Историја Шпаније

Историја Шпаније у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Шпаније од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба.

Праисторија

Године 1994,—1995. пронађени су остаци првих предака човека на тлу данашње Шпаније, у Великој долини Атапуерка у Бургосу и дато им је име Хомо антецесор (), за кога се верује да је стар око 800.000 година.Historia Universal. Los orígenes.Salvat Editores.Barcelona, 2004.. Године 2007. је међутим, у једној од пећина Атапуерке, откривен је зуб, премолар, који би могао бити стар око 1.200.000 годинаБиБиСи вести:-{First west Europe tooth' found.}- 30. јуни 2007, Приступљено 8. 4. 2013.

Године 1848, у пећини Ђавоља кула на Гибралтару, откривени су остаци лобање неандерталца (), 8 година раније пре него што су откривени остаци у долини Неандер поред Диселдорфа.-{The Gibraltar Neanderthal Man}-, Приступљено 8. 4. 2013., а 1923. на истом месту откривени су остаци детета неандерталцаЕнциклопедија ГЕР. Неандерталац , Приступљено 8. 4. 2013.

Први хомо сапијенс () се појављује пре око 15.000 годинаСамарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18 у пећинама Кастиљо и Морин у Сантандеру, Куето де ла Мина у Астурији. Овај палеолитски човек је живео од сакупљања плодова, лова и риболова.

мини|лево|350п|Реплика осликане таванице у Алтамири Године 1885, откривена је пећина Алтамира у Сантандеру. Пећинска уметност имала је религијску употребу. У Алтамири су нађени цртежи 38 бизона, 26 коња, 10 говеда, 14 коза, 63 јелена, 5 дивљих вепрова, 1 мамут, 1 лос, риба, дивља мачка, вук, 10 недефинисаних облика 9 људских фигура, неколико шака и око стотињак различитих знакова.

Око 10.000. п. н. е. десиле су се корените промене у клими. Наступило је ледено доба, нестале су животињске врте попут мамута а појавиле су се нове, које је човек припитомљавао. Почео је да напушта номадски живот, да оснива прве насеобине и да обрађује земљу. Камен почиње да употребљава за израду оруђа потребног за обраду земље или млевење жита, а појављује се и прва керамика, која је служила за чување хране. На Иберијском полуострву су нађене гробнице са ножевима и каменим секирама од вулканског камена које потичу из периода позног палеолита (између 8.000 и 5.000. године п. н. е.). Такође су нађени украсни предмети и грнчарија. У пећинама Каригуела (Гранада) и Нерха (Малага) пронађена су складишта жита. Валенсија и Аликанте такође садрже трагове живота човека каменог доба као и пећинско сликарство. Док у Кантабрији и Аустрији пећинско сликарство потиче из палеолита, неолитско пећинско сликарство се налази на обали Средоземља. На Средоземљу, у пећини Мореља, пећинско сликарство приказује сцене из лова и првих ратова, док у Арањи и Пахареху се могу видети жене како врше домаће послове, а у Когуљу и Алпери постоје цртежи жена које играју — вероватно су биле свештенице.

У неолиту, људи су сахрањивани под великим брдима камења које су се звале долмени — просторија сачињена од камења прекривеног каменом плочом. Најстарији долмени су пронађени у Португалу и оближњим шпанским провинцијама. У Алмерији, пронађени су толоси, гробнице са лажном куполом, што је доказ о једном друштву које поштује култ предака. На тлу данашње Шпаније, било је неколико неолитских насеобина које су биле сложенијег карактера и које су биле заштићене неком врстом зидина: Миљарес, Алмерија, Вила Нова, Сан Педро на ушћу реке Тахо. Остаци између 2.000 и 1.800. године п. н. е. садрже камење, кости, оружје и оруђе од бакра, и посуде од керамике у облику звона.

У насељима Аргар у Алмерији и Коготас у Авили, нађени су остаци преласка са бакра на бронзу. Садржај гробница указује на хијерархизовано друштво — високе личности су у својим гробницама имале предмете од метала. Из овог периода потиче киклопска култура на Балеарима чији су припадници спаљивали своје мртве и чували пепео у урнама. Овај обичај су на Средоземљу увели Келти. У долини Ебра, населио се непознат индоевропски народ чију је култура названа Хелштат. Овај народ је увео плуг у земљорадњу и усавршио металургију. Средином првог миленијума, Галицију су такође населиле заједнице које су дошле с мора. И овде су нађени оружје и накит слични оном нађеном на обали Атлантика — скулптуре дивљих свиња и оваца као и ратника, што указује на сточарску заједницу.

Иберија и преромански народи

мини|десно|250п|Дама из Елчеа, сматра се највреднијим изразом иберске уметности Келти стижу на полуострво у првом миленијуму пре нове ере и насељавају се на територији данашње Галиције, Астурије, Кантабрије, Баскије и северном делу Кастиље и велики део данашњег Португалије.

Такође око 1000. п. н. е. појављују се Тартешани, једна од најстаријих култура на Иберијском полуострву. Настањивали су територију данашње западне Андалузије и јужног Португалије, на ушћу Гвадалкивира. Стари завет помиње тартешанске бродове натоварене златом, сребром, гвожђем и калајем. Грци их такође помињу; први помен се налази код песника Естесикора, док Страбон даје најдетаљнији опис овог народа. Херодот их је такође помињао. Развили су рударство, убирање соли и сољење рибе коју су извозили у унутрашњост копна. Трговали су са Грцима те се опадање њихове културе поклапа са опадањем грчких утицаја на полуострву, негде око 6. века п. н. е. Град су вероватно разорили Картагињани око 500. п. н. е.

Источну обалу су око 1100. п. н. е. почели да насељавају Феничани. Феничани су основали градове Гадир (данашњи Кадиз), Малака (данашња Малага) и Абдера (Адра, у данашњој провинцији Алмерија), посејавши целу медитеранску обалу факторијама.

Грци су се населили нешто северније на источној обали, у Родесу (данашњи Росас) и Емпорион (данашњи Ампуријас) на територији данашње аутономне покрајине Каталоније. Ту су наишли на Ибере и уједно су били први који су оставили писане записе о том неиндоевропском народу о коме се још увек релативно мало зна.

Грчки и римски извори нам говоре о две присутне културе: келтска и иберска, једна на северу, друга на југу. Са њима су на полуострву такође живели и Келтибери, у централној области полуострва званој Мезета, са градовима као на пример, Нумансија, затим Ваксеји, Ветони и Карпетани. У Андалузији су живели Тартешани, у Алмерији и Мурсији Бастетани, на територији од Валенсије до Сарагосе Едетани, у Лериди Илергети, на северу су живели Лајетани, Аусетани и Серетани. У Арагону су доминирали Хасетани а у Баскији Васкони, Бардули и Каристији. На територији данашњег Португалије живели су Лузитанци, а у Галицији Бракаренси и Луценси.

У 3. веку пре нове ере, Картагињани започињу освајања Иберијског полуострва.

Картагина и Рим ће се сукобити у Пунским ратовима око превласти на западном Медитерану. Након пораза у Првом пунском рату, Картагина ће покушати да надокнади губитак Сицилије, Сардиније и Корзике интензивирањем свог присуства на ИберијиTarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41.

Хамилкар Барка, Ханибал и други картагињански генерали потчињавају старе феничанске колоније на територији данашње Андалузије и настављају освајања и ширење своје зоне утицаја на остале аутохтоне народе. Крајем 3. века п. н. е. велики део народа јужно од река Дуеро и Ебро као и Балеарска острва признају картагињанску власт.

Године 218. п. н. е. почиње Други пунски рат. Спор је настао око грчке колоније Сагунт. Ханибал ће у том рату извршити офанзиву на сам Рим, при чему је користио Иберијско полуострво као базу за своје операције.

Међутим, овај рат ће се завршити поновним поразом Картагине, што ће отворити пут ка новој етапи у историји Иберијског полуострва — романизацији.

Хиспанија

мини|лево|250п|Археолошки остаци римског амфитеатра у Тарагони Након Другог пунског рата, Иберијско полуострво потпада под власт Рима. Процес потчињавања, а касније и романизације није био уједначен. Територије медитеранске обале су лакше потпале под римску власт и утицај каснијег процеса романизације него атлантска обала, неки делови у унутрашњости полуострва, или северни делови полуострва. На пример, Кантабри су пружали отпор скоро до почетка Римског царства и доласка Августа на власт.

Године 197. п. н. е. Хиспанија ће бити подељена на две провинције: Хиспанија Цитериор и Хиспанија УлтериорElliot, J. Dosier: Hispania Romana: De Iberia a Hispania. Historia y Vida 2004; Nº435: 43-51.

Римска освајања ће се комплетирати 19. п. н. е. након завршетка Кантабријских ратова, након чега ће се исте године извршити друга подела Иберијског полуострва на провинције Бетика, Тараконенсис и Лузитанија.

Процес романизације је подразумевао постепено примање латинског језика, римских обичаја и друштвеног уређења. Романизација је вршена упоредо са освајањем и покоравањем Хиспаније и временом је узела маха, тако да су од средине 3. века највећи део становништва Хиспаније чинили Хиспаноромани.

Додела римског грађанског права омогућила је личностима рођеним на тлу Хиспаније, као што су били Трајан, Хадријан или Теодосије, да постану римски цареви. Такође су многи уметници, политичари и спортисти били родом из Хиспаније, од којих су најзначајнији филозоф Сенека и песници Марцијал и Лукано.Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: La aportación de la colonia. Historia y Vida 2004; Nº435:52-59

Визиготи

мини|350п|лево|Миграције Визигота