мини|Пејзаж Костајнице Костајница (некада под именом Босанска Костајница и Српска Костајница) је насељено мјесто у општини Костајница, у сјеверозападном дијелу Републике Српске, БиХ. Према подацима пописа становништва Агенције за статистику Босне и Херцеговине, на попису становништва 2013. године у насељеном мјесту Костајница укупно је пописано 3.834 лица.Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
Етимологија Сматра се да је назив града Костајнице потекао управо од њеног главног симбола - кестена, и то од старинског назива костањи и кестењи за плодове стабала питомог кестена (лат. -{Castanea sativa}-). С тим у вези могло би се закључити да ријеч Костајница управо означава подручје распростирања кестена.„Туристичка организација Републике Српске - Костајница кроз историју”
Географија мини|Гранични прелаз са Хрватском Градић и општина Костајница су смјештени на сјеверозападу Републике Српске, на десној обали ријеке Уне, на око 40 километара од њеног ушћа у ријеку Саву.
Сјеверну и сјеверозападну границу чини ријека Уна, која је уједно и граница према Републици Хрватској, јужну границу чини општина Нови Град, а источну границу чини општина Козарска Дубица. С обзиром на величину, општина је малог пространства (85,12 km²) и једна је од најмлађих у Републици Српској.
Са својих једанаест сеоских насеља и градом, Општина Костајница по функционалној регионализацији припада приједорској регији. Данас је значајније изражен утицај Приједора као регионалног средишта на простору Општине Костајница.
Град Костајница лежи највећим дијелом на алувијалној равни ријеке Уне (до 110 метара надморске висине) и на нижим унским ријечним терасама (110-120 м.н.в.). Сеоска насеља општине су јужније од града и на нешто већим надморским висинама до 400 м.
Подручје општине је брдско-брежуљкасто, са највишим брдима: Пастирево, Баљ и Ум. Јужно од ријеке Уне брдовито подручје прелази у брежуљкасто, са мјестимичним долинама и усјецима уз рјечице и веће потоке. Уз долину ријеке Уне и Стригове простиру се равнице на које отпада 1/4 укупне површине општине, док је 3/4 брдовито-брежуљкастог земљишта.„СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК ОПШТИНЕ КОСТАЈНИЦА БРОЈ 6/15”,скупштина општине Костајница и одговарајуће институције општине Костајница, 25. маја 2015.
Физиономија насеља Главнина насеља се налази у долини ријеке Уне и протеже се уз дио магистралног пута М14. Само насеље се дијели на три дијела: центар, доњи дио града и горњи дио града. Центар Костајнице се протеже од цркве Свете Тројице са источне стране до основне школе Петар Мећава са западне стране. У центру се налазе све општинске институције, као и већина занатско-услужних објеката, парк, трг, библиотека, као и гранични прелаз са Хрватском. Доњи дио града се још зове и Жуге, а житељи овог насеља Жугићи. Локално образложење је да име потиче од старинског назива за гуске - жуге, које су се ту некада гајиле. Овај дио насеља је углавном резидентни дио насеља без неких нарочитих облика привређивања не узимајући у обзир баште поред кућа. Горњи дио града се протеже од основне школе па све до насеља Мракодол уз магистрални пут. Овај дио града се назива Ужице. Овај назив се сматра да је добијен доласком муслимана, који су бјежали од српске војске у времену Милоша Обреновића, а који су већином били управо бивши житељи Ужица. У овом дијелу Костајнице се налази и џамија Азизија.
Хидрографија Ријеке, рјечице и потоци овог подручја припадају унском ријечном сливу. Уна је у овоме подручју све плића услијед таложења кречњака који ствара седре. То се нарочито види код самог мјеста Костајница. Овим дијелом Уне до Добрљина некад су саобраћале дереглије, док данас на неким дијеловима ове ријеке тешко пролазе и мањи чамци. Осим Уне најпознатија је ријека Стригова која настаје у селу Стригови од рјечице Крива Ријека. То је брдска рјечица која у горњем и средњем току има мјестимичне каскаде. У доњем току има вирове дубоке и по неколико метара. Улива се у ријеку Уну код засеока Бришевци, села Мракодол. Рјечица Стригова је специфична по јединственом феномену који се дешава сваке године почетком априла. Ријеч је о мријесту рибе шкобаљ која у великом броју плива из ријека Сане и Саве у ријеку Уну, а затим 2 километра узводно уз Стригову како би се мријестила у њеном кориту, гдје остаје десетак дана, а потом се враћа преко ријеке Уне у ријеке Сану и Саву, док један дио остаје и у ријеци Уни. Остали потоци и рјечице које чине хидрографску мрежу Костајнице су: Мачковац, Вучијак и Бубњарица.
Саобраћајно-географски положај Костајница, као и остала насеља општине Костајница, имају релативно добре саобраћајно-комуникацијске везе према осталим дијеловима Републике Српске и Босне и Херцеговине. Најзначајнији путни правци на подручју општине су магистрални пут М-14 (Бихаћ - Босанска Крупа - Нови Град - Костајница - Козарска Дубица - Градишка) и регионални пут Р-475 (Костајница-Приједор), а велики значај има и гранични прелаз са Републиком Хрватском који се налази на самом улазу у центар града. Подручје општине захвата и жељезнички правац Загреб-Бања Лука, који на подручју Костајнице улази у насељу Грдановац. Удаљеност Костајнице од Бања Луке износи око 100 km, а од Загреба око 90 km.„званична страница општине Костајница - О Костајници”
Вегетација На самом подручју града Костајнице простиру се бројна вегетативна подручју, посебно на ободу града у виду почетка шума и шумарака. На подручју насеља Костајница могу се јасно уочити два основна вегетативна покривача, раздвојена по основу врсте тла, и то на алувијално – флувијална земљишта (флувисоле) и на дистрично смеђа земљишта (дистричне камбисоле). У прва тла се убрајају потенцијално најплоднија земљишта општине Костајница. Налазе се уз долину ријеке Уне. На њима најбоље успијевају ратарске културе (кукуруз, пшеница и слично) и повртарске културе. У друга тла се убрајају мање плодна тла. То су тла осталог подручја општина и града Костајнице, која су покривена шумама, воћњацима и жбуњевитим покривачем. Она су погодна и за испашу стоке.„Студија интегрисаног развоја руралних подручја општине Костајница”,Еда – Агенција за развој предузећа и радна група за израду студије општине Костајница, новембар 2012.
Клима Са ближом и даљом околином, Костајница лежи на надморској висини од 110-407 метара. Са становишта географског положаја и надморске висине подручје општине има климу умјерено-континенталног типа. Мјесто Костајница има нешто блажу климу с обзиром да је са сјевера заштићено брдом Дјед, а са источне и југоисточне стране брдом Баљ. Атмосферски талози су равномјерно распоређени у току године по цијелом подручју овог насељеног мјеста. Мјесеци октобар и новембар посебно су богати падавинама, те април и мај у прољетном периоду. У прољетним и јесењим данима честа је појава густе магле долином Уне, низводно и узводно од Костајнице, те долином ријеке Стригове и потока Тавије, које проширују овају утицај магле у сеоска насеља Тавија,Петриња,Мракодол и Грдановац. Само мјесто Костајница ријетко је у току године обавијено маглом.„Костајница - О граду”
Историја Антика По неким пронађеним остацима и документима сачуваним у археолошким музејима и бившем костајничком самостану, познато је да се у овим предјелима одвијао жив трговачки саобраћај још од доба Римљана. Имена насеља из тога доба званично нису позната, али једно је сигурно да је дуж путева тих насеља било доста.
У Костајници су пронађени трагови римског водовода и неких стамбених и других објеката. На подручју града и данас се наилази на трагове троске и угљена, што несумњиво доказује да су се у тим временима ту налазили рудници и топионица жељеза. У потоку који тече са Баља нађени су остаци суђа и предмета из римског доба што је необорив доказ о постојању насеља на овом подручју које датира још из римског доба.
Средњи вијек Име Костајница се помиње први пут 1258. године, а настало је од ријечи — кестен, јер је предио с обје стране ријеке Уне богат кестеном. Од тог времена Костајница мијења многе господаре. Гроф Апланди је први посједник Костајнице, а затим гроф Цељски. Послије смрти Мартина Франкопана, Костајница је уступљена крупском војводи Ивану Ревењуду. Осујећеним завјерама угарских великаша и бискупа, који су хтјели да на угарски пријесто доведу пољског принца Казимира, краљ Матија је посебном даровницом даровао много села и градове српском деспоту Вуку, а међу њима се спомиње и Костајница. Послије Вукове смрти Костајница је дошла у посјед деспота Ђурђа Бранковића. Тако је Костајница за кратко вријеме промијенила много господара.
Побједом Турака код Дубице 1513. године, Костајница пада у посјед бана Петра Бериславића. Већ у првој половини 16. вијека град и утврда су власништво Зринских даровницом краља Фердинанда. За вријеме Зринских, тврђава је била посебно утврђена и надограђена. По тим господарима стара костајничка тврђава, која је на десној обали Уне, зове се Зрињски град.
Турска владавина Замак у Костајници|мини|180п
Турски бег Малкоч је 1556. године опсједао Костајницу, коју је освојио захваљујући издаји капетана Лустхалера, па је од тог времена Костајница остала под управом Турака. Турски путописац Елвија Челебија је 1660. дошао у Костајницу и између осталог записао „Овај град је подигао Зрињски уз помоћ Угарског краља Фердинанда. Његова нахија има 40 села. Градско становништво чине борци који дан и ноћ воде борбе са Хрватима губећи узајамно главе. Костајница је велики град, саграђен од тврдог материјала. Облик му је петоугаони, а лежи на обали ријеке Уне, на територији Бање Луке."
Пожаревачким миром 1718. године Аустрија, као млетачка савезница у рату са Турцима, добија Банију и подручја на десној обали Уне, по дубини до планине Козаре. Године 1739. миром у Београду, враћени су сви крајеви Турцима, а ријека Уна је граница између Аустрије и Турске. Као саставни дио краљевине Илирије, 1809. ово подручје долази под власт Наполеона и остаје до 1814. године. За вријеме француске владавине саграђен је дрвени мост између двију Костајница. Овај мост, на којем је и данас сачуван обелиск са Наполеоновим иницијалима — НИ, био је и остао од велике важности за обје Костајнице, јер је олакшан проток роба и људи између ова два подручја. Једини тада мост на Уни служи за превоз робе која иде са Средњег истока за Европу и обратно. У Костајници се отвара царина за ове робе. Међутим послије краткотрајне француске управе Костајница поново пада под Турску власт 1814. године.
У Пастиреву је хајдуковао Петар Петровић Пеција и хајдучки харамбаша Петар Гарача из Стригове који су 1858. године подигли буну против Турака познату под именом Пецијина буна. Организовали су око 3.000 устаника. Оптерећени великим бројем избјеглица (жена и дјеце), преко 4.000, и бројним стоком, коју су избјеглице са собом гониле, те под притиском бројније и наоружаније турске војске, 21. јула у селу Тавија је разбијен Гарачин одред. Сутрадан код села Куљана разбијен је и Пецијин одред. Већина устаника је прешла на аустријску територију, на лијеву обалу Уне, а око 300 устаника се повукло у Пастирево заједно са Петром Пецијом и Петром Гарачом.
Миграција муслимана из Србије 1862. Године 1862. у Костајницу мигрирају муслимани из Ваљева, Шапца, УжицаИсељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Вилајет Босну (1862—1867), Знакови времена, бр. 12, Приступљено 9. 4. 2013.Ужичка... Костајница!... („Политика”, 17. јул 1940). У ово мјесто су муслимани у највећем броју доселили као избеглице под крај 1862. и почетком 1863. године, након међународне конференције у Канлиџи на Босфору 22.11.1862. године на којој је уз сагласност Турске договорено исељавање Турака из Србије. У Србији су тада (од 1858. до 1867) владали Милан и Михаило Обреновић. У Костајницу се доселила најбројнија група из Ужица, па се њен дио гдје су највише концентрисани Муслимани зове Ужице.