У грчкој митологији, Пријап (грч. ) јесте нижи сеоски бог плодности, заштитник стоке, воћака, вртова и мушких гениталија. Пријап је препознатљив по свом изузетно великом пенису и трајној ерекцији, према којој је медицински термин пријапизам и добио име. Постао је чест мотив у римској еротској уметности и латинској књижевности, а посвећена му је и збирка често хумористичних и опсцених песама под називом Пријапеја (лат. Priapeia).
Митологија Однос са другим божанствима У различитим античким изворима Пријап се описује као син Афродите и Диониса;Diodorus Siculus, Bibliotheca historica, 4.6.1; Pausanias, Description of Greece 9.31.2; Tibullus, Poems, 1.4.7; као син Диониса и Хионе;Схолије уз Теокрита, 1. 21 као отац или син Хермеса;Kerenyi, Gods of the Greeks, 1951, p. 175, noting G. Kaibel, Epigrammata graeca ex lapidibus collecta, 817, where the other god's name, both father and son of Hermes, is obscured; Hyginus (Fabulae 160) makes Hermes the father of Pan. односно као син Зевса или Пана."Priapus". The Oxford Companion to World Mythology. David Leeming. Oxford University Press, 2004. Према легенди, Хера га је, док је још био у Афродитиној утроби, проклела ружноћом, исквареним умом и проблематичном импотенцијом (немогућношћу да одржи ерекцију у пресудном тренутку), како би се осветила због тога што је тројански јунак Парис имао дрскости да прогласи Афродиту лепшом од ње.An elaboration on a scholium on Apollonius of Rhodes' Argonautica i. Kereny remarks of the jealousy of Hera in this case, „a cheap theme, and certainly not an ancient one” (Kerenyi 1951, p.176). Према другом предању, Херин гнев и проклетство проистекли су из тога што је отац детета био њен муж Зевс."Priapus." Suda On Line. Tr. Ross Scaife. 10. 8. 2014. Entry . Остали богови нису му дозволили боравак на Олимпу, већ су га избацили на Земљу и оставили на једној падини, где су га пронашли и одгајили пастири.
Пријап се придружио Пану и сатирима као демон плодности и бујања природе, иако га је трајно фрустрирала сопствена импотенција. У комичној анегдоти коју бележи Овидије,Ovid, Fasti, vi.319ff Пријап је покушао да силује богињу Хестију, али га је у томе спречио магарац чије га је гласно њакање преплашило — због чега је изгубити ерекцију у пресудном тренутку — и пробудило богињу. Због овог пеха замрзео је магарце и тражио да се они жртвују њему у част."Priapus." Who's Who in Classical Mythology, Routledge. 2002. Обележје његове разуздане природе биле су трајна ерекција и сразмерно велики пенис. Други мит говори о томе како је прогањао нимфу Лотиду све док се богови нису смиловали на њу и претворили је у дрво лотоса."Priapus." Bloomsbury Dictionary of Myth. 1996.
Назив „Пријап” помиње се и као епитет Ероса Фанеса у орфичкој химни Протогону, „прворођеном” богу Грка насталом из Космичког јајета. У Орфичкој химни Дионису, самом Дионису приписују се епитети слични Протогоновим јер је сматран његовом инкарнацијом; стога се Дионис у исто време сматрао оцем бога плодности Пријапа, али и инкарнацијом исконског Пријапа.
Остала дела Поред већ поменуте збирке Пријапеја, Пријап се често појављивао као мотив у римској еротској и митолошкој поезији.
У Овидијевим Фастима,Fasti, 2.391ff. нимфа Лотида заспала је опијена током једне свечаности, што је Пријап искористио да јој се прикраде. Међутим, баш у тренутку када је хтео да је обугрли, магарац који је припадао Силену упозорио је скуп својим продорним њакањем. Лотида се пробудила и одгурнула Пријапа, а спасење је пронашла тако што је претворена у дрво лотоса. Да би казнио магарца што му је покварио наум, Пријап га је убио својим огромним фалусом. Када се иста прича понавља касније у истом делу, уместо Лотиде појављује се девичанска богиња Хестија, која избегава преображај у дрво захваљујући осталим олимпијским боговима који јој пристижу у помоћ.Овидије, Fasti 6.319–344. Овидијева анегдота служила је као објашњење зашто су магарци жртвовани Пријапу у граду Лампсаку на Хелеспонту, где је поштован међу Хермесовим потомцима.Hyginus, Fabulae, 160.
Према другој анегдоти, магарац ком је Дионис подарио људски глас изазвао је Пријапа на надметање у томе ко од њих двојице има импозантнији пенис. Пријап је победио у такмичењу и потом убио магарца, а Дионис га је касније пренео међу звезде.Hyginus, Astronomica 2.23.3
У Лукијановим Разговорима богова, Пријап осети пожуду према заспалом Дионису и покуша да му се приближи, али бива спречен када се Дионис пробуди.Lucian, Dialogues of the Gods, 275
Култ и атрибути мини|225px|Пријап приказан са атрибутима Меркура на фресци пронађеној у Помпеји мини|лево|Бронзана биста Пријапа, Рим, 100. п. н. е., пронађена у Вили папируса у Херкулануму Први сачувани помен Пријапа потиче из истоимене комедији Пријап, коју је у 4. веку п. н. е. написао Ксенарх. Култ Пријапа, који су изворно поштовали грчки колонисти у Лампсаку у Малој Азији, проширио се на континентални део Грчке, а током 3. века п. н. е. и на Италију.Robert Christopher Towneley Parker. "Priapus". The Oxford Classical Dictionary. Ed. Simon Hornblower and Anthony Spawforth. Oxford University Press 2003. Лукијан у делу О плесу (De saltatione) бележи да је у Битинији Пријап сматран ратничким богом и сеоским учитељем младог Ареса, који га је, према речима Карла Керењија, „најпре научио плесу, а тек потом ратовању”.Kerenyi, Gods of the Greeks, 1951, p. 154, also pp. 175–77. На значај који је Пријап уживао у овој регији близу Хелеспонта указује и Арнобије.Исмевајући дословне аспекте паганских богова у људском облику, он помиње „хелеспонтског Пријапа који међу богињама, девицама и матронама, носи оне делове увек спремне за сусрет.” (Arnobius, Seven Books against the Heathen III.10 (онлајн текст). Такође, Павсанија бележи:
У познаој антици, његово обожавање свело се углавном на вид софистицираног еротског култа.Mark P.O. Morford, Robert J. Lenardon, Michael Sham. (2011, 9th ed.). "Classical Mythology" (New York, NY.: Oxford University Press)
Изван матичне области у Малој Азији, градско становништво је Пријапа углавном доживљавало као комичну фигуру. Међутим, у руралним срединама имао је много важнију улогу као заштитничко божанство. Сматран је заштитником помораца, рибара и свих којима је била потребна срећа, а веровало се и да његово присуство одбија уроке."Priapus." Encyclopædia Britannica. 2007
Чини се да Пријап није имао канонски организован култ већ је углавном поштован у вртовима и приватним домовима, иако постоје записи и о храмовима посвећеним овом богу. Као жртвена животиња приношен му је магарац, али су веома чести били и плодови земље (воће, поврће, цвеће, као и риба).
Дуго након пада Рима и ширења хришћанства, Пријапово име се и даље призивало као симбол здравља и плодности. Лонеркостска хроника из 13. века (историја северне Енглеске и Шкотске) бележи да је један цистерцитски брат лаик подигао Кип Пријапа (simulacrum Priapi statuere) у покушају да заустави епидемију међу стоком.Yves Bonnefoy, Roman and European Mythologies, pp. 139–142. University of Chicago Press, 1992.
Током 1980-их година, Д. Ф. Кесиди је основао Цркву Светог Пријапа, савремену верску заједницу усредсређену на обожавање фалуса.J. Gordon Melton (1996, 5th ed.). Encyclopedia of American Religions (Detroit, Mich.: Gale) p. 952.Andy Nyberg, "St. Priapus Church: The Organized Religion", The Advocate, Sep. 1983, pp. 35–37.
Заштитник трговачке пловидбе Улога Пријапа као заштитника трговачких морнара у античкој Грчкој и Риму огледала се у пружању заштите и помоћи при навигацији. Археолошки налази са античких бродолома откривају апотропајске предмете које су поморци носили на броду — попут фалуса од теракоте, дрвених фигурица Пријапа и бронзане облоге са бродских кљунова. Уз употребу дрвених Пријапових знамења постављених на опасним поморским пролазима и у лукама, Пријапова функција била је далеко обухватнија него што се раније претпостављало.Neilson III, Harry R. 2002. "A terracotta phallus from Pisa Ship E: more evidence for the Priapus deity as protector of Greek and Roman navigators". The International Journal of Nautical Archaeology 31.2: 248–253.
Иако се у градским срединама Пријап често доживљавао неозбиљно и углавном повезивао са неуспелим покушајима силовања нимфе Лотиде и богиње Весте у Овидијевим Фастима,Fantham, Elaine. 1983. "Sexual Comedy in Ovid's Fasti: Sources and Motivation". Harvard Studies in Classical Philology 87: 185. његова заштитничка улога проистиче из дубоко укорењеног значаја који се у антици приписивао фалусу (нарочито у контексту плодност и заштите имања). У античкој Грчкој сматрало се да фалус поседује сопствену вољу, налик животињској, независну од човекове свести.Csapo, Eric. 1997. "Riding the Phallus for Dionysus: Iconology, Ritual, and Gender-Role De/Construction". Phoenix 51.3/4: 260. Како се у многим културама фалус повезује и са „поседовањем и обележавањем територије”, одатле проистиче и Пријапова функција божанства навигације.
Прикази мини|upright|Галско-римска бронзана статуета (око 1. века н. е.) Пријапа (или можда фигуре Genius cucullatus) откривена у Пикардији у северној Француској, направљена из два дела, при чему горњи део скрива гигантски фалус.
Главни препознатљиви атрибут Пријапа био је његов пријапизам (трајна ерекција пениса). Током развоја његовог култа, вероватно је апсорбовао елементе неких ранијих итифаличних божанстава. Приказиван је на различите начине, али најчешће као деформисани патуљасти лик са сразмерно огромним фалусом. Статуе Пријапа биле су уобичајене у вртовима широм античке Грчке и Рима. У Атини су га често спајали са Хермесом, богом граница, стварајући хибридно божанство са крилатим шлемом, сандалама и огромним пенисом у ерекцији.
Још један Пријапов атрибут био је срп, који је често држао у десној руци. Овим алатом је прећено лоповима — несумњиво кастрацијом;deMause, Lloyd (ed.) (1976), The History of Childhood, p. 46.For the sickle used for the castration of sacrificial animals, see Burkert, Walter (1983) Homo Necans: The Anthropology of Ancient Greek Ritual and Myth, translated by Peter Bing, p. 68, quoting Martial 3.24. Хорације (Сат. 1.8.1–7) бележи:Moul, V. A. (2016). "The Source for Priapus in Cowley’s Ode “To The Royal Society” (1667)", p. 3.
Већи број епиграма, написано као да красе Пријапова светилишта, сакупљен је у збирци Пријапеја. У њима Пријап често прети сексуалним нападом потенцијалним лоповима:Craig A. Williams, Roman Homosexuality: Ideologies of Masculinity in Classical Antiquity, p. 21. Oxford University Press US, 1999.
До данас је сачувано више римских слика са Пријаповим ликом. Једна од најпознатијих је фреска из Куће Ветијевих у Помпеји, која приказује бога како мери свој фалус на кантару наспрам велике вреће новца. У оближњем Херкулануму, у ископаном античком бару (термополијуму), пронађена је фреска Пријапа иза шанка, која је муштеријама вероватно служила као симбол среће.
Савремене изведенице Медицинска терминологија Медицинско стање пријапизам добило је име по Пријапу, што је алузија на божји трајно еректирани пенис.
Природне науке Група црволиких морских животиња позната као пријапулиде () добила је име по Пријапу. Шумска гљива пасји стршак () добила је родовско име према Пријаповом римском пандану (Мутунус Тутунус), због свог карактеристичног фалусног облика.
Види још Тинтинабулум (стари Рим) Латинска опсценост Сексуалност у античком Риму Карабига Ричард Пејн Најт Орхид (митологија) Ортанес Пријапизам Пријапов храм
Референце
Литература
Brown, Emerson Jr. "Hortus Inconclusus: The Significance of Priapus and Pyramus and Thisbe in the Merchant's Tale". Chaucer Review 4.1 (1970): 31–40. “Priapus and the Parlement of Foulys”. Studies in Philology 72 (1975): 258–74. Coronato, Rocco. “The Emergence of Priapism in the Two Gentlemen of Verona”. In Proteus: The Language of Metamorphosis, ed. Carla Dente, George Ferzoco, Miriam Gill and Marina Spunta. Aldershot: Ashgate, 2005, chapter 8, 93–101.