Бихаћка операција је једна од највећих победа НОВ и ПОЈ у 1942. години. У њој је осам бригада НОВЈ под командом Оперативног штаба за Босанску Крајину уништило усташко-домобрански гарнизон у Бихаћу и околним местима и нанело непријатељу значајне губитке. Битка за град трајала је од 2. до 4. новембра 1942. године, и наставила се наступним маршем јединица НОВЈ против остатака разбијених јединица и деморалисаних околних гарнизона. Разбијен је усташки 4. дјелатни стајаћи „сдруг” (бригада) и делови 12. домобранске пјешачке пуковније. Ово је била једна од највећих у дугом низу победа НОВЈ над снагама НДХ које су уздрмале НДХ и веома ограничиле домен важења њених установа.
Освајањем Бихаћа повезана је слободна територија у Босанској Крајини и централној Босни са слободном територијом у Далмацији. Лици, Кордуну и на Банији. Тако је формирана непрекидна слободна територија од Карловца до Ливна на којој су образоване многе војне и цивилне институције, позната као Бихаћка република или Титоланд (по Немцима). Ослобођени Бихаћ постао је војно, политичко и културно средиште Народноослободилачког покрета.
Оперативна ситуација пре Бихаћке операције мини|лево|220п|Продор пролетерских бригада у западну Босну мини|десно|220п|Мапа Бихаћке операције 1942. Народноослободилачки покрет у западним крајевима Југославије у другој половини 1942. године био је у великом успону. Од партизанских одреда стваране су бригаде као чврсте и покретне војне формације. У средишњим областима Босне оперисала је група од седам бригада под непосредном командом Врховног штаба. У Босанској Крајини је до почетка Бихаћке операције формирано 6, у Хрватској 18 и у Словенији 4 бригаде НОВЈ. Од ових снага Врховни штаб је 1. новембра формирао 3, а затим 8. новембра 1942. још пет дивизија. Осим њих, постојао је и знатан број територијалних партизанских одреда и самосталних Батаљона и чета.
У Босни су партизани су од усташа и домобрана ослободили велики број места: Дрвар, Босански Петровац, Кључ, Гламоч, Мркоњић-Град, а вођене су борбе против Италијана и четника за Босанско Грахово, против Немаца и усташа за Јајце и против Италијана, усташа и четника за Ливно. У Хрватској су партизани држали Кореницу, Војнић, Вргинмост и већи број мањих места.
Кроз Босанску Крајину и преко Кордуна пролазила је демаркациона линија између италијанске и немачке окупационе зоне. Италијани су се током 1942. ограничили на држање мањег броја важнији гарнизона, углавном у обалном појасу. Ту су биле стациониране главне снаге V, XVIII и VI корпуса италијанске Друге армије. Територију су покушавали да контролишу уз помоћ четника и других квислиншких формација, попут Добровољачке антикомунистичке милиције, док су већину насељених места у унутрашњости препустили снагама НДХ.
У својој окупационој зони у северном делу Босне Немци су држали 714. и 718. посадну дивизију. У мају 1942. прогласили су ту област ратним подручјем, тако да су снаге НДХ и локални четници у области били под непосредном командом дивизијских штабова.
Значај Бихаћа Према административној организацији НДХ, Бихаћ је био административно седиште Велике жупе Крбава и Псат. У Бихаћу су се налазиле бројне цивилне и војне установе. Осим тога, Бихаћ је био војна база за офанзивно деловање против јединица НОВЈ и кључно утврђење на стратешки важној комуникацији између јадранске обале и долине Саве.
Бихаћ је такође био база усташких злочинаца који су током 1941. и 1942. починили бројне масакре у граду и околним селима над српским и јеврејским цивилима.
За партизане, Бихаћ је био средиште области са знатним економским и мобилизацијским потенцијалом. Окупациона управа у Бихаћу раздвајала је слободну територију у западној Босни од слободне територије у Хрватској. Релативно изолован бихаћки гарнизон представљао је перспективу војничког успеха и задобијања знатног плена у оружју и војном материјалу.
Ток операције На предлог Оперативног штаба за Босанску Крајину, на основу расположивих података о непријатељу, Врховни штаб издао је 18. октобра 1942. ОШ за Босанску крајину наређење за извођење операције, а Главни штаб Хрватске наређење за садејство у операцији и стављање на располагање 3 бригаде. Напад је требало да буде изведен до 5. новембра.
Супротстављене снаге Оперативни штаб за Босанску Крајину за Бихаћку операцију прикупио је 5 својих бригада: 1. крајишку бригаду (3 батаљона) 2. крајишку бригаду (3 батаљона) 3. крајишку бригаду (сва 4 батаљона) 5. крајишку бригаду (сва 4 батаљона) 6. крајишку бригаду (2 батаљона) Осим ових, штабу су за операцију стављене на располагање 3 бригаде ОШ Хрватске: 2. личка бригада (сва 4 батаљона) 4. кордунашка бригада (сва 4 батаљона) 8. банијска бригада (3 батаљона) У нападу је учествовао и мешовити артиљеријски дивизион ОШ за Босанску Крајину, састава: 3 хаубице 100 -{mm}-, 4 брдска топа и једна батерија противоклопних топова.
Укупна јачина ових јединица у време напада износила је око 7.000 људи. Јединице су биле посебно мотивисане за ову акцију због присуства познатих усташких злочинаца у Бихаћу. ОШ Крајине и штабови бригада су у наређењима за напад посебно нагласили аспект кажњавања усташких зликоваца у операцији. Операцијом је командовао Оперативни штаб за Босанску Крајину, чији је командант био Коста Нађ.
Одбрана Бихаћа располагала је следећим јединицама: 4. дјелатни „сдруг” усташке војнице, јачине 4 бојне (батаљона) (3.000 људи): 19. усташка бојна, стационирана у самом граду 31. усташка бојна, стационирана у Личком Петровом Селу и Раковици 32. усташка бојна, стационирана у Босанској Крупи 33. усташка бојна, стационирана у самом граду штаб и једна бојна 12. домобранске пјешачке пуковније, стационирани у граду (око 800 људи) једна сатнија (чета) 2. домобранске пуковније, стационирани у граду (око 200 људи) више група усташке милиције јачине 10-40 људи, распоређених по селима у широј околини.
За одбрану Бихаћа непријатељ је располагао са четири хаубице 100 -{mm}- од којих су се две налазиле у граду, а две на Хаџиабдића брду.
Укупна јачина ових јединица у време напада износила је око 4.000 људи.
Усташе су биле изузетно мотивисане за одбрану, јер су биле свесне својих почињених злочина и казне која их чека уколико буду савладани. У домобранским јединицама мотивисаност за борбу била је врло ниска.
Организација непријатељске одбране Одбрана Бихаћа била је кружна, и то у два појаса. Спољашња одбрана Бихаћа састојала се из истурених посада распоређених по околним местима и локалитетима. Нека од ових места била су добро утврђена и тешко освојива, на пример Изачић и Острожац. Недостатак спољашње одбране састојао се у томе што није била у потпуности ватрено повезана између себе, што је остављало нападачу могућност изненадног прикривеног упада кроз одбрану.
Унутрашња одбрана састојала се из низа међусобно повезаних добро утврђених упоришта. Нарочито су добро били утврђени Сомишље и Жегар са Жегарском алејом и Бориком на левој обали Уне.
Непријатељске снаге у Бихаћу биле су довољно бројне, снабдевене и утврђене да одбију сваки евентуални напад, или у крајњем случају да се одрже до доласка евентуалне помоћи из других упоришта.
План напада Према плану Оперативног штаба, требало је са четири бригаде извршити једновремен концентричан напад на Бихаћ и обезбедити се потребним снагама са правца Босанске Крупе и Цазина. Истовремено, напасти на Личко Петрово Село ради обезбеђења од евентуалног непријатељевог дејства из Слуња, Оточца и Госпића.
Да би се сломио добро организована одбрана Бихаћа било је изузезно пожељно очувати тајност операције до самог тренутка напада. Такође, да би се смањила вероватноћа интервенције из других гарнизона, Наређено је појачавање свих дејстава на удаљеним правцима, према Босанском Новом, Санском Мосту и у источној Банији, ради стварања утиска код непријатеља о непосредној опасности.
Након савладавања отпора у Бихаћу, развити офанзивна дејства ка северу, североистоку и северозападу, уништити повезане посаде и задобијену иницијативу и уздрманост непријатеља.
Ток борбе мини|десно|220п|Партизани возом крећу из Млиништа на фронт, новембра 1942. Јединице су морале да савладају знатне раздаљине до полазних положаја за напад. Покрети ради концентрације снага почели су 28.10. Јединицама је наређене о нападу са спецификованим циљем и детаљима о ангажовању јединице објављено тек 1. новембра. Међутим, покрети јединица и њихов смер нису могли остати тајна ни за борце ни за народ. Чињеница да је ипак постигнуто наређење говори о јединству народа и војске у том крају и о немоћи власти НДХ да успостави своју обавештајну службу.
Напад је почео 2. новембра у 21:30. Знак за почетак напада дат је испаљивањем граната из две хаубице на упориште Сомишље. Јединице НОВЈ постигле су пуно изненађење — у тренутку напада у граду је још горело електрично осветљење.
Јединице су подишле објектима за напад, а Први батаљон Друге крајишке бригаде под командом народног хероја Ранка Шипке успео је неопажен да се убаци у сам град, у део на десној обали реке Уне. Први батаљон Прве крајишке бригаде провукао се неопажен између непријатељских спољашњих упоришта, и енергичним јуришем за само десет минута заузео Сомишље, најјаче усташско утврђење са леве стране реке Уне.
Истовремени удар на спољашњу и унутрашњу линију одбране, као и из самог града, дезорганизовао је усташко-домобранску одбрану. Током прве ноћи 8. банијска бригада уништила је непријатељска упоришта на северозападном правцу, ликвидирала посаду из Изачића која је покушала да се пробије у град, продрла у део града на десној обали Уне, заузела железничку станицу и околне објекте и повезала се са Другом крајишком бригадом. Друга крајишка продрла је у део града на десној обали Уне са источног правца чистећи успут мања непријатељска упоришта. Током ноћи ове две бригаде запоселе су целокупно подручје града изузев две утврђене зграде из којих је непријатељ још пружао отпор. Овај отпор ликвидиран је током преподнева 3. новембра 1942.
У делу града на левој обали Уне отпор је био јачи и организованији. Прва и Трећа крајишка бригада ликвидирале су спољашња утврђења, а највећи успех било је заузимање Сомишља. Са ових положаја ове две бригаде извршиле су напад на добро утврђени усташки логор у Жегару. Међутим, усташе су одбиле овај напад и у 4 сата предузеле противнапад са намером да поново овладају Сомишљем. Овај напад био је одбијен. Током целе ноћи и наредног дана низали су се напади и противнапади обе стране.
Током преподнева усташка команда из Бихаћа упорно је тражила „моторизовани сдруг” као помоћ од Главног стожера. Испаде усташа из Босанске Крупе и Цазина у правцу Бихаћа успешно су неутралисале Шеста крајишка и Четврта кордунашка бригада. Главни стожер домобранства затражио је помоћ од немачке команде, међутим генерал Штал, командант 714. дивизије, одбио је захтев наводећи као образложење интензивне партизанске активности „на Шамарици, у околини Двора и Босанског Новог”. Посада у Бихаћу једино је добила неколико налета авијације као помоћ.
Прва и Трећа крајишка предузеле су одлучни напад на Жегар 3. новембра у 15:00. Усташе су се браниле са фанатичном упорношћу, до последњег. Ипак, упориште је савладано. Након тога ове бригаде наставиле су напредовање ломећи узастопни усташки отпор и током послеподнева и следеће ноћи овладале делом града до канала у центру града. Око мостова преко канала распламсала се борба са наизменичним нападима обе стране. 4. новембра у 12 сати Прва и Трећа крајишка бригада извршиле су јуриш преко мостова и по цену знатних губитака прешле канал. Последњи усташки отпор сломљен је око 16 часова истог дана. Овако је борбу на каналу описао Ђуро Кнежевић, један од учесника, десетар у Другој чети Трећег батаљона Прве крајишке бригаде
Прва крајишка бригада, зборник сећања, књига 1 — Београд 1989. , Приступљено 9. април 2013.