Дон Кихот или Дон Кихоте () је једно од ремек-дела шпанске и светске књижевности, аутора Мигела де Сервантеса. Једна је од највише објављиваних и најпревођенијих књига на свету. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих објављених дела фикције свих времена, као и најважнијим делом шпанског Златног века ().„Don Quijote gets authors votes”. BBC News.

Издања Први део је објављен 1605. године под пуним називом Велеумни племић Дон Кихот од Манче (). Други део, под називом Други део велеумног племића Дон Кихота од Манче (), објављен је 1615. године.

Први део је објављен у Мадриду о трошку Франсиска де Роблеса (), штампан у штампарији Хуана де ла Куесте (), крајем 1604. године. У продаји је био у јануару 1605. године и био је пун штампарских грешака због брзине коју је наметао издавачки уговор. Ово издање опет је штампано исте године и у истој штампарији, тако да у ствари постоје два различита издања из 1605. године. Књига је убрзо доживела велику популарност и врло брзо су се појавила пиратска издања штампана у Валенсији и Лисабону. Следила су издања у Арагону и Португалу за која је Роблес купио права у фебруару. Међутим, како је Сервантес задржао само права на штампање у Кастиљи, није имао скоро никакве користи од популарности и бројних издања свог дела. До августа 1605. године већ су изашла два издања у Мадриду, два у Лисабону и једно у Валенсији. Године 1607. изашло је једно издање у Бриселу, а 1608. године Роблес је штампао још једно издање у Мадриду. Године 1610. појавило се једно италијанско издање, а 1611. још једно издање је штампано у Бриселу.

Прво издање другог дела је изашло из исте штампарије као и први део, крајем 1615. године. Врло брзо је исто издање штампано у Бриселу и Валенсији (1616) и Лисабону (1617). Заједничко издање првог и другог дела појавило се први пут у Барселони 1617.

Инспирација

Претпоставља се да идеја о средовечном племићу кога су залудели витешки романи у ствари и није нова и да се вероватно први пут појавила у облику једне од Сервантесових Узорних новели () која је кружила у рукопису под насловом Велеумни племић од Манче () и да је роман у ствари проширење ове новеле која је, по речима самог Сервантеса у прологу првог дела, настала приликом једног од његових боравака у затвору. На ову претпоставку нас наводе алузије на велику популарност овог дела које налазимо код Сервантесових савременика као што су Франсиско Лопез де Убеда () и Лопе де Вега ().

Године 1920. Рамон Менендес и ПидалLuís Andrés Morillo: Cervantes y El entremés de los romances извор (), познати шпански филолог, историчар и фолклорист, износи своју теорију о томе како је инспирацију за ово дело Сервантес нашао у Међуигри романси () непознатог аутора у којој се говори о једном сељаку који се залудео читањем витешких књига и одлучио да напусти жену и да, исто као и Дон Кихот, крене у авантуру као лутајући витез и да исправља кривде, брани незаштићене и спасава девице.

Апокрифни други део Дон Кихота

thumb|250п|десно|Дон Кихот у Ташмајданском парку, Београд

Дон Кихот је након објављивања доживео велики успех и преведен је на многе европске језике. Роман је био толико популаран да је 1614. године објављен у Тарагони () апокрифни Други део Дон Кихота аутора Алонса Фернандеса де Авељанеде () из Тордесиљаса (). Не постоји много података о правом идентитету тог Авељанеде, али једно је сигурно: Авељанеда је био ватрени поклоник Лопеа де Веге, најплоднијег шпанског драматурга Златног века и Сервантесовог књижевног ривала. Авељанедин Дон Кихот је пут хвалоспева Лопеу и његовом делу, Лопеови стихови у више наврата цитирани, а Сервантес жестоко нападнут и вређан (назван је маторим и сакатим). Постоје извесне претпоставке да је сам Лопе де Вега био аутор барем пролога Авељанединог Дон Кихота.Daniel Eisenberg: Cervantes, Lope de Vega and Avellaneda извор Сервантес ће на ове увреде одговорити у прологу другог дела Дон Кихота, међутим, његов одговор ће бити благ и без срџбе.

Што се тиче самог дела, сви се слажу да је по вредности далеко испод оригинала, а сами ликови Дон Кихота и Санча Пансе не личе на Сервантесове индивидуалисте из првог дела, већ су претворени у стеротипне карикатуре без оне племенитости, јачине и лепоте коју им је удахнуо Сервантес.E.T. Aylward: Review of the book: A.F. Avellaneda: El Ingenioso Hidalgo Don Quijote de la Mancha. Ed. Luis Gómez Canseco, Madrid, 2000 извор

Први део мини|лево|300п|Илустрација из 1848. године Алонсо Кихано, средовечни идалго (), живи досадним животом у неком малом месту у Манчи, са својом нећаком и домаћицом. Време крати читајући витешке романе и верује да је свака реч у њима истинита, иако су дани витештва одавно прошли, а многи догађаји описани у њима реално немогући. Читао је много, по цео дан и ноћ и „од мало спавања и много читања осуши му се мозак те изгуби памет” (-{...del poco dormir y del mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio}-) те одлучи да се прогласи лутајућим витезом и да крене да тражи авантуре. Тако извуче из оставе оружје и оклоп својих прадедова и, пошто их је очистио и угланцао, прогласи себе за витеза Дон Кихота од Манче, свом коњу надену име Росинанте (), одабра Алдонсу Лорензо (), сељанчицу из суседног села, за своју даму којој ће посвећивати своја јунаштва и добра дела и прекрсти је у Дулсинеја од Тобоза (), те крену на пут у потрази за авантурама.

Први одлазак од куће Дон Кихота почиње у рану зору и траје цео дан, да би на крају дана потражио преноћиште у некој крчми за коју верује да је зачарани дворац. Ту ће добити прве батине и савет да потражи штитоношу. Одлази из крчме, на путу среће неке трговце из Толеда који исмевају и вређају његову узвишену даму, Дулсинеју од Тобоза, где он устаје у њену одбрану и нападне трговце, а ови скоче па га добро измлате. Свог премлаћеног, налази га његов комшија Педро Креспо () и враћа га кући. Док се он опоравља у кревету, нећака и домаћица са Дон Кихотовим пријатељима, локалним берберином и жупником, спале све витешке књиге које су по њиховом мишљењу, криве за његово лудило, собу са књигама зазидају, а њега убеде да је собу однео неки волшебни чаробњак.

Дон Кихот се, међутим, не предаје тако лако и даље размишља како да оствари свој наум, те прво послуша савет крчмара, то јест, „власника зачараног замка” те позове свог комшију, припростог и добродушног Санча Пансу (), да му се придружи у авантурама као штитоноша, а за узврат му обећа место гувернера на острву. Санчо пристаје, те се њих двојица искрадоше у зору из села и тако Дон Кихот по други пут пође од куће у сусрет авантурама лутајућег витеза. Од тог момента нижу се догодовштине велеумног витеза Дон Кихота од Манче и његовог штитоноше Санча Пансе, почевши са чувеним нападом на ветрењаче у којима је само он видео грдне и сурове гиганте.

Други део мини|десно|300п|Споменик Дулсинеји и Дон Кихоту у Тобозу За разлику од првог дела где је Дон Кихот потпуно залуђен и у неком свом свету витезова, нежних девица и платонских љубави, у другом делу је луцидан, сасвим бистре памети и види стварност онаквом каква јесте. Сад су други ти који стварају привид витешког света и волшебних магова не би ли приволели Дон Кихота да једном за свагда одустане од „живота лутајућег витеза”. Чак је и несрећни Санчо принуђен да учествује у тој шареној лажи те доводи Дон Кихоту три сељанчице рекавши му да су то Дулсинејине даме пратиље. Међутим, када Дон Кихот препозна девојке као само три сироте сељанке, Санчо се згражава и покушава да га убеди да је то опет магија неког злог чаробњака која му не дозвољава да види реалност. Такође су веома занимљиви разговори између витеза и његовог штитоноше, у којима се види како Дон Кихот полако и постепено губи своје идеале, под утицајем Санча Пансе. Та трансформација се такође види и у постепеном мењању имена — од Дон Кихота, постаје Витез од Лавова, а затим се претвара у Витеза Тужнога Лика. С друге стране, Санчо полако прихвата идеале свог господара, који се полако у самом Санчу концентришу у једну фикс идеју — да постане гувернер острва. Санчо успева да постане гувернер и показује се као веома мудар и практичан владар, међутим његова владавина ће ипак на крају завршити као потпуна пропаст.

Као што је већ напоменуто, сада су други ти који стварају свет привида за Дон Кихота. Сансон Караско (), млади учењак и такође Дон Кихотов пријатељ, својевољно креће Дон Кихотовим стопама и претвара се у Витеза од Белог Месеца, а с јединим циљем да по витешким правилима натера Дон Кихота да избије из главе идеје о животу и авантурама лутајућих витезова. Иако је у првом делу то исто покушао као Витез од Огледала, био је поражен, али овај пут као Витез од Белог Месеца успева у својој намери и побеђује Дон Кихота у витешком двобоју, натеравши га да се врати кући и обећа да неће покушавати да опет полази на пут барем годину дана.

Роман се завршава Дон Кихотовим потпуним оздрављењем, међутим, потпуно разочаран стварношћу, одриче се витештва, признаје своју заблуду и умире.

Занимљиво је да постоје претпоставке да су неки делови овог другог дела апокрифни, конкретно епизода догађаја у Монтесинесовој пећини, описана у 22. и 23. поглављу.Mariano Baquero Goyanes: Los Capítulos Apocrífos del Quijote извор

Структура и тематика мини|лево|300п|Илустрација Гистава Дореа Као што је већ поменуто, верује се да је прво поглавље првобитно било замишљено као посебна литерарна целина, као кратка прича. Касније је Сервантес развио роман почевши од те прве приче. Прича је замишљена као читање рукописа Сида Амета Бенанџелија () арапског хроничара који се заправо појављује тек у 9. поглављу и који се помиње свега четири пута у целом роману, да би на крају потпуно нестао у првом делу након 27. поглавља. На први поглед, приповедање се одвија без реда, међутим, структура романа је комплексна и пажљиво грађена. Сам роман поседује особине различитих књижевних родова, од витешких романа и убачених новела, до књижевних расправа писаних у дијалогу, како је то било уобичајено у оно време. Роман такође садржи комичне делове, озбиљне беседе, пословице и анегдоте народног карактера. Оно што издваја овај роман је вештина којом Сервантес све те елементе потчињава и уклапа у нит главне радње.Edward Riley: Introducción al "Quijote" (Resumen realizado por David Chacobo) извор

Богатство тематике дела је непресушно. Међутим, могуће је скицирати неке од основних тема овог дела.

Главна тема кружи око питања да ли је могуће наћи идеал у реалности, то јест, да ли реалност побеђује фикцију или фикција побеђује реалност. Ова тема је уско повезана и са концептом људске слободе. Како човек треба да схвати слободу? Какве закључке може да изведе о слободи, након што је искусио? Можемо ли променити свет или свет мења нас? Шта је уопште разумност а шта је лудост? Да ли је морално покушати променити свет?

Из те главне теме, уско везане за еразмовску тему лудила и барокну идеју привида и реалности, произилазе остале секундарне теме: Да ли је могуће изнаћи књижевни идеал? Тема књижевне критике је веома карактеристична за целокупно Сервантесово дело. У делу постоје критике витешких и пасторалних романа, као и критика нове комедије Лопеа де Веге. Да ли је могуће пронаћи идеал у љубави? У роману се појављују различите љубавне приче. Неке су несрећне због самог животног концепта везаног за слободу, као што је случај са Марселом и Гризостомом, друге због патолошке несигурности, као што је убачена новела Нестрпљиви радозналац, или пак због превише идеализованих дама, као што је сама Дулсинеја, или превише прозаична као што је Алдонса Лорензо. Такође се појављује и мотив љубоморе, веома важан за Сервантеса. Да ли је могуће пронаћи политички идеал? У роману се појављује тема утопије у облику Санчове владавине острвом Баратраријом, привиђањима које има Дон Кихот у Монтесиновој пећини, итд. Да ли је могуће пронаћи идеал правде? Ову тему видимо у епизодама са галеотима, момком који добија батине, итд.

Убачене новеле