Букурешт () је главни и највећи град Румуније. Налази се у јужном делу земље, у историјској покрајини Влашка, на реци Дамбовици. Букурешт чини истоимени град-округ у Румунији, док га окружује у потпуности округ Илфов.
Букурешт носи епитет „Малог Париза” или „Париза Истока”. Основао га је Влад III Цепеш, познат као „Влад Дракула”. Демоним становника овог града је „Букурештанци” (Bucureșteni). Букурешт се простире се на 240 -{km²}- и према попису из 2021. године у граду је живео 1.716.961 становник. То га чини шестим градом по величини у Европској унији, ако се гледају управне границе самог града.
Етимологија Постоји неколико теорија о томе како је Букурешт добио име. Према једној од њих, град носи име по оснивачу, који се звао Букур, а био је (опет према различитим изворима) пастир, принц, ловац, рибар или одметник.Б92; Занимљивости о називима градова Један од најславнијих османских путописаца, Евлија Челебија, забележио је да је Букурешт добио име по извесном Абу Каришу (-{Abu-Kariș}-), из племена Бани Куреиш (-{Bani-Kureiș}-). Трећа теорија потиче из 18. века, од швајцарског путника Франца Шулцера, према којем назив потиче од речи -{bucurie}-, која на румунском језику значи срећа, задовољство. Претпоставља се да је порекло речи из дачког језика. Још једна теорија датира из 19. века, из књиге штампане у Бечу, у којој је забележено да назив Букурешт потиче од букових шума.
Географија мини|лево|Поглед на град из сателита Град Букурешт развио се у средишњем делу румунске покрајине Влашке и то у њеном источном делу, познатом као Мунтенија. Данас је главни град Румуније асиметрично постављен у оквиру граница земље. Тако је Букурешт од северне границе државе удаљен преко 500 -{km}-, док је ка југу он удаљен свега 65 -{km}- од Дунава, који чини државну границу ка Бугарској. Букурешт је удаљен 265 -{km}- од Црног мора.
Букурешт је образован у средишњем делу Влашке низије и надморска висина износи 88 m. Терен у граду је раван до мало валовит. Град се данас налази на две реке, на Колентини и Дамбовици. Река Колентина пролази кроз само језгро града и делимично тече подземно (вештачки изграђени тунели), док река Дамбовица, која пролази кроз северни део града, гради низ од 7 језера, која су данас место на којем грађани Букурешта проводе слободно време. Град је богат парковима, од којих је најпознатији Чишмиђију. Остали паркови укључују "Омладина" (Тинеретулуј), Херастрау, Титан-Бела Бара (Балта Алба), Друмул Табереј, Циркуса, и остале.
Клима Клима у граду је умерено континентална, особена по топлим и сувим летима и хладним зимама.
Историја мини|лево|Букурешт 1837. мини|Смотра гарде испред краљевске палате у Букурешту почетком прошлог века Подручје града Букурешта било је насељено још од праисторије. Међутим, као градско насеље Букурешт се спомиње тек крајем средњег века, па стога спада у најмлађе престоне градове Европе.
Букурешт се први пут спомиње 1459. године као „Утврђење од Букурештија“ (-{Citadel of Bucureşti}-) и убрзо постаје седиште влашког војводе Влада III Дракуле. Ускоро град добија на значају и постаје такмац северно постављеном Трговишту, средњовековној престоници Влашке. Ово је делом било узроковано и чвршћим везивањем Влашке за Османско царство преко Дунава.
Нестабилност и чести ратови на овом подручју у следећим вековима нису спречили раст и развој града. У 17. веку Букурешт су спалиле Османлије. После тога град се почео развијати у смеру који се и данас види у градској уличној мрежи са средиштем у четврти Липшани. Тада град постаје и најважније седиште Влашке, а сигурно после 1698. када се овде премешта Врховни суд Влашке. Ово није осигурало град, па је Букурешт током 18. и 19. века неколико пута био освајан од стране Хабзбурга и Русије, а 1848. године град је био поприште Револуције 1848/49.
Када су се 1861. Влашка и Молдавија ујединиле у краљевину Румунију, Букурешт је постао престоница. Ово је дало полет граду и он је током следећих пола века доживео нагли успон и раст становништва. У развоју Букурешта краљевина се ослањала на Француску, па су у граду изграђене многе палате, булевари и паркови. Велики део зграда изградиле су стране архитекте, најчешће Французи и Италијани. Тада је град добио надимке „Мали Париз“ или „Париз Истока“. Развој града био је прекинут у Првом светском рату, када је град био под немачком окупацијом од 1916. до 1918. Међутим, после рата Букурешт постаје средиште „Велике Румуније“, једне од највећих држава у Европи, што је граду дало нагли успон и раст.
Током Другог светског рата град није много страдао, али је комунистички режим из корена изменио град. Посебно се ово везује за раздобље Николаја Чаушескуа (1965–89.), када је град доживео масовну урбанизацију и трансформацију добрим делом и разарањем старог и вредног урбаног ткива. Додатно, марта 1977. је град задесио снажан земљотрес, у коме је погинуло око 1500 људи и уништено много старих зграда.In your pocket-Bucharest
Тачније, у почевши од 1960-их, град је доживео раст у блоковима, нарочито на ивицама града, где је било мало кућа и пуно поља. Међу новоизграђеним подручјима можемо назвати Друмул Табереј (1960—1974), Берчени (1960—1989), Ђурђулуј (1959—1986), Титан (почев од 1961. до средине 1980-их), Ђулешти (у 3 етапе, 1961–1966, 1975–1978 и 1980–1990), Пажура-Нови Букурешт (1962—1971), Обор-Теј-Колентина (1973—1990), Пантелимон (1974—1989) и Милитари (1966—1989). Ове доказале су да су решиле стамбену кризу која је утицала на Букурешт од педесетих година прошлог вијека.
Друге важне зграде изграђене су током комунистичке ере, укључујући Хотел Интерконтинентал (отворен 23. маја 1971), Национални театар у Букурешту (отворен 5. децембра 1973), "Сала Палатулуј" (1961), Униреа универзална продавница (1976. и 1987), Румунска телевизија зграде (1968. и 1970. године), а посебно Палата Парламента (пројекат је започео 1984. године, али није завршен до 1997. године).
У осамдесетим годинама, већина старог града је срушена како би се утврдила већина грађевинских пројеката које је предвиђао Николаје Чаушеску који су укључивали изградњу стамбених зграда и разних административних зграда, а најважније је "Дом народа", користећи архитектуру инспирисану сјевернокорејском. Ово је довело до рушења старих историјских цркава, разних кућа, стадиона и других.
Године 1989, десила се Румунска револуција, која је била посебно „крвава“ у Букурешту. После тога град и државу задесиле су године дубоке кризе, па је Букурешт први пут у историји опао по броју становника у време мира. Од 2000. са брзим интеграцијама Румуније у ЕУ град је доживео поновни раст и брз развој. Данас је Букурешт велико градилиште.
|мини|Демолиције у Букурешту под Чаушескуовим режимом, 1987.
Срби у Букурешту
Током 16. и 17. века било је Дубровчана трговаца у Букурешту и другим румунским градовима. У путничком дневнику Јакова Бонгарса из 1585. године, види се да у Букурешту постоји фрањевачки манастир и да је у граду "дубровачка властела". Такође, по једној католичкој статистици из 1643. године било је 10 Дубровчана у Букурешту."Београдске општинске новине", Београд 1899. године Средином 19. века око Букурешта су три насеља (сада предграђа) које носе име Срби, као што се може видети на тадашњој мапи. Западно се налази "Срби Гулешти" - данас само предграђе Гуилешти, а источно од града је "Срби Леордени" - сада само Леордени. Југозападно су два села, Гори и Доњи "Срби Домнешти" - сада само преграђе Домнешти.http://www.mapire.eu/en/ Зна се да је само у селу "Срби Леордени" 1838. године било пописано 12 српских породица. Поред живе и бугарски насељеници, али католици.
У Букурешту је током 19. века било изгнаника из кнежевине Србије, владара династија Карађорђевића и Обреновића. Уз њих су биле породице и пратња, саборци, сарадници, слуге и поданици других положаја.
Вуков српски речник, тумачен немачким и латинским речима, купио је 1818. године Стеван Васиљевић Живковић из Букурешта. Живковић је иначе српски књижевни радник, преводилац "Телемака" и "издатељ Благдјетелне музе".Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник", Беч 1818. године Из писма истог Стефана Живковића упућеног Вуку из 1818. године, сагледава се присуство Срба у Букурешту. Он каже: Овде их (Срба) има много. Но осим тога пола овога града говори говори српски и болгарски, а пола другим језицима. Има Булгара и Серба, који су сви овде под именом Сербова познати до 26.000 и више фамилија."Историјски часопис", Београд 19/1972. Против кнеза Милоша Обреновић подигао је 1819. године буну Миљко Петровић, брат "Хајдук" Вељка Петровића, са својих 42 Арнаута. То је "Миљкова буна", настала због отпуштања из службе неколико Арнаута, у којој је као организатор умешан пуковник (поменути) Стеван Живковић из Букурешта."Историјски часопис", Београд 14-15/1963.1965 године
Једну српску књигу набавио је књаз Милош Т. Обреновић, и то платио 30 примерака. Уз њега се јављају Константин од Хадија "руски кавалер" - пет примерака, и велико-купци браћа Аврамовићи из Браиле, такође по пет примерака. Остали пренумеранти су били: Алекса Стојановић, Господар Ефрем (Јеврем) Т. Обреновић, Госпођа Томаније Е. Обреновић, Господар Милош Е. Обреновић, Госпођа Ана Константиновић рођена Обреновић, Божидар Рајовић секретар Јевремов, Милинко Димитријевић управник двора Јевремовог. Од грађана букурештанских, купили су књигу Михаило Ивановић трговац, Димитрије К. Манаф трговац, Параскева Карибибер трговкиња и Кириак Пана Киронић трговац.
Другом приликом српску књигу су опет купили Обреновићи, књаз Милош (10 егземплара), Ефрем (пет) и Ефремов син Милош (два). Скупљачи претплате били су Букурештанци, Вујица Јованов, Шљивић и Јован Божић.
Српску ћириличну књигу узели су 1839. године други становници Букурешта: архимандрит манастира Бистрице у Бесарабији, Србин Гаврил, Михаил Герман књажевски српски агент, Димитрије Мустаков саветник агенције, Захарије Стемповски драгоман (преводилац) агенције, Стефан Пазарац главни надзиратељ књажевских добара (Милошевих), Димитрије Михаиловић писар, Ђорђе Герман банкар, Христо Хаџи Параскева трговкиња, Никола Јовановић (из Доброте), Мартин Милашевић (из Новог Сада) и Стеван Димитријевић (из Милановца).Јован Стејић: "Нови прилог за душевну забаву", Нови Сад 1839. године Претплатник српске књиге у Београду био је 1839. године сајџија Николај Стојановић родом из Букурешта.Јован Хаџић: "Голубица с цветом книжества србског", Београд 1839. године
Скупљач претплате за књигу Симе Милутиновића Сарајлије у Букурешту, и "сву Валахију, Молдавију и Одесу" био је тамошњи "сербско-књажевски агент" Михаил Феодоровић Герман (1837).
У Букурешту је повремено живео најбогатији Србин, "Капетан Миша" или тачније титуларни мајор Миша Анастасијевић. Букурештански трговац, Србин Јован Марковић је објавио 1864. године у Букурешту поздравну песму "Добродошлица", посвећену Анастасијевићу.Јован Марковић: "Добродошлица", Букурешт 1864. Милионер, са огромном речном флотом, рудницима соли и спахилуцима у Влашкој кретао се између седишта у највећем спахилуку Клежани и Букурешта на луксузним елегантним кочијама и четворопрегом, окружен личном наоружаном живописном гардом од 12 Арнаута. У Букурешту је поред зграде Народне банке, прво подигао луксузно грађену и опремљену палату"Београдске општинске новине", Београд 1. децембар 1939., а поред ње потом и нешто мању кућу."Гласник Српског ученог друштва", Београд 71/1890. У палати је била главна пословница његове трговачке компаније за Влашку, и ту је примао угледне госте. А у кући поред је Миша повремено живео, и ту је изненада и умро од запаљења плућа, 15. јануара 1885. године. Након балсамовања тела пренет је и сахрањен у цркви спахилука Клежани. У једном крилу те велике букурештанске палате, живео је извесно време румунски принц Штирбеј. Убрзо након Мишине смрти, априла 1885. године продаване су те куће у Букурешту, у улици Домнеј 6-8. Информације је давао Димитрије Германи.