Леонардо ди сер Пјеро да Винчи (, Винчи, 15. април 1452 — Амбоаз, 2. мај 1519), познат као Леонардо да Винчи, био је италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар.
За живота слављен због својих сликарских дела, након смрти постаје познат широј публици и по својим свескама, у којима је цртао и писао белешке о разним темама, укључујући анатомију, астрономију, ботанику, картографију, сликарство и палеонтологију. Леонардов геније је оличење ренесансног хуманистичког идеала, а његово укупно дело је допринос каснијим генерацијама уметника који се може мерити само са доприносом његовог млађег савременика, Микеланђела.
Рођен као ванбрачно дете успешног нотара и жене из ниже класе у Винчију или близу њега, школовао се у Фиренци код италијанског сликара и вајара Андреа дел Верокија. Каријеру је започео у родном граду, али је потом много година провео у служби миланског војводе Лудовика Сфорце. Касније је поново радио у Фиренци и Милану, као и накратко у Риму, привлачећи велики број следбеника и ученика. На позив Франсоа I Валое, провео је своје последње три године у Француској, где је умро 1519. Од његове смрти, није било времена да његова достигнућа, различита интересовања, лични живот и емпиријска размишљања нису успели да изазову интересовање и дивљење, што га чини честим имењаком и субјектом у култури.
Леонардо је међу највећим сликарима у историји уметности и често се сматра оснивачем високе ренесансе. Упркос томе што је имао много изгубљених дела и мање од 25 приписаних великих дела — укључујући бројна недовршена дела — створио је неке од најутицајнијих слика у западној уметности. Мона Лиза, његово је најпознатије дело и често се сматра најпознатијом сликом на свету. Тајна вечера је најрепродукованија религиозна слика свих времена, а његов цртеж Витрувијевог човека такође се сматра културном иконом. Године 2017, Салватор Мунди, који се у целини или делимично приписује Леонарду, је продат на аукцији за 450,3 милиона долара, постављајући нови рекорд за најскупљу слику икада продату на јавној аукцији.
Поштован због своје технолошке генијалности, концептуализовао је летеће машине, врсту оклопног борбеног возила, концентрисану соларну енергију, машину за додавање и двоструки труп. Релативно мало његових дизајна је направљено или чак изводљиво током његовог живота, пошто су савремени научни приступи металургији и инжењерству били тек у повојима током ренесансе. Неки од његових мањих изума, међутим, ушли су у свет производње ненајављено, као што су аутоматизовано наматање калуле и машина за испитивање затезне чврстоће жице. Направио је значајна открића у анатомији, грађевинарству, хидродинамици, геологији, оптици и трибологији, али није објавио своја открића и они су имали мали или никакав директан утицај на каснију науку.
Биографија
Рани живот (1452–1472)
Рођење и породични корени мини|Могуће родно место и дом Леонарда из детињства у Анкијану, Винчи, Италија. Леонардо да Винчи, правилно назван Леонардо ди сер Пјеро да Винчи (Леонардо, син сера Пјера из Винчија), рођен је 15. априла 1452. у тосканском брду или близу њега, град Винчи; Фиренца је била удаљена . Рођен је ван брака са Сер Пјером да Винчијем (1426–1504), фирентинским правним бележником, и Катарином (око 1434 – 1494), из ниже класе. Остаје неизвесно где је Леонардо рођен. Традиционални извештај, из локалног усменог предања које је забележио историчар Емануеле Репети, је да је рођен у Анкијану, сеоском засеоку које би нудило довољно приватности за ванбрачно рођење, иако је још увек могуће да је рођен у кући у Фиренци коју је скоро сигурно имао Сер Пјеро. Леонардови родитељи су се венчали одвојено годину дана након његовог рођења. Катарина — која се касније у Леонардовим белешкама појављује само као „Катерина“ или „Кателина“ — обично се идентификује као Катарина Бути дел Вака која се удала за локалног занатлију Антонија ди Пјера Бутија дел Ваку, званог „Лачатабрига“ („свађалица“). Предложене су и друге теорије, посебно она историчара уметности Мартина Кемпа, који је предложио Катарину ди Мео Липи, сироче које се наводно удало уз помоћ Сер Пјера и његове породице са њом претходне године — а након њене смрти 1462. године, склопио је три наредна брака. Од свих бракова, Леонардо је на крају имао 12 полубраће и сестара који су били много млађи од њега (последњи је рођен када је Леонардо имао 40 година) и са којим је имао врло мало контакта. Постоје тврдње да је Леонардова мајка била са Кавказа.
У својим рукописима Леонардо скоро да није помињао своју породицу нити своју рану младост. По оном што је познато, са пет година је живио у очевој кући, који се у међувремену оженио. За своје рано образовање је говорио да је била штета што није било систематичније и што тада није боље овладао основама латинског и геометрије, што ће учинити касније као већ одрастао човек.
Скоро ништа није познато о Леонарду у најранијем периоду и развоју. Пре уласка у Верокијеву радионицу, нема података о његовом таленту који се највероватније развијао већ у родном Винчију – удаљеном тридесетак километара од упослених и бучних радионица градова Фиренце и Пистоје. Нису позната ни могућа дела из Леонардове руке пре 1473. године. Од ове године Леонардова каријера је у сталном успону и поруџбе које непрестано стижу га наводе да ради у престижним градовима-државама, Милану и Венецији, Фиренци, Риму, али и у Француској коју је водио краљ Франсоа I. Управо у тој њему страној земљи, Француској, 1519. године ће Леонардо – међународно признат као изузетан уметник и стваралац и један од главних симбола читаве ренесансе – завршити свој живот.
„Године 1452, родио се један од мојих унука, син Сер Пјера, 15. априла, у три сата ујутро. Добио је име Лeонардо. Крстио га је свештеник Пјеро ди Бартоломео де Винчи”, записао је његов деда Антонио, нотар по професији и одговоран за његов упис у матичну књигу рођених. По очевој линији Леонардова породица је припадала нижем племству земљопоседника, и води порекло у Винчију још из тринаестог века. Кућа Леонардовог оца још увек постоји и може се посетити.
У римованој хроници коју је написао Рафаелов отац Ђовани Санти, документу који је остао необјављен све до 19. века, се приповедају етапе путовања у Милано на које се 1468. године, упутио урбински војвода Федерико де Монтефелтро. У опису етапе у Фиренци, Ђовани набраја све њене познате уметнике међу којима и „двојицу једнаких младића по добу..., Леонарда да Винчија и Перуђина (Пјера дела Пјеве), једног изузетног сликара.”
Године 1468. Леонардо је имао шеснаест година. По једном документу из 1469. године, још увек је живео у породици са својим оцем Сер Пјером. Ђованијево помињање Леонарда у поменутом рукопису је назнака да је почео да се бави сликарством раније него што се мислило, пошто се за његов улазак у радионицу Андрее дел Верокија, једног од најпознатијих и најтраженијих уметника ренесансне Фиренце, обично узима 1469. година.
У Верокијевој радионици мини|Крштење Христа, Верокио и Леонардо да Винчи, око 1475. године.
Средином 1460-их, Леонардова породица се преселила у Фиренцу, која је у то време била центар хришћанске хуманистичке мисли и културе. Око 1470. године Леонардо је примљен као ученик и помоћник (како је то било уобичајено у то време) у радионицу Андреа дел Верокија — који је био водећи фирентински сликар и вајар свог времена — и задржао се у њој до око 1477. године. Било је то отприлике у време смрти Верокијевог мајстора, великог вајара Донатела. Други познати сликари који су били ученици Верокијеве радионице или повезани са њом су Доменико Гирландајо, Перуђино, Ботичели и Лоренцо ди Креди. Обука се састојала од широког спектра теоријских и техничких знања и вештина, укључујући цртање, хемију, металургију, обраду метала, ливење гипса, обраду коже, механику и рад у дрвету, као и уметничке вештине цртања, сликања, вајања и моделирања.
Леонардо је био савременик Ботичелија, Гирландаја и Перуђина, који су сви били нешто старији од њега. Упознао би их у Верокијевој радионици или на Платонској академији Медичија. Фиренцу су красила дела уметника као што су Донателови савременици Мазачо, чије су фигуративне фреске биле прожете реализмом и емоцијама, и Гиберти, чије су Рајске капије, блиставе златним листићима, приказале уметност комбиновања сложених фигуралних композиција са детаљним архитектонским позадинама. Пјеро дела Франческа је направио детаљну студију перспективе, и био је први сликар који је направио научну студију светлости. Ове студије и расправа De pictura Леона Батисте Албертија требало је да имају дубок утицај на млађе уметнике, а посебно на Леонардова сопствена запажања и уметничка дела. лево|мини|Статуа Леонарда да Винчија испред галерије Уфици. Није познат мотив због ког се Леонардо одлучио за уметност уместо професије нотара, породичне традиције Да Винчија. У Верокијевој радионици је Леонардо могао да научи свестрана знања и стекне једно потпуно уметничко образовање и искуство, почев од вајарства, сликарства и архитектуре, детаљне студије анатомије човекове фигуре и теорију оптике и перспективе те стога геометрије и природних наука – међу којима се истиче ботаника –, и музике. Такође је добио приступ великим наруџбама које су мајстору Верокију стизале од Медичија, а који су привилеговали његову радионицу наспрам других, и чији је нотар био Леонардов отац, Сер Пјеро. Међутим, данас није познато ниједно Леонардово дело пре 1473. године, датум његовог најстаријег познатог цртежа, данас у Галерији Уфици. Али Леонардо је већ 1472. године и са двадесет година, био укњижен у Академију св. Луке, односно удружење фирентинских сликара, што му је омогућило да ради самостално и прима наруџбе одвојено од свог мајстора и учитеља, мада је 1476. године, још увек радио у Верокијевој радионици.
Највероватније у овај период се може сместити прича коју је испричао Вазари, о анђелу којег је насликао Леонардо у Верокијевој слици Крштење Христа из Галерије Уфици. Наиме, изгледа да је 1478. године, Верокио који је тада одлазио у Венецију због наруџбе која му је пристигла од тамошњих власти за израду коњичког споменика Корлеонеу, дао задатак Леонарду и Лоренцу ди Кредију да заврше његову олтарну слику за катедралу у Пистоји. Реч је о познатој Мадони ди Пијаца () из које потиче део предела у олтарној слици Богојављање (данас у Лувру) која је приписана Леонарду. Из овог периода су такође његове минуциозне студије драперија сликане малом кичицом на једном танком ланеном платну, и оне рађене металном оловком на ружичасто бојеном папиру.
Први фирентински период (1472–1482) мини|Поклоњење мудраца, 1480–82. године, 243 × 246 цм, темпера и уље на дрвеној табли, Галерија Уфици До 1472, у доби од 20 година, Леонардо се квалификовао као мајстор у гилду Светог Луке, еснафу уметника и доктора медицине, али чак и након што га је отац поставио у своју радионицу, његова везаност за Верокија била је таква да је наставио да сарађује и живи са њим. Леонардово најраније познато дело је цртеж долине Арно оловком и мастилом из 1473. године. Према Вазарију, млади Леонардо је први предложио да се изгради пловни канал између Фиренце и Пизе који би спојио заобилазни природни ток реке Арно.