Алексис Шарл Анри Клерел де Токвил (; Париз, 29. јул 1805 — Кан, 16. април 1859) био је француски политички теоретичар и историчар. После Јулске револуције 1830. у Француској Токвил је посетио САД да би изучавао њихов казнени систем. Ово је допринело стварању његовог ремек-дела О демократији у Америци (1835 — 1840). Његову политичку каријеру прекинуо је државни удар Луја Наполеона Бонапарте 1851. што му је дало слободу да се у потпуности посвети проучавању историје чији је резултат, између осталог, књига Стари режим и Француска револуција (1856). Био је пријатељ Џона Стјуарта Мила и са њиме се дописивао. У делима Де Токвила изражава се веома нејасан став према развоју политичке демократије. Његове идеје извршиле су утицај и на либералне и на конзервативне теоретичаре као и на политичаре.
Алексис де Токвил је био активан у француској политици, прво под Јулском монархијом (1830—1848), а затим у Другој републици (1849—1851) која је наследила револуцију у фебруару 1848. године. Повукао се из политичког живота након државног удара Луја Наполеона Бонапарте 2. децембра 1851. године, након чега је почео рад на Старом режиму и Револуцији.
Он је тврдио да је значај Француске револуције наставак процеса модернизације и централизације француске државе која је почела под краљем Лујем XVI. Неуспех револуције дошао је из неискуства посланика који су били превише везани за апстрактне идеале просветитељства. Токвил је био класични либерал који је заговарао парламентарну владу, али је био скептичан према екстремима демократије.
Живот Алексис де Токвил је потекао из старе Норманске аристократке породице. Његови родитељи, Ерве Луи. гроф од Токвила, официр Уставне гарде краља Луја XVI и Луис Медлејн Росанбо су избегли гиљотину због пада Робеспјера 1794.
Под обновном Бурбона, Токвилов отац је постао признати племић и бирократа. Ишао је у Луси Фабер школу у Мецу
Токвил, који је презирао Јулску монархију (1830—1848), започео је своју политичку каријеру 1839. године. Од 1839. до 1851. годионе био је заменик Манш одељења. У парламенту, он је седео на левој страни центра, бранио је ставове о аболиционистима и подржао је слободну трговину док је подупирао колонизацију Алжира коју је водио режим Луис Филип. Године 1847. настојао је да оснује партију Младе левице која би се залагала за повећање плата, порез и друге проблеме у вези са радом како би се угрозила привлачност социјалиста. Токвил је такође изабран за генералног саветника Манша 1842. године, и постао је председник одељења у периоду од 1849. до 1851. године.
Према једном извештају, Токвилова политичка позиција постала је неодржива у том периоду, у смислу да му је и левица и десница била неповерљива и тражио је изговор да напусти Француску. мини|250п|Школа Фаберт у Мецу коју је Токвил похађао у периоду од 1817. до 1823. Tocqueville
Путовања Године 1831. добио је од монархије мисију да испита затворе и затворске установе у Сједињеним Државама, и наставио је са својим дугогодишњим пријатељем Густавом де Баунтом. Док је Токвил посећивао неке од затвора, путовао је широм Сједињених Држава и узео је опсежне белешке о својим запажањима и размишљањима. Вратио се у року од девет месеци и објавио извештај, али стварни резултат његове турнеје био је Демократија у Америци, kоји се појавио 1835. године. Баунт је такође написао извештај о својим питањима: у Јаcksonian America: Marie or Slavery у Сједињеним Америчким Држвама (1835). Током овог путовања, од средине августа до почетка септембра 1831. године направио је обилазак од Доње Канаде до Монтреала и града Квебека.
Поред Северне Америке, Токвил је такође организовао облизак Енглеске, стварајући мемоаре. Године 1841. и 1846., путовао је у Алжир. Његово прво путовање инспирисало је његов Рад на Алжиру, у којој је критиковао француски модел колонизације, који је био заснован на асимилационистичком мишљењу, уместо тога, преферирајући британски модел индиректног правила које је избегавало мешање различитих популација. Отишао је све до заговарања расне сегрегације између европских колониста и Арапа кроз имплементацију два различита законодавна система (пола столећа пре имплементације староседелачког кодекса из 1881. године заснованог на религији).
Године 1835. Токвил је путовао Ирском. Његова запажања дају једну од најбољих слика о томе како је Ирска стајала пре Велике глади (1845—1849). Опсервације спајају растућу католичку средњу класу и ужасне услове у којима је живела већина католичких грађана. Токвил је разјаснио и своје либертаријанске симпатије и своју склоност према својим ирским су-религиозним особама.
Након пада Јулске монархије током револуције у фебруару 1848., Токвил је изабран за члана Уставотворне скупштине 1848. године, где је постао члан Комисије задужен за израду новог Устава Друге републике (1848—1851). Он је бранио дводомност (мудрост два парламентарна дома) и избор председника Републике универзалним правом гласа. Пошто се сматрало да је село конзервативније од радничке популације у Паризу, опште право гласа је замишљено као средство за сузбијање револуционарног париског духа.
За време Друге Републике, Токвил је стао на страну партије странке реда против социјалиста. Неколико дана након фебруарске побуне, он је веровао да је насилни сукоб између париског радничког становништва на челу са социјалистима који агитирају у корист "Демократске и Социјалне републике" и конзервативаца, укључујући аристократију и рурално станоништво, био неизбежан. Као што је Токвил предвидео, ове друштвене напетости су на крају експлодирале током јунских устанака 1848.
Под вођстом генерала Луи-Жен Кавањек, Токвил је подржао потискивање, и залагао се за "регулацију" стања опсаде коју је прогласио Кавањек и друге мере којима се промиче суспензија уставног поретка. Између маја и септембра, Токвил је учествовао у Уставној комисији која је написала нови Устав. Његови предлози наглашавају важност његовог северноамеричког искуства као његове измене и допуне о председнику и његовом поновном избору.
Министар спољних послова мини|250п|Оноре Домије, карикатура Алексиса де Токвила, 1849 мини|250п|Токвил 1851. у Комисији за ревизију Устава у Народној скупштини Подржалац Кавањца и странке реда, Токвил је прихватио позив за улазак у владу Одилона Барота као министар спољних послова од 3.јуна до 31. октобра 1849. године. Током немирних дана у јуну 1849. године, замолио је министра унутрашњих послова Жула Дуфаура да успостави опсаду главног града и одобри хапшење демонстраната. Токвил, који је од фебруара 1848. подржао законе које организују политичке слободе, одобрио је два закона која су изгласана одмах након дана 1849. године, што је ограничило слободу клубова и слободу штампе. Ова активна подршка у корист закона који ограничавају политичке слободе је у супротности са његовом одбраном слобода у демократији у Америци. Према Токвилу, он је фаворизовао ред као "Conditio sine qua non" за вођење озбиљне политике. Надао се да ће ону врсту стабилности довести у француски политички живот, што би омогућило непрекидан раст слободе неометано због редовних тутњава земљотреса револуционарних промена.
Токвил је подржао Кавањца против Луиса Наполеона Бонапарте за председничке изборе 1848. године. Токвил је био међу посланицима који су се окупили у 10. арондисману (административна јединица) Париза у покушају да се одупру државном удару и да је Наполеон Трећи осудио за "велеиздају", јер је прекршио уставно ограничење мандата. Затворен у Венсену, а затим пуштен, Токвил, који је подржао рестаурацију Бурбона против Другог царства Наполеона трећег (1851—1871), напустио је политички живот и повукао се у свој дворац (Château de Tocqueville).
На ову слику Токвила, биограф Џозеф Епстајн је закључио: "Токвил се никада није могао присилити да служи човеку којег је сматрао узурпатором и деспотом. Борио се што је боље могао за политичку слободу у коју је тако ватрено веровао- дао је, у свему, тринаест година свог живота. Проводио би дане преостале за борбу против исте борбе, али сада је водио из библиотека, архива и свог стола". Тамо је покренуо нацрт, Древни режим и Револуција, објављујући прву књигу 1856. године, али остављајући другу недовршену.
Смрт Дугогодишњи патник од напада туберкулозе, Токвил је на крају подлегао болести 16. априла 1859. године и сахрањен је на гробљу Токвилових у Нормандији. Токвилова религија је била католичантво. Религију је сматрао компатибилном са једнакошћу и индивидуализмом, али је сматрао да ће религија бити најјача када се одвоји од политике.
Демократија у Америци
У делу Демократија у Америци, објављеном 1835. године, Токвил је писао о Новом свету и процвату демократаског поретка у њему. Посматрајући из перспективе независног научника у области друштвених наука, Токвил је писао о својим путовањима кроз Сједињене Државе почетком 19. века, када су Индустријска револуција, вестернизација и Џејксонова демократрија радикално мењали суштину америчког живота. мини|Страница из оригиналног рукописа дела "Демократија у Америци" Алексис де Токвил Према Џошуи Каплану, сврха писања дела Демократија у Америци је била да помогне француском народу да боље разуме своју позицију између опадајушег аристократског поретка и демократског поретка у настајању и да им помогне да реше конфузију. Токвил је видео демократију као баланс између слободе и равноправности, која се подједнако брине и за појединца и за заједницу.
Токвил је био ватрени присталица слободе. "Страствено волим слободу, закон и поштовање права", написао је. "Нисам ни револуционар, ни конзервативац. [...] Слобода је, пре свега, моја страст. Написао је "Политичке последице Англоамеричких држава" говорећи: "Такође се у људским срцима проналази осиромашен укус за једнакост који тера слабе да желе да спусте јаке на свој ниво и који умањује људе да више воле једнакост у ропству, него неједнакост у слободи."
Горе наведено је често погрешно цитирано као цитат о ропству због претходних превода француског текста. Много каснији превод Артура Голдамера из 2004. године преводи значење као што је горе наведено. Примери погрешно цитираних извора су бројни на интернету, али текст нигде не садржу речи " Американци су заљубљени у једнакост" . мини|"Демократија у Америци", Алексис де Токвил Његов поглед на владу рефлектује његова очекивања о слободи и потребу појединаца да могу да делују слободно, поштујући туђа права. О централизованој влади је писао да се одликује превенцијом, а не чињењем.
Наставио је да коментарише једнакост говорећи: "Штавише, кад су скоро сви грађани једнаки, постаје им тешко да одбране своју независност од агресорске моћи. Нико од њих није довољно јак да се сам бори са предностима, једини гарант слободе за све је да комбинују снаге. Али таква комбинација није увек очигледна."
Токвил експлицитно наводи неједнакост као подстицај за сиромашне да постану богати и бележи да није често да две генерације у породици одржавају успех и то је закон о наслеђивању који дели, евентуално руши нечију имовину, што је разлог сталног кружења између богатих и сиромашних, чиме се више генерација претвара из богатих у сиромашне и из сиромашних у богате. Он наводи заоконе за заштиту у Францујској, који штите имовину од распарчавања међу наследницима, чиме чувају богатство и спречавају нагомилавање богатства, као што је приметио да се дешава у Сједнињеним Државама 1835. године. О грађанском и политичком друштву и појединцу