мини|390x390px|Хапшење члана организације за збрињавање у Лондону, 1914. године.Сексизам је термин који означава дискриминацију супротног пола и пресуђивање стереотипним гледањем на мушкарце и жене на основу полних карактеристика. Овај термин је настао у првој половини 20. века и како би се дало име веровању или ставу да је један од полова инфериоран, мање способан и самим тим мање вредан у односу на други. Такође може да се односи и на мржњу или предрасуде ка било ком полу (мизогинија тј. мржња према женама, као и мизандрија тј. мржња према мушкарцима), као и примењивање стереотипа мушкости и женскости. Такође се може назвати и мушким или женским шовинизмом. Из сексизма произилази и полна дискриминација. Етимологија и дефиниције Према речима Фреда Р. Шапира, термин "сексизам“ највероватније је био скован 18. новембра 1965. године од стране Паулине М. Лет током „Форума студентских факултета“ на Френклин и Маршал колеџу. Конкретно, реч сексизам се појављује у Летовом доприносу форуму „Жене и додипломци“, а оне га дефинишу упоређивањем са расизмом, делимично наводећи(на страни 3): “Када тврдите ... да поштовање жена пише добру поезију ово оправдава њихову потпуну искљученост, узимајући положај аналоган оном расистичког- и у овом случају бих вас назвао „сексистом“ и расистички и сексистички се понашају као да се све то што се догодило никада није догодило и обојица доносе одлуке и долазе до закључка о нечијој вредности, позивајући се на факторе који су у оба случаја ирелевантни."
Такође према Шапироу, први пут се појављује израз сексизам у говору Каролине Бирд „О женама рођеној“ који је обављен 15. новембра 1968. У виталним речима дана(pp. 6.). У овом говору она је делимично рекла:„у иностранству постоји признање да смо на много начина сексистичка земља. Сексуализам процењује људе по свом сексу кад секс није битан. Сексизам има за циљ да се похвали расизмом“.
Сексизам се може дефинисати као идеологија заснована на уверењу да је један пол супериорнији од другог. То је дискриминација, предрасуда или стереотипизација на основу пола, а најчешће се изражава према девојчицама и женама. Окарактерисана је као „мржња према женама и „урођена предрасуда према женама“.
Социологија је испитивала сексизам као манифестацију на индивидуалном и институционалном нивоу. Према Сцхаеферу, сексизам се одржава од свих главних друштвених институција. Социолози описују паралеле међу другим идеолошким системима репресије, као што је расизам, који такође функционише и на индивидуалном и на институционалном нивоу. Рани женски социолози Шарлоте Перкинз Гилман, Ида Б. Велс и Харијет Мартинеау, описали су системе родне неједнакости али нису користили термин сексизам који је касније сконцентрисан. Социолози који су усвојили функционалистичку парадигму нпр. Талкот Парсонс схватили су родну неједнакост као природни исход диморфног модела пола.
Психолози Мари Крафорд и Рода Унгер дефинишу сексизам као облик предрасуда коју чине појединци који обухвата „негативне ставове и вредности о женама као групи“. Петар Глик и Сусан Фиске су изразили амбивалентни сексизам да би описали како стереотипи о женама могу бити и позитивни и негативни и да појединци раздвајају стереотипе о којима се налазе у непријатељском сексизму или добронамерном сексизму.
Феминистички аутор Звоно Куке дефинише сексизам као систем репресије који резултира недостацима за жене. Феминистички филозоф Марилин Фрије дефинише сексизам као „оријентални-концептуално-когнитивно-оријентациони комплекс“, мушке надмоћности, мушког шовинизма и мизогиније.
Историја Древни свет мини|291x291px|Самоповређивање удовица, преовладавало је у хиндуском друштву до почетка 19. века. Статус жена у древном Египту зависио је од њиховог очева или мужа, али су имали имовинска права и имали дозволу да присуствују суду укључујући и тужиоца. Жене англосаксонске ере најчешће су имале један статус.
Међутим, у доказима недостаје подршка идеји да многа пре- пољопривредна друштва пружају женама виши статус од жена данас. Након усвајања пољопривредних и седентарних култура, успостављен је концепт којим је један род био инфериоран са другим; најчешће је ово наметнуто женама и девојкама. Примери сексизма у древном свету укључују писане законе којима се спречавају жене да учествују у политичком процесу; жене у древном Риму нису могле гласати или држати политичке функције. Други пример је научни текст који индоктринише децу у женској инфериорности; жене у древној Кини су научене Конфунчијанским принципима да жена треба да послуша свог оца у детињству, мужа у браку и сина у удовству.
Лов на вештице и суђење мини|237x237px|Насловна страница седмог издања Малеус Малефицарум, 1520. (из Библиотеке Универзитета у Сиднеју). Сексизам је био подстицај који подстакао суђење за вештице између 15. И 18. Века. У раној савременој Европи и у европским колонијама у Северној Америци тврде да су вештице претња хришћанском. Мизогиније тог периода играле су улогу у прогону тих жена.
У књизи Малелус Малифицарум, која је играла главну улогу у лову и суђењу вештицама, аутори тврде да жене вероватније вежбају вештине од мушкараца и пишу: "Сва злобност је само мало за злоћуду жене... Шта је друга жена, али непријатељ пријатељства, неизбежна казна, неопходно зло, природни искушење, пожељна катастрофа, домаћа опасност, пријатна штета, золо природе, обојен бојом! Вештице остају незаконите у неколико земаља укључујући Саудијску Арабију где је кажњиво смрћу. 2011. године, жена је у тој земљи изгнан за „чаробњака и чаробњака“.
Убиства жене након што су оптужене за вештачење остају уобичајене у неким деловима света; на пример, у Танзанији сваке године након таквих оптужби убија се око 500 старих жена.
Када су жене циљане за оптужбе, за вештице и касније насиље, чест је случај да се више облика дискриминације интерагују- на пример, дискриминација заснована на полу дискриминације засноване на касти, као што је случај у Непалу и Индији где су такви злочини релативно често.
Ковертура и дуги прописи о браку Главни чланак: Ковертура, Брачна снага, Повраћај брачних снага и брачни бар До 20. Века, САД и закон Енглеске применио је систем укрштања где су „браком, супруг и жена једна особа у праву, то је само баш или законско постојање жене суспендовано током брака“. Жене САД нису законски дефинисане као „особе“ до 1875. године(Минор В. Хаперсет, 88 УС 162). Слична правна доктрина, названа брачна снага, постоја је по римско холандском закону(и још увек је делимично на снази у данашњем Швајцарска).
Ограничења права удатих жена била су уобичајена у западним земља све до пре неколико деценија: на пример француске удате жене су стекле право на рад без дозволе свог супруга 1965. године и у западној Немачкој су жене добијале ово тачно 1977. Током Франково доба, у Шпанији, удата жена је тражила сагласност супруга (названа брак пермисо) за запошљавање, власништво над имовином и путовања од куће; пермисо брачно је укинуто 1975. године. У Аустралији, до 1983. године пасош удате жене морао је да буде овлашћен од стране свог мужа. мини|467x467пиксел|Постер против мираза у Бангалору, Индија. Жене у деловима света и даље губе своја законска права у браку. На пример, законски прописи из Јемена наводе да супруга мора послушати свог мужа и не сме напутити кућу без његове дозволе. У Ираку, закон дозвољава мужевима да легално “кажњавају“ своје супруге. У Демократској Републици Конго породични закон наводи да је супруг глава домаћинства; жена дугује своју послушност њеном мужу; жена мора да живи са својим мужем где год се одлучила да живи; жене морају имати овлашћење свог мужа да поднесу предмет на суду или покрену друге правне поступке.
Злоупотребе и дискриминаторска пракса према женама у браку су често укорењена у финансијским исплатама као што су мираз, цена невесте и наследство удовици. Ове трансакције често служе за то како легитимисати принудну контролу над супругом од стране њеног мужа и дајући му надлежност над њом;на пример члан 13. Кодекса личног статуса(Тунис) наводи да “муж неће, ни извршење плаћања дораде приморати жену да изврши брак“, што подразумева да ако је дете плаћено дозвољено је брачно силовање(у вези са тим, критичари су доводили у питање наводне добитке жена у Тунису и њен имиџ, прогресивне земље у региону, тврдећи да дискриминација жена остаје веома јака у тој земљи.
ОМЦТ је признала „независност и способност да напусти насилног мужа“, као што је од кључног значаја заустављање злостављања жена. Међутим, у неким деловима света када су удате, жене имају врло мало шансе да напусте насилног мужа:добијање развода је врло тешко у многим јурисдикцијама због потребе да се докаже кривица на суду; док покушај де факто раздвајања(одлазак из брачног дома) такође није могућ због закона који то спречавају. На пример, у Авганистану, супруга која остави свој брачни дом ризикује да буде затворена због „бежања“. Осим тога, многе бивше британске колоније, укључујући Индију, која одржава концепт повраћаја права брака према коме жена може наредити суду да се врати њеном мужу;ако она то не учини, може се држати непоштовање суда. Остали проблеми се односе на плаћање цене невесте: ако жена жели да оде, њен супруг може захтевати повратак цене невесте коју је платио женској породици, а породица жене често не може или не жели да је врати. Закони, прописи и традиције у вези са браком настављају да дискриминишу жене у многим деловима света и доприносе малтретирању жена, посебно у подручјима везаним за сексуално насиље и самоопредељење у вези са сексуалношћу, кршењем који се сада признаје као повреда женских права;у 2012, Нави Пилаји, тада високи комесар за људска права, изјавио је:
„Жене се често третирају као имовина, продају се у брак, у трговину људима, у сексуално ропство. Насиље над женама често има облик сексуалног насиља. Жртве таквог насиља често су оптужене за промискуитет и одговорне су за своју судбину, док су неплодне жене добијали мужеви, породице и заједнице. У многим земљама, удате жене удате жене не смеју одбити сексуалне односе са својим мужевима а често не знају ништа од тога да ли користе контрацепцију.. Осигурати да жене имају потпуну аутономију над њиховим телима је први круцијални корак ка постизању суштинске једнакости између жена и мушкараца. Лична питања-као када, како и са ким они одлуче да имају секс и када, како и са ким они одлуче да имају децу-су у срцу животног достојанства."
Право и политика мини|Ени Кени и Кристабел Панкхерст. Род се понекад користи као средство за дискриминацију жена у политичкој сфери. Женско право гласа није постигнуто до 1893. године када је Нови Зеланд био прва земља која женама даје право гласа. Саудијска Арабија је била најновија земља од августа 2015. године да би 2011. године проширила право на глас жена. Неке западне земље дозволиле су женама право гласа релативно недавно: швајцарске жене су стекле право гласа на савезним изборима 1971. године и Кантон Апенцел Инероден постали су последњи кантон који женама даје право гласа о локалним питањима (1991. када је то учинио Врховни суд Швајцарске). Францускиње су добиле право гласа 1944. године, у Гчкој жене добијају право гласа 1952. Године, у Лихтенштајну жене су добиле право гласа 1984. године, кроз женки референдум о изборима из 1984 године.
Иако скоро свака жена данас има право гласа, и даље постоји напредак који треба учинити за жене у политици. Студије су показале да су у неколико демократија, укључујући Аустралију, Канаду и САД, жене и даље представљене користећи родне стереотипе у штампи. Вишеструки аутори показали су да су родне разлике у медијима данас мање евидентне него раније али су ипак присутне. Одређена питања(нпр. Образовање) ће вероватно бити повезана са женским кандидатима, док ће се друга питања(нпр. порези, вероватно повезати са мушким кандидатима, осим тога, више се наглашава лични квалитет женских кандидата, као што су њихов изглед и њихова личност, јер су жене приказане као емоционалне и зависне.