Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888 — Марсељ, 9. октобар 1934), познат као Ујединитељ, а у савременој Србији краљ Александар, био је регент престолонаследник Краљевине Србије (1914—1918), регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1921), краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929) и краљ Југославије (1929—1934).
Био је четврто дете и други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке и брат Ђорђa П. Карађорђевићa. Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала ривалска династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909, Александар је постао престолонаследник. Александар Карађорђевић је био први Србин који је летео авионом. Било је то током његове посете Француској 5. априла до 27. априла 1910 године. Александар је летео на авиону фалер број 2. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.
После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,а краљ 1921. после очеве смрти. Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти. После убистава у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав.
Група завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар, али је због његове малолетности земљом до 1941. владало Намесништво на чијем је челу био Александров брат од стрица кнез Павле.
У савременој Србији је о његовом наслеђу подељено мишљење. Док се на његов рад у Балканским и Првом светском рату, као и на погледу спољне политике гледа углавном врло позитивно, негативно се гледа на стварање краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је произашла у Југославију, јер се сматра да је могао да створи Велику Србију. То мишљење је нарочито постало актуелно после распада Југославије током 1990-их. С друге стране они који подржавају ту идеју, у суштини износе да је стварање заједничке државе једним делом било инспирисано уједињењем Италије и Немачке, које су настале од великог броја независних градова, кнежевина и војводстава, и повлаче везу до Начертанија и идеји о уједињењу Јужних Словена, где је Србија требала да представља Пијемонт.
Биографија Младост мини|десно|150п|Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена и Кнежевић Ђорђе, Деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице − Зорке Карађорђевић, Женева 1894. Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. Његов деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар III. Отац није био присутан његовом порођају, пошто је био код смртно болесног брата Ђорђа, који је преминуо у Дубровнику око две недеље после Александровог рођења. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.
Престолонаследник Србије мини|лево|150п|Краљевић Александар Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића, којима није одговарао импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност склона инцидентима. Ђорђе је био починитељ трагичног инцидента из 1909. када је шутнуо свог слугу у стомак, изазвавши његову смрт неколико дана касније. Овај инцидент је био последња кап, због ког је избио велики скандал у српској јавности, као и у аустроугарској штампи, која је интензивно извештавала о томе, па је принц Ђорђе био приморан да се одрекне права на престо.
Принц Александар је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса и због тога је имао стомачне проблеме до краја свог живота. Лечење тифуса је започето 19. (7) октобра, а окончано је 26. (14) новембра. Неки од чланова лекарског конзилијума су били доктори: Светислав Симоновић, Роман Сондермајер, Демостен и Светислав Николајевић, Ђорђе Владисављевић. Званичне државне новине Србије, Новине српске, су током тог периода у уводном делу скоро свакодневно извештавале о његовим симптомима и лечењу. На Александров рођендан те године, 16. (4) децембра 1910, краљ Петар I је одликовао тај конзилијум орденом Карађорђеве звезде. Роман Сондермајер и Светислав Симоновић су добили орден трећег степена, а Ђорђе Владисављевић, Демостен и Светислав Николајевић су добили орден четвртог степена.
Када је Александар постао престолонаследник, борба за власт између Пашићевих радикала и Аписове Црне руке је добила и трећег учесника. Александар је све више сматрао себе јединим пресудним фактором, па је око себе окупио Белу руку, групу официра предвођених Петром Живковићем, Петром Мишићем и Јосиф Костићем.
Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском. мини|Престолонаследник Александар са XVI пуком, који је носио име цара Николаја II, у Нишу.
Балкански ратови и Први светски рат мини|лево|Регент Александар на Солунском фронту 1916. године. У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као формални заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници.мини|десно|Регент Александар обилази рањенике на Солунском фронту 1917. године. мини|Александар Карађорђевић У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
У Крагујевцу постоји Регентова кућа где је живео током 1914-1915. Током 1917-1919 постојала је Српска резервна болница престолонаследника Александра. thumb|Маркица са приказом пробоја Солунског фронта
Прводецембарско уједињење мини|Прводецембарско уједињење лево|мини|Престолонаследник Александар са војницима VI пука После војничких дошли су и државнички успеси. Народно веће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о уједињењу претходио је ултиматум далматинске владе од 16. новембра 1918, по којем је из Сплита имало да се прогласи непосредно уједињење са Србијом ако се у року од пет дана то не учини из Загреба. Делегација Народног већа, од тридесет чланова, стигла је у Београд ујутро 28. новембра 1918. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од шесторице. У њега су ушли Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака као представници народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије. У одбору шесторице одлучено је да се уједињење изврши тако што би делегација Народног већа упутила адресу регенту Александру Карађорђевићу, која би садржала закључак и напутке „упутства“ од 24. новембра. Двочански акт уједињења извршен је у 8 сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент Александар привремено становао након ослобођења престонице. мини|Александар и Марија на дан венчања 1922. године. Чланови делегације Народног већа, стојећи у полукругу, чекали су долазак регента. Регент Александра се затим појавио у пратњи Протића, Јовановића, Нинчића и војводе Живојина Мишића. Потом је иступио Анте Павелић и прочитао адресу. Регент Александар је у одговору на Адресу изразио задовољство одлуком загребачког Народног већа од 24. новембра и прогласио уједињење. Регент Александар је одбио да за првог председника Владе постави Николу Пашића, већ је на то место указом поставио Стојана Протића. На листи министра прве Владе Краљевине СХС било је 9 Срба, 5 Хрвата, 3 Словенца и 1 муслиман. Влада под Протићевим председништвом носила је југословенско обележје. Крајем децембра Влада је нотификовала стварање нове Краљевине, а до средине 1919. године уследила су међународна признања.
После смрти краља Петра I (16. августа 1921), Регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Није могао присуствовати очевој сахрани јер је у Паризу боловао од запаљења слепог црева. У земљу се вратио крајем октобра и 6. новембра положио пред скупштином заклетву на устав. Оженио се 1922. године, принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина — Петар, Томислав и Андреј.
Политичка делатност 1918—1929.
Отпор уједињењу и нереди Талас социјалистичке револуције се из Русије ширио на запади довео до социјалистичких побуна 1919. у Мађарској и Немачкој. Неки од Југословена који су учествовали у Октобарској револуцији тада су се враћали у отаџбину. Превратнички дух је захватио део наоружаних одметника у „зеленом кадру” и обичних становника, нарочито у Славонији и Банату. Сељаци су пљачкали имања богатих на подручју Осијека, а у источном Банату дошло је до покушаја стварања „совјетске републике”.
Војска Краљевине Србије је морала, поред заштите предвиђених граница, зауставити ширење револуције и супротстави се побунама против уједињења. Већу претњу за границе представљало је присуство војске Италије у Далмацији и приморју, а мању упади припадника ВМРО-а из Бугарске у Македонију.
У делу хрватског становништва постојала је дуга традиција отпора централистичким тежњама. Она се спојила са нетрпељивошћу према православном становништву. Због тога се убрзо јавио отпор уједињењу под династијом Карађорђевић. Део нетрпељивих Хрвата није желео лако да пристане на стварање државе у којој ће католици бити мањина у односу на православце. Међу онима који су се противили уједињењу и тражили стварање хрватске републике истицао се Стјепан Радић. После проглашења уједињења, он је говорио да је сакупио око 200.000 потписа против уједињења у намери да их уз протест пошаље Мировној конференцији у Паризу. Насупрот томе, присталице уједињења су стварале соколске легије.
Свађе због начина уједињења довеле су до побуне у Загребу 5.12.1918. Побунили су се хрватских војници Националне гарде, коју је створило Народно вијеће. Они су на Тргу бана Јелачића тражили стварање републику и подржавали С. Радића. На наредбу Народног вијећа морнари су пуцали на побуњенике. Гушење протеста помогли су и хрватски соколи. У сукобу било је и неколико убијених. Према званичним тврдњама, у том сукобу нису учествовали Срби, него су на обе стране били Хрвати. Народно вијеће је распустило побуњене одреде. Војска је морала умирити протестне скупове по Хрватској на којима се тражило стварање републике. Део Срба, који је памтио оданост великог дела Хрвата према Хабзбурговцима, није веровао овом „републиканском покрету”. Они су мислили да је то само отпор краљу Србину као владару заједничке државе.