Томизам

thumb|Тома Аквински (

–1274)

Томист је присталица томизма, доктрине Томе Аквинскога (1225—1274), који је, као номиналиста и аристотеловац, био највећи католички теолог и филозоф. Његово главно дело је -{Summa philosophica}-. У филозофији, Аквинскијева спорна питања и коментари о Аристотелу су вероватно његови најпознатији радови.

У теологији, његов рад -{Summa Theologica}- је један од најутицајнијих докумената у средњовековној теологији и наставља да буде централна референтна тачка за филозофију и теологију католичке цркве. У енцикличној -{Doctoris Angelici}- из 1914. године Accessed 25 October 2012 Папа Пије X напоменуо је да се учења цркве не могу разумети без основних филозофских основа Аквинских главних теза:

Други ватикански сабор описао је Аквинскијев систем као „многогодишњу филозофију”.Second Vatican Council, Optatam Totius (28 October 1965) 15.

Томистичка филозофија

Преглед

Тома Аквински се придржавао и практиковао принцип да истину треба прихватити без обзира где је нађена. Његове доктрине су проистицале из грчких, римских, исламских и јеврејских филозофа. Специфично, он је био реалиста (тј. за разлику од скептика, веровао је да свет може бити познат онакав какав јесте). Често је потврђивао Аристотелове ставове независним аргументима, и у великој мери је следио аристотеловску терминологију и метафизику. Он је написао опширне коментаре о Аристотелу и с поштовањем га је називао једноставно „филозофом”.E.g., , where the sed contra is only a quote from Aristotle's De anima.

Такође се придржавао неких неоплатонских принципа, на пример, да је „апсолутно тачно да прво постоји нешто што је у суштини постојања и у основи добро, што ми називамо Богом, ... [и да се] све може назвати добрим и бићем, утолико што оно у њему учествује одређеном асимилацијом ...”

24 Томистичке тезе

Декретом -{Postquam sanctissimus}- од 27. јула 1914. године, , Latin with English translationSee also . Папа Пије X је декларисао да 24 тезе које су формулисали „учитељи из различитих институција ... јасно садрже принципе и важнија размишљања” Аквинског. Главни доприносиоци службеном саопштењу цркве о „24 тезе” томизма укључују доминиканског филозофа и теолога Едуара Игона с Папинског универзитета Светог Томе Аквинског, Angelicum и језуитског филозофа и теолога Гвида Матиусија с Папинског грегоријанског универзитета.

Метафизика

Аквински наводи да су фундаментални аксиоми онтологије принцип непротивречности и принцип каузалности. Према томе, свако биће које није у супротности са ова два закона би теоретски могло постојати, "Although everyone admits the simplicity of the First Cause, some try to introduce a composition of matter and form in the intelligences and in souls... But this is not in agreement with what philosophers commonly say, because they call them substances separated from matter, and prove them to be without all matter." чак и када би поменуто биће било бестелесно.

Предикација

Аквински је приметио три облика дескриптивног језика приликом предикирања: једнозначан, аналогни и двосмислен.

Једнозначност је употреба дескриптора у истом смислу када се примењује на два објекта или групе објеката. На пример, када се реч „млеко“ примењује на млеко које производе краве и било који други сисар. Аналогија се јавља када дескриптор промени неко, али не сво његово значење. На пример, реч „здрав” је аналогна по томе што се односи и на здраву особу или животињу (оне који уживају у добром здрављу) и на неку храну или пиће (ако је то добро за здравље). Двосмисленост је потпуна промена значења дескриптора и представља неформалну заблуду. На пример, када се реч „обала“ примењује на обале река и финансијске обале, савремени филозофи говоре о двосмислености.

Даље, употреба „дефиниције“ коју даје Аквински је род бића, плус разлика која га издваја од самог рода. На пример, аристотеловска дефиниција „човек” је „рационална животиња”; њен род је животиња, а оно што човека разликује од других животиња је његова рационалност.

Постојање

У томистичкој филозофији, дефиниција бића је „оно што јесте“, које се састоји од два дела: „које“ се односи на његову вредност (дословно „шта“), а „јесте“ се односи на његов -{esse}- (латински инфинитивни глагол „бити“).. "And this is why substances of this sort are said by some to be composed of "that by which it is" and "that which is," or as Boethius says, of "that which is" and "existence."" „Куидити” је синоним за суштину, форму и природу; док се „-{esse}-” односи на принцип постојања бића. Другим речима, биће је „суштина која постоји.“ "Therefore, if the existence of a thing differs from its essence, this existence must be caused either by some exterior agent or by its essential principles."

Биће се дели на два начина: оно што је у себи (супстанције), и оно што је у другом (случај). Супстанце су ствари које постоје саме по себи или саме по себи. Случајности су особине које се односе на друге ствари, као што су облик или боја: „[С]лучајности морају укључити у своју дефиницију субјект који је изван њиховог рода.“ Пошто постоје само у другим стварима, Аквински сматра да је метафизика првенствено проучавање супстанци, јер су оне примарни начин постојања. "And because accidents are not composed of matter and form, their genus cannot be taken from matter and their difference from form, as in the case of composed substances."

Католичка енциклопедија прецизира Аквинскову дефиницију доброте као „оно што је изражено њеном дефиницијом.“ Квалитет или облик ствари је оно што чини објекат оним што јесте: „[К]роз форму, која је оно што јесте стварност материје, материја постаје нешто актуелно и нешто појединачно“, а такође, „форма чини да материја постоји“. The meaning of this sentence can be altered depending on how the Latin word used in this sentence, "materiæ", is translated into English. An alternate rendering of this sentence is "The form causes matter to be what it is. Дакле, она се састоји из два дела: „прве материје“ (материја без форме), и супстанцијални облик, због чега супстанца има своје карактеристике. На пример, за животињу се може рећи да је биће чија је материја тело, а душаThe Aristotelian and Thomist definition of the "soul" does not refer to spirit, but is perhaps better translated as "life force." Hence, plants have souls in the sense that they are living beings. The human soul is unique in that it has consciousness. Cf. De anima, Bk. I. супстанцијални облик. "But, just as everything which is in potency can be called matter, so also everything from which something has existence whether that existence be substantial or accidental, can be called form; for example man, since he is white in potency, becomes actually white through whiteness, and sperm, since it is man in potency, becomes actually man through the soul." Заједно, они чине његову вредност/суштину.

Све стварне ствари имају трансцендентална својства бића: јединство, истину, доброту (то јест, све ствари имају коначни узрок и стога сврху) итд.

Референце

Литература

Reality: A Synthesis of Thomistic Thought by Reginald Garrigou-Lagrange

Modern Thomistic Philosophy by Richard Percival Phillips, a good introduction on the Thomistic philosophy of nature for students

Reality: A Synthesis of Thomistic Thought: Chapter 7: The Proofs Of God's Existence by Reginald Garrigou-Lagrange

Спољашње везе

-{Thomas Aquinas' Works in English}- -{Corpus Thomisticum – his complete works}- -{Bibliographia Thomistica}- -{The Thomist, a scholarly journal on Thomism}- -{Introductory chapter by Craig Paterson and Matthew Pugh on the development of Thomism}- -{The XXIV Theses of Thomistic Philosophy and commentary by P. Lumbreras, O.P.}- -{Electronic Resources for Medieval Philosophy}-

Категорија:Католичка теологија Категорија:Филозофске школе и традиције