1813—1883) и Арнолда Шенберга (1874—1951), између романтизма 19. и смелих музичких стремљења 20. века.

Биографија

Рођен у јеврејској породици у месту Калиште у тадашњој Аустроугарској (данас се налази у Чешкој), као друго од укупно 12 деце које су имали његови родитељи, од оца Бернарда (1827—1889) и мајке Мари Херман Малер (1837—1889). Многа браћа и сестре, рано су у умрли. Тако је настарији Конрад Малер, рођен 1858, умро већ следеће, 1859. године. Убрзо по Малеровом рођењу, његова породица се преселила у гарнизонски град Иглау (данас се тај град налази у Чешкој, под именом Јихлава).Franklin, (1. Background, childhood education 1860–80). Од најранијег доба занимала га је музика, а већ по досељењу у Иглау, дошао је у додир са маршевском војничком музиком и са само четири године, изводио ју је на усној хармоници. То је оставило дубок траг у његовом каснијем музичком стваралаштву, а посебно у симфонијској музици, где готово сви први ставови његових симфонија, имају маршевске мотиве као основне. Школовање је почео у Иглауу, наставио у Прагу, тако да је истовремено завршио и гимназију и конзерваторијум (код Антона Брукнера) у Бечу, до 1878. године. После завршене гимназије студирао је филозофију и историју, а код Брукнера хармонију и контрапункт.

Многе ствари су утицале на њега, и убрзо је још у студентским годинама почео да компонује. Ране композиције, настале до 1878. године је међутим, уништио, тако да је прво дело које је написао, постало Песма јада, 1878. године, прерађено 1880. године. Много је и читао, понајвише Достојевског кога је много волео, од филозофа Канта и Шопенхауера, Жан Пол Рихтера, према чијем је делу, Титан, назвао и своју Прву Симфонију и Фридриха Ничеа, док су му музички идоли били Вагнер, Брукнер и Моцарт.

После завршетка студија, почиње да диригује у летњем позоришту у Халеу, где је дириговао током 1880. и 1881. године. Потом је дириговао оперским изведбама у Љубљани — од 1881. до 1883. године, у Олимпцу током 1883. и 1884. године, у Каселу је наступао у току концертне и оперске сезоне 1884/85, а у сезони 1885/86 диригује у Прагу.Franklin, (3. Kassel 1883–85). Године 1886, након успеха постигнутог на Лајпцишком летњем фестивалу, ангажован је заједно са диригентом Артуром Никишом (1855—1922) и у току две сезоне, од 1886. до 1888. године, дириговао је комплетан устаљени сезонски концертни репертоар у Лајпцигу.

Године 1888, постаје директор краљевске опере у Будимпешти и на овом положају остаје до 1891. године (три сезоне). Ту је 20. новембра 1889. године извео своју Прву Симфонију звану Титан, али су му извођачи постављали веома високе захтеве, и убрзо се јавила опасност да он изгуби тај посао. 1891. године добија понуду из Хамбурга, коју прихвата, због могућности да ту оствари своје стваралачке идеје, и боље се посвети музици и компоновању. На положају првог диригента Опере и оркестра из Хамбурга остаје шест сезона, до 1897. године.

Године 1895. напушта јудаизам и прелази у католичку веру.

Године 1897. постаје диригент дворске опере у Бечу, где остаје до јесени 1907. године. Убрзо затим постаје и њен директор. Између 1898. и 1901. године, диригује и Бечком Филхармонијом. Тих десет година, биле су и најуспешнији период његовог живота и стваралаштва. Ту се 1902. године оженио Алмом Маријом Шиндлер (1879—1964), са којом је добио и две ћерке: Марију Ану одмила звану Пуци (1902—1907) и Ану Јустину звану Гуки (1904—1989), која се касније прославила као вајар. Бечка филхармонија је претежним делом била састављена од музичара који су свирали у опери па је узајамна нетрпељивост константно тињала, због чега ће 1907. дати оставку.

Између 1907. и 1910. године диригује у Америци током зиме, а остатак године у Европи. На тај начин планирао је да заради довољно новца за живот, како би могао више времена да посвети компоновању.

Године 1910. срце почиње да му попушта, али наставља да ради. Септембра те године у Минхену премијерно изводи своју Осму Симфонију, Симфонију Хиљаде. Поновни боравак у Америци морао је да прекине због болести. Тамо је у току сезоне 1910/11, од предвиђених 65, успео да одржи 47 концерата. Одлази на лечење у Париз, а како му се здравствено стање погоршавало, пренели су га у Беч где је и умро 18. маја 1911. године у 23 часа и 5 минута, од запаљења плућа. Његова Десета Симфонија у Фис - Дуру, остаје недовршена.

Преглед стваралаштва Стваралаштво Густава Малера, састоји се претежним делом из два музичка подручја: вокалне лирике и симфонијске музике. Трећа област, била је интерпретативна, Малер је за живота био врло активан, свестрано обдарен диригент и музички прегалац — организатор. На подручју вокалне лирике, Малер је започео свој стваралачки век, да би га у својим симфонијама снажно развио до највећег уметничког врхунца.

А да често није правио разлику између симфоније и соло-песме, сведоче чињенице, како та да се у његовим симфонијама (од Друге до Четврте и у Осмој), појављује људски глас — солисти и хор — тако и чињеница да у Песми о Земљи, Малер управо мајсторски спаја ова два наоко несродна музичка облика.

Није придавао велики значај ни избору тема. Често се у његовим делима сусреће узвишено поред баналног, дубокоумно и проницљиво поред просечног и површног. Код Малера су важни били управо динамика извођења и тонски колорит, снага тонских боја. У ствари, то су биле и основне одлике стилског правца који је владао на немачком културном подручју у доба на преласку из деветнаестог у двадесети век. Тај стилски правац звао се Југендстил (на немачком: стил младости) и развијао се паралелно са експресионизмом, који се заједно са импресионизмом јавио и развио у то доба Европске позне романтике.

Док су његови вокални циклуси краћих димензија, претежно интимни, рафинисани, прожети јесењом топлином, али и емотивном драматиком, дотле су његове симфоније огромних размера и раскошних звучних боја. Малер је био дубоко идеолошки симфоничар, те је из потребе да изрази све оно што у човеку живи и тиња — од љубави према природним лепотама, до најдубљих човекових унутрашњих патњи, од најсрећније радости до разарајућег очајања — класичне симфонијске форме значајно проширивао, па и раскидао са њима. А све то полазећи од достигнућа великих претходника, Бетовена, Берлиоза, Вагнера и свог ментора, Антона Брукнера.

Тако је Густав Малер постао једна од најзанимљивијих и најоригиналнијих музичких личности свога доба и каснијег развоја музичке уметности.

Малер и жанр Након завршених Квинтета за клавир -{Das Klagende Lied}-, ране кантате и композиције -{Totenfeier}-, Махлеров се у потпуности посвећује компоновању симфонија и соло песама. Осим завршених девет нумерираних симфонија, његови главни радови постају циклуси песама -{Lieder eines fahrenden Gesellen}- (у преводу Песме путујућег путника, дослован превод гласи „Песме супутника“), као и -{Kindertotenlieder}- („Песме мртвој деци“), те -{Das Lied von der Erde}- („Песма о Земљи“, синтеза симфоније и соло песме).

Стил Дух соло песме сталан је у Малеровом делу. У развоју циклуса песама следи Франца Шуберта и Роберта Шумана, али радије него да компонује песме уз клавирску пратњу (соло песме), он их компонује са оркестарском пратњом, тачније - за глас и оркестар.

„Песме сапутника“ циклус је од четири песме чији је главни лик одбачени љубавник који усамљен лута земљом. Малер је текст написао сам, надахнут несретном љубављу с певачицом коју је срео диригујући у Каселу.

Изузетно свестан колоратуре оркестра, Малер пуни своје симфоније течним мелодијама и експресивном хармонијом, постижући избистрену каквоћу својих мелодијских пасажа. Међу другим његовим иновацијама су изражајна употреба комбиновања инструмената и у већем и мањем обиму, као и већа употреба удараљки, сједињење гласа и хора са симфонијском формом, и примат гласа у контрапункту. Његов оркестарски стил заснован је на контрапункту: две мелодије почињу истовремено наизглед истовремено, развијајући бистрину насупрот масовној оргији звука.

Често његови радови укључују дух песама и плесова аустријских сељака. -{Ländler}-, аустријски народни плес који је прво развио у менует, а затим у валцер, има важну улогу у неколико његових симфонија, као и сами менует и валцер. Сва три плеса у свом историјском развоју представљена су у 'плесном ставку' Девете симфоније.

Малер је спојио идеје романтизма, укључујући програмску музику, употребу мелодија из песама у својим симфонијским радовима на начин који је омогућио развој симфонијског оркестра. Како је тражио начине проширивања своје музике, разумевање симфонијске форме је проширено и донекле фрагментирано. Изјавио је да симфонија треба да буде „цео свет“ сам по себи. При томе се сусретао с потешкоћама у представљању својих радова и стално ће ревидирати детаље своје оркестрације све док није задовољан њеним ефектом.

Малер је био дубоко духован и врло често је описивао глазбу повлачећи паралеле с природом. Због тога се на његову музику дуго након његове смрти често гледало као на екстремно емоционалну. Уз то што је непрестано тражио нове начине проширења симфонијске изражајности, такође је био и горљив мајстор, што је видљиво у његовим прецизним методама пажљивог планирања и проучавања складатеља претходника.

Тоналност Малерово хармонско компоновање је повремено било изузетно иновативно, ширећи границе конвенционалне тоналности. Но тоналност као изражајни и градивни принцип очигледно је Малеру била од велике важности. То се најбоље види у његовом приступу тзв. „прогресивној тоналности“. Док је његова Прва симфонија очито дело у Де-дуру, његова Друга симфонија „напредује“ из првог става у це-молу до завршнице у Ес-дуру; Трећа симфонија почиње у де-молу, а завршава ставом у ЕФ-дуру, који опет завршава у Де-дуру. Пета симфонија одмиче се од погребног марша у цис-молу кроз а-молски став пун очаја и конфликта, наставља снажним плесним ставком у Де-дуру и лирским адађетом у ЕФ-дуру, до тријумфалног финала у Де-дуру. Иако Шеста симфонија с контрастом почиње и завршава у а-молу, а супротставља јој се полагани став у Ес-дуру са скерцом у а-молу. Седма симфонија тонално је изузетно „прогресивна“ - први став одмиче се од (могућег) почетка у ха-молу до свршетка у Е-дуру, а финале дефинише слављенички Це-дур. У Осмој симфонији композиторове изражајне намере наводе га да изгради дело које почиње и завршава у Ес-дуру, док „опроштајна“ Девета симфонија одлази од првог става у Де-дуру до финала у Дес-дуру. За недовршену Десету симфонију може се једино претпоставити да је Малеров тонални циљ био Фис-дур, исто као и почетак симфоније.

Симфоније Први период Малеров симфонијски опус генерално се дели на три 'периода'. Први период којим доминира његово ишчитавање песама „Чаробног рога“ укључује прве четири симфоније. У овој групи међусобни утицај његових песама и симфонија сасвим је очигледан. Симфонија бр. 1 у првом ставу користи мелодијску идеју једне песме из „Песама сапутника“, и пасаж друге песме истог циклуса у средишњем делу трећег става. Трећи став Симфоније бр. 2 безгласно је проширење једне песме, а затим и цела инструментална постава из „Чаробног рога“, чија присутност је видљива и у Другој и Трећој симфонији.

Други период