мини|200п|Антарктик мини|200п|Сателитски снимак Антарктика thumb|Мапа Антарктика Антарктик (, , супротно од Арктик) је континент на којем се налази Земљин Јужни пол. Пети континент по величини. То је најхладније место на Земљи и готово увек је прекривено ледом. Са 14,4 милиона -{km}-² то је пети највећи континент, након Азије, Африке, Северне и Јужне Америке, а само су Европа и Аустралија мањи. Око 98% површине Антарктика је прекривено ледом, чија је просечна дебљина око 1,6 -{km}-.

Антарктик је најхладнији, најсувљи и најветровитији континент на свету, а такође је континент са највећом просечном надморском висином. Због малих падавина цео континент је, технички гледано, највећа пустиња на свету. На њему не постоје сталне људске насеобине, а настањују га само биљке и животиње које су прилагођене великој хладноћи: пингвини, морски медведи, маховина, лишајеви и велики број врста алги.

Иако митови и нагађања о Тера Аустралис („Јужној Земљи“) сежу у стара времена, шире је прихваћено да су га Европљани први пут видели 1820. године, када је до њега стигла руска експедиција Михаила Лазарева и Фабијана Готлиба фон Белингсхаузена. Међутим, континент је остао занемарен у другом делу 19. века због негостољубиве средине, недостатка сировина и изолованог положаја.

Године 1959. дванаест држава су потписале Антарктичку повељу, а до данас ју је потписало 47 држава. Споразумом се забрањују војне активности и ископавање руда, подржавају научна истраживања и штити екозона континента. Експерименте врши више од четири хиљаде научника разних националности и научних интереса. Интернет домен за Антарктик је -{.aq}-.

Положај и величина територије

Најизразитија географска обележја Антарктика јесу његова удаљеност од насељених континената, неприступачност и суровост природе, облик територије, велика надморска висина и огромна површина под ледом. Назив континента је настао на основу његовог положаја супротно од Арктика (грчки анти - против, насупрот). Овај континент је највећим делом територије концентрисан око Јужног пола. Кружног је облика и испуњава скоро читав јужни поларни круг. Само копно око Јужног пола (Хоконов врх, 2.765 -{m}-) захвата површину од 13.176.727 -{km}-². Јужни магнетни пол налази се у источном делу Антарктика. Простире се на 2.500 -{km}-². На тој територији магнетна игла, постављена на хоризонталну осовину, заузима вертикални положај.

Антарктик је пети по величини међу континентима. Његова копнена маса је скоро сва покривена огромном леденом плочом. Са суседним острвима и шелфским ледницима, он захвата површину од 14.120.835 -{km}-². По облику, Антарктик се разликује од осталих континената који су у основи међусобно сличног облика, тј. неправилног троугла са ширим основама окренутим ка северу и врхом према југу. Антарктик је, међутим, крушкастог облика, сем истуреног полуострва које се пружа према југу Јужне Америке. Масивнији и мање разуђен део окренут је према Аустралији, а ужи и јаче дисециран према Јужној Америци. Према просечној надморској висини, Антарктик је знатно виши од осталих континената. Његова просечна надморска висина је 2.200 -{m}- (Европа 340 -{m}-, Јужна Америка 600 -{m}-, Азија 960 -{m}- итд.) Појам „антарктички регион“ односи се на океанску, острвску и континенталну област које се налазе у антарктичкој климатској зони. Већа острва која припадају Антарктику јесу: Јужна Оркнијска острва, Јужна Шетландска острва, Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка острва. Антарктик излази на три океана: Тихи, Атлантски и Индијски, и на пет мора: Веделово, Росово, Белингхаузеново, Амундсеново и море Скотија. 200п|мини|десно|Глечери на Антарктику Периферни положај Антарктика најбоље илуструју подаци о растојањима између Антарктика и најјужнијих делова суседних континената: 800 -{km}- до Јужне Америке, 2.900 -{km}- до Аустралије и 3.400 -{km}- до Африке. Већи део континента на источној географској дужини зове се Источни Антарктик, а мањи на западној дужини – Западни Антарктик. Источни део састоји се од високих платоа прекривених ледом, а западни од архипелага обједињених заједничким ледом.

Антарктик је меридијански подељен на секторе над чије територије претензије полажу: Уједињено Краљевство, Аустралија, Нови Зеланд, Француска, Норвешка и Чиле, док над једним делом територије претензије полаже неколико земаља (Чиле, Аргентина и УК) или ниједна земља (Земља Мери Берд). Према Вашингтонском споразуму из 1959. године, Антарктик је за научна испитивања доступан свим државама света. Дуго времена кроз историју, Антарктик је био без икаквог значаја за човечанство. Представљао је „ничију земљу“ (-{Terra Nullius}-). Године 1538. Шпанија је објавила декларацију по којој је ставила под свој суверенитет све познате и непознате области Америке од северног до јужног пола. Главни разлози пораста интересовања за Антарктик средином 20. века били су богатство које доноси лов на китове, откривање рудних налазишта, апсолутна ненасељеност континента, погодности за чување животних намирница, медицинских средстава и лекова због одсуства бацила. Године 1917. Уједињено Краљевство је припојило део Антарктика који лежи према Јужној Америци, а 1923. и део око Росовог мора. Француска је 1924. године посвојила Аделина земља, а Норвешкој од 1931. године Острво Петра Првог.

Први политички спорови око Антарктика уследили су након Другог светског рата између Аргентине и Чилеа с једне и Уједињеног Краљевства с друге стране. Две јужноамеричке државе су, позивајући се на шпанску декларацију из 1538. године, упутиле своје експедиције на Јужна Шетландска острва и Грејамову земљу. Међутим, експедиција из Велике Британије је 1953. године порушила чилеанске и аргентинске истраживачке станице на Антарктику што је довело до погоршања њихових дипломатских односа. Временом, проблеми су постајали све учесталији. У циљу решавања спорова око поделе Антарктика настало је неколико теорија разграничавања: теорија суседства (даје првенство поседовања територијално најближој држави), теорија повезаности (признаје право запоседања унутрашњости континента оној држави која поседује суседни обалски појас) и теорија сектора (признаје право оној држави која лежи на истој географској дужини као области на Антарктику). Међутим, ни једна теорија није послужила као основа за решавање спорова. Међународни суд правде у Хагу донео је одлуку 5. априла 1933. године да се поларне области не могу ставити под суверенитет било које државе, ако их она не окупира. Према тој међународној правној одлуци Норвешка поседује област између 20° згд. и 45° игд, Аустралија 45°–160° игд, Француска 136°–142° игд., Нови Зеланд 160° игд. и 150° згд. и Велика Британија 80°–20° згд.

Физичко-географска обележја

Геолошка грађа и морфолошке одлике 200п|мини|десно|Вулкан Еребус, активни вулкан на Росовом острву Најстарије стене пронађене на Антарктику везане су за рани прекамбријум. Тектонска раседна линија која се пружа од Викторијине земље дуж источне обале Росовог мора до Веделовог мора, дели Антарктик на два дела: источни и западни. Расед је дуг 2.000 -{km}-, широк 350-550 -{km}- и дубок 2.100-2.750 -{m}-. Његовом западном ивицом јављају се вулканске стене, али и активни вулкани: Еребус (4.069 -{m}-), Терор (3.272 -{m}-) и Гаусберг (381 -{m}-).

Источни део Антарктика изграђен је од гнајса и гранита, кристаластих шкриљаца делимично покривених пешчарима и еруптивним стенама пермске и карбонске старости. Због тога се тај део Антарктика сматра делом старог праконтинента Гондване. На то указује и присуство фосила глосоптериса – флоре која је у то доба био раширена по целој Гондвани, а на Антарктику је пронађена у пешчарима пермско старости. Поред Викторијине земље и Росовог мора протеже се на дужини 1.769 -{km}- планински венац правца север-југ изграђен од гнајса и гранита и прекривен делимично хоризонталним слојевима пешчара и кречњака. Највиши планински врхови су: Листер (4.023 -{m}-), Маркхам (3.185 -{m}-) и Киркпатрик (4.511 -{m}-).

У Трансантарктичким планинама у западном делу Антарктика, тектонска активност је прекинута пре око 400 милиона година. Неки научници сматрају да те планине представљају продужетак Анда, па их називају и Антарктанди. Прилог тој хипотези јесте постојање острва између Јужне Америке и Антарктика која су у прошлости представљала копнену везу између ова два континента. Тој тврдњи протиувречи чињеница да су острва изграђена од шкриљаца и порфирита. Јужна Џорџија, Јужна Шетландска, Јужна Оркнејска и Јужна Сандвичка острва изграђена су од шкриљаца и порфирита мезозојске старости.

Године 1969. у Трансантарктичким планинама пронађени су фосили тријаске старости листросауруса . То су први фосили диносауруса јурске старости пронађени близу Јужног пола (планина Киркпатрик, 4.267 -{m}-). Неколико година касније у истој области пронађени су фосили диносауруса терапада . Реконструкцијом тог фосила утврђена је сличност са алосаурусом , који је живео у Северној Америци. Ови фосили подржавају теорију да је Антарктик био део Гондване и да је током јуре владала топла и влажна клима. Палеонтолошка истраживања показала су да су у терцијару на Антарктику расле тропске биљке, а у приобалним водама корали, који живе у морској води топлијој од 20,5 °C.

Ледени покривач 200п|мини|десно|Брансфиледов мореуз Ледени покривач на Антарктику захвата површину од 13,5 милиона -{km}-². Почео се формирати пре око 13 милиона година, односно у миоцену, а своје максимално простирање достигао је пре 4 милиона година. Просечна дебљина леда износи око 1.500 -{m}- а максимална 4.335 -{m}- на Бердовој равници у западном делу Антарктика. Ледничка маса се радијално креће према ободу континента брзином од 0,03-0,35 -{m}-/дан. Ободом инландајса јављају се моћни леднички језици чија је укупна површина 217.000 -{km}-². Њихова брзина кретања је 0,8-3,2 m/дан. Највећи је Бердмор дужине 209 -{km}- и широк 32 -{km}-. На Викторијиној земљи налази се ледник дуг 300 -{km}- и широк 30 -{km}-.

У приобалном појасу где је моћност леденог покривача мања и где постоји планински рељеф јављају се долински ледници, дужине 100-200 -{km}-. Њихова површина испресецана је пукотинама и моренским материјалом. Постоје и тзв. навејани ледници који се формирају у заветринама, углавном на западним и северозападним експозицијама.

Посебан облик глацијације на Антарктику јесу шелфски ледници који захватају 16% површине континента. Они се налазе по периферним деловима инландајса на дужини од 13.660 -{km}-. Равне су површине и издижу се 20-150 -{m}- изнад нивоа мора. Према положају у односу на инландајс издвајају се два типа шелфских ледника: унутрашњи и спољашњи. Међу унутрашњим ледницима највећу површину захвата Росов ледник 538.000 -{km}-², а међу спољашњим: Шеклтонов 32.000 -{km}-² и Западни ледник 26.000 -{km}-². Према океану, Росов ледник завршава се стрмим леденим зидом висине 20-50 -{m}-. Спољашња ивица ледника дуга је 800 -{km}- и широка 700 -{km}-. Њена површина износи око 500.000 -{km}-² .

Климатске прилике

Сурова клима на Антарктику одувек је била препрека научним истраживањима, све док техника није напредовала да превазиђе екстремне услове. Типично обележје климе јесте одсуство чак и таквог лета какво је заступљено у северним поларним областима.

Воде 200п|мини|десно|Истраживачка станица Због тога што ледени покривач одбија сунчево зрачење назад у атмосферу и што су ефекти загревања са океана минимални због његове даљине од центра ледене масе, ваздух остаје оштро хладан током целе године и спречава топљење леда. На острвима ближим Јужној Америци, сунчеви зраци подижу температуру ваздуха која је довољно висока да отапа нешто леда. Тада настају кратки речни токови. Међутим. над већином континента температуре ваздуха остају довољно ниске и одржавају лед током целе године. Само са 1% територије Антарктика постоји отицање воде. Дужина највећег водотока износи 30 -{km}-. На ледницима настају привремени токови, дужине 50-60 -{km}-, у току кратког лета (новембар-април). Периодски речни ток Оникс, дуг око 60 -{km}-, отиче са ледника у басен језера Ванда.