мини|Свјетски океан Океан (, ; према грчком богу мора и вода Океану), у ужем смислу јединствена, континуирана водена маса големих димензија, у ширем смислу укупна водена маса мора на Земљи која покрива скоро три четвртине (71%) Земљине површине.
Та глобална, међусобно повезана маса слане воде, називана и Светским океаном, подељена је континентима и низовима острва на следећих пет целина, од највеће према најмањој: Тихи океан, Атлантски океан, Индијски океан, Јужни океан и Арктички океан. Њихове службене границе дефинисала је Међународна хидрографска организација. Јужни океан, који је дуго времена био познат у поморској традицији, службено је потврђен 2000. године те је јединствен јер се дефинише линијом ширина без икаквих копнених граница.
Океанографи ипак говоре само о четири океана, сматрајући Арктички океан (или Арктичко море) делом Атлантског океана.
Мања подручја океана називају се морима, заливима, пролазима и др.
Геолошки гледано, океан је подручје океанске коре покривене водом. Океанска кора је танак слој скрућеног вулканског базалта који прекрива Земљин плашт на местима где нема континената. Према том гледишту данас постоје три океана: Светски океан те Црно и Каспијско море (или Каспијско језеро) који су настали сударом Цимерије с Лауразијом. Средоземно море је готово самосталан океан повезан са Светским океаном кроз Гибралтарска врата, а неколико пута током задњих неколико милиона година уистину је кретање афричког континента затворило правац у потпуности, стварајући Средоземље четвртим океаном. Црно море је повезано са Средоземним преко Босфора који је у ствари природни канал пробијен кроз континенталну стену пре отприлике 5000 година, те није дјелић океанског дна попут Гибралтарских врата.
Површина Светског океана износи 361 милион -{km²}-, запремина 1370 милиона -{km³}-, а просечна му је дубина 3790 -{m}-. То не укључује мора која нису повезана са Светским океаном као што је Каспијско море.
Укупна маса хидросфере износи око 1.4 × 1021 -{kg}-, што је једнако отприлике 0,023% Земљине укупне масе.
Види морску воду за опширнију расправу о саставу океанске воде од које је најзначајнија сланост.
Подела океана thumb|Светска карта океана Пет океана на Земљи су: Арктички океан (Северно поларно море), Атлантски океан (Атлантик), Индијски океан, Тихи океан (Пацифик) и Јужни океан (Јужно поларно море или Антарктички океан).
Некад се у општем говору наводе само три океана: Атлантски, Индијски и Тихи океан. У овом погледу, Арктички океан се сматра делом Атлантика, док се Јужни океан, чија је граница одређена 60. паралелом јужне географске ширине, сматра као део сва три океана. Алтернативним означавањем, два највећа океана на Земљи су подељена у зависности којој хемисфери припадају (јужној или северној), тако на пример постоје јужни и северни Пацифик те јужни и северни Атлантик, те се њима додају Индијски океан и два поларна мора.
Историјски посматрано, често се користио израз Седам светских мора, који је поред Пацифика, Атлантика и Индијског океана обухватао и Карипско море, Средоземно море, Жуто море и Северно море (као и нека друга мора, која се сматрају ивичним морима океана, попут Црног мора и Балтичког мора).
Постоји и друга алтернатива која је повезана са магичним бројем седам, који се у неким религијама сматра посебним. Тиме је Земља подељена на седам континената (Северна и јужна Америка, Европа, Африка, Азија, Океанија и Антарктика) те седам светских мора (океана) (северни и јужни Атлантик, Северно поларно и Јужно поларно море, Индијски океан те северни и јужни Пацифик).
Облик океана thumb|Настанак неког океана thumb|Пораст нивоа светског мора у последњих 24.000 година Појединачни океани, који се простиру између континената, разликују се, између осталог, по запремини, садржају соли, таласима и морским струјама, властитим системима плиме и осеке, као и геолошким формацијама.
Унутар океана и њихових ивичних мора односно на дну океана налазе се многе врло високе и понегдје врло издужене подводне планине и планински ланци, нарочито средњоокеански гребени. У неким деловима океана постоје многобројна мања узвишења и долине, веће или мање бразде у дубоком мору, те Пацифички ватрени прстен, својствен само Тихом океану. Осим наведеног, са дна мора уздижу се многобројна острва, острвске групе и архипелази. Северно поларно море и Јужни океан су једним делом или потпуно прекривени ледом и леденим плочама.
Дно океана је горња страна једног дела океанске земљине коре. Њене стене се објашњавају путем теорије тектонике плоча. По њој, ново океанско дно настаје у средњоокеанском гребену и полако се помера у страну, док не досегне зону субдукције те се у њој подвлачи назад у унутрашњост коре. Ово значи да океани могу постати већи, мањи, настати нови и постојећи нестати. Тако на пример за Атлантски океан се сматра да је стар око 150 милиона година. Праисторијски океани на Земљи, за које се претпоставља да су постојали су између осталих, Мировија, Панталас, Реикум и Тетис са европским ивичним морем Паратетис.
Обална линија не зависи само од облика и положаја континената, већ и од запремине морске воде. Тако на местима гдје су ниже температуре има знатно мање морске воде, јер су велике количине воде заробљене на континентима у виду ледених плоча и глечера, а приликом пораста температуре долази до њиховог топљења и пораста нивоа океана (трансгресија). Други фактори промене укључују издизање или спуштање дна океана услед геолошких догађаја.
У глобалном смислу, просечна дубина океана је око 3682,2 -{m}-. Ова вредност би могла бити још прецизније измерена уколико би се у будућности, на пример, подводни гребени и планине могле директно и у потпуности измерити, за шта данас постоје само делимични подаци добијени индиректним путем помоћу вештачких сателита у орбити Земље. Таква мерења су неопходна јер подводни гребени и планине изазивају незнатно локално повећање Земљине гравитације те се изнад њих може измерити нешто нижи ниво воде (геоид). Према истој студији укупна површина свих океана се процењује на 361,84 милиона -{km}-2, а њихова запремина на 1,3324 милијарду -{km}-3.
Најдубља тачка у океану се налази у Маријанској бразди (Маријанском рову) која се налази у Тихом океану у близини обале Северних Маријанских Острва. Њена највећа измерена дубина износи око 10.911 -{m}- (уз приближно одступање од 40 -{m}-, мада су нека непотврђена мерења показала да та дубина износи и 11.034 -{m}-) Британски Челинџер -{II}- је 1951. године открио ову бразду и најдубљој тачки дао име Челинџер Дип. Године 1960. батискаф Трст је успео доћи до дна бразде са посадом коју су чинила два човека Жак Пикард и Дон Волш.
Кретање водених маса Водене масе неког океана нису јединствене нити исте, него се мењају са дубином океана. Постоје велика, стабилна кретања воде позната као морске струје. Најважнија је глобална текућа трака или врпца, комбинација морских струја која међусобно повезује четири од пет океана и са којом површинске струје и дубинске струје заједно чине глобално кретање морске воде. При томе се понекад могу појавити велики водени вртлози у дубинама преко 1000 метара. Такође и средњоокеански гребени могу довести до стварање вртлога. Уочени су и огромни водени вртлози пречника од 50 од 200 -{km}-, који се могу задржати и до неколико недеља, а који доносе хладну али храњивим материјама богату воду из дубина на површину океана.
На површини океана и мора јављају се таласе. Они могу бити неравномерна кретања воде изазавана ветром, а који се мере и исказују посебном скалом. Поједини таласи или групе таласа, таласе убице су посебно опасни таласе који настају повезивањем више таласе те тако могу достићи и до 25 -{m}- висине. Цунами су таласи који настају након јаких земљотреса или ерупција вулкана, а који тек приближавањем плитким приобалним водама расту и могу изазвати огромна разарања. Током једног дана због плиме и осеке долази до варијација у висини нивоа мора али су оне редовне и понављајуће те могу једном делом утицати на геометријски облик обала. Ветар узрокује транспорт воде у океану (Екманов транспорт). Узимајући у обзир Кориолисове силе у горњим слојевима воде (до дубине од око 50 м) долази до Екманових струјања.
Воде океана thumb|Салинитет током године Процесом серпентинизирања годишње се на океанско дно хемијски веже око 60 km³ океанске воде. Томе се додаје још и засићење седимената водом на дну океана. У зонама субдукције ова заробљена вода се поновно ослобађа.
Расподела кисеоника Удео кисеоника у океанској води непосредно близу површине је одређен преласком кисеоника из ваздуха у воду и биолошке производње кисеоника из угљен-диоксида (-{CO}-2) деловањем фитопланктона. Стога понекад може доћи до презасићења површинских вода (засићеност кисеоником већа од 100%) у тропским подручјима, па се кисеоник снажно отпушта назад у атмосферу. Међутим, фитопланктон употребљава кисеоник за дисање када нема Сунчеве светлости. Порастом дубине и с њом повезаног смањења Сунчеве светлости, опада и засићеност кисеоника у морској води.
Поред осиромашења кисеоником због зоопланктона и једном делом деловањем бактериопланктона, једаном делу тог осиромашења доприноси повећано биолошко искоришћавање биомасе чиме се директно смањује удео кисика у океану. У океану не долази до нестанка кисеонка у дубоким водама, пошто на пример у Лабрадорском, Гренландском и Веделовом мору настају површинске воде врло богате кисеоником, које затим тону до дна океана и дубинским струјама путем глобалне текуће траке распоређују се по целом свету.
Расподела кисеоника у великим океанским дубинама није равномерна. Постоје минималне зоне где се одвија на пример оксидација амонијака без присуства кисеоника, као и денитрифицирање (дисањем анаеробних бактерија производећи молекуларни азот који се издваја из воде и доспева у атмосферу). Ова подручја се врло често налазе у тропском појасу, тако на пример значајне минималне зоне кисеоника се налазе у Арапском мору у дубини од 200 до 1150 метара.
Екосистем океана thumb|levo|Расподела биљака у океанима. (концентрација хлорофила: плаво = ниска, зелено = средња)
Највећи значај за екосистем океана је да се порастом дубине океана смањује количина Сунчеве светлости која до њега допире. У најплићим слојевима воде, где има највише светлости, названом еуфотична зона, биљке користе процес фотосинтезе за производњу хране и енергије. На ову зону наставља се дисфотична зона, где је количина светлости сведена на минимум. У слојевима воде испод ове зоне, у афотичној зони, светлост никако не допире и влада потпуни мрак.
Други важни фактор у океанима је да се морска вода у различитим дубинама у хемијском смислу понаша другачије. Жива бића у мору, попут шкољки, корала, кречњачких алги, кремених алги и других користе калцијум карбонат и силицијум диоксид путем биоминерализације за изградњу својих љуштура и скелета. Ови биоминерали се могу хемијски разградити деловањем океанске воде. Тако за калцијум карбонате (арагонит и калцит) постоје одређене доње дубинске границе, испод којих се они у потпуности растварају, а називају се компензацијске дубине калцита и арагонита. Дубине океана су подељене у неколико нивоа. Она почиње на дубини од 200 метара, до које се узима простирање континенталног шелфа. На њега се наставља континентална плоча која се може пружати и до дубине од 2000 до 3000 метара. Након ње долазе абисална раван са максималном дубином од 6000 -{m}-, а испод ње је хадална зона. Постоје одређена подручја која се јављају врло ретко, углавном сезонски а која су врло богата храњивим материјама (користи се и енглески израз -{upwelling}- подручја). У њима хладне океанске струје из великих дубина пењу се према површини океана и замењују топле површинске воде, које нису богате храњивим материјама.
Отворени океан