Међународни дан жена (МДЖ) се обележава 8. марта, у знак сећања на борбу жена за равноправност и ослобођење заједно са покретом за женска права. Међународни дан жена ставља фокус на питања као што су родна равноправност, репродуктивна права и насиље и злостављање жена. Подстакнут покретом за опште женско право гласа, Међународни дан жена потекао је из радничких покрета у Европи и Северној Америци почетком 20. века.
Најранија забележена верзија био је „Дан жена” који је организовала Социјалистичка партија Америке у Њујорку 28. фебруара 1909. године. У знак солидарности са њима, комунистичка активисткиња и политичарка Клара Цеткин предложила је обележавање „Дана запослених жена”, што је одобрено на Међународној конференцији социјалисткиња 1910. године у Копенхагену, иако без одређеног датума; наредне године одржане су прве демонстрације и обележавања Међународног дана жена широм Европе. Владимир Лењин је 1922. године прогласио 8. март Међународним даном жена у част улоге жена у Руској револуцији 1917. године; након тога су га на тај датум славили социјалистички покрет и комунистичке земље. Овај празник су промовисале Уједињене нације 1977. године.
Међународни дан жена је државни празник у неколико земаља. УН обележавају овај празник у вези са одређеним питањем, кампањом или темом из области женских права.
Историја Порекло мини|лево|Клара Цеткин (лево) и Роза Луксембург (десно) у јануару 1910. године Најранији забележени догађај посвећен Дану жена, назван „Дан жена”, одржан је 28. фебруара 1909. године у Њујорку. Организовала га је Социјалистичка партија Америке на предлог активисткиње Терезе Малкил. Постојале су тврдње да је овај дан обележавао протест радница у текстилној индустрији у Њујорку 8. марта 1857. године, али су истраживачи то описали као мит.
У августу 1910. године, организована је Међународна конференција социјалисткиња уочи општег састанка социјалистичке Друге интернационале у Копенхагену, у Данској.Рошел Голдберг Рутчајлд, "From West to East: International Women's Day, the First Decade", . Делимично инспирисане америчким социјалистима, немачке делегаткиње Клара Цеткин, Кете Дункер, Паула Тиде и друге предложиле су установљавање годишњег „Дана жена”, иако ниједан датум није био одређен. Стотину делегаткиња, које су представљале 17 земаља, сложило се са овом идејом као стратегијом за промовисање једнаких права, укључујући женско право гласа.
Наредне године, 19. марта 1911, први Међународни дан жена обележило је преко милион људи у Аустроугарској, Данској, Немачкој и Швајцарској. Само у Аустроугарској одржано је 300 демонстрација, са женама које су парадирале Рингштрасеом у Бечу, носећи транспаренте у част мученика Париске комуне. Широм Европе жене су захтевале право гласа и обављање јавних функција, и протестовале су против полне дискриминације при запошљавању.
Међународни дан жена у почетку није имао одређен датум, иако се углавном славио крајем фебруара или почетком марта. Американци су наставили да обележавају „Дан жена” последње недеље у фебруару, док је Русија први пут обележила Међународни дан жена 1913. године, последње суботе у фебруару (иако на основу јулијанског календара, пошто је по грегоријанском календару датум био 8. март). Године 1914. Међународни дан жена одржан је 8. марта по први пут у Немачкој, вероватно зато што је тај датум био недеља. Као и другде, обележавање у Немачкој било је посвећено праву жена на глас, које немачке жене нису освојиле све до 1918. године. Истовремено, у Лондону је одржан марш подршке женском праву гласа, током којег је Силвија Панкхерст ухапшена испред станице Черинг крос на путу да одржи говор на Трафалгар скверу.
Руска револуција и комунистичке земље
Дана 8. марта 1917. године, у Петрограду (23. фебруара по јулијанском календару), раднице у текстилној индустрији започеле су демонстрације које су на крају захватиле цео град, захтевајући „Хлеб и мир” — крај Првог светског рата, несташице хране и царизма. Ово је означило почетак Фебруарске револуције, која је уз Октобарску револуцију чинила Руску револуцију. Револуционарни вођа Лав Троцки је написао: „23. фебруара (8. марта) био је Међународни дан жена и били су предвиђени састанци и акције. Али нисмо замишљали да ће овај ’Дан жена’ означити почетак револуције. Револуционарне акције су биле предвиђене, али без одређеног датума. Али ујутро, упркос наредбама које су говориле супротно, текстилне раднице су напустиле свој посао у неколико фабрика и послале делегате да траже подршку за штрајк... што је довело до масовног штрајка... сви су изашли на улице.” Седам дана касније, цар Николај II је абдицирао, а привремена влада је женама дала право гласа.
Након Руске револуције, бољшевици су почели да славе Међународни дан жена 8. марта јер је то означавало почетак револуционарних промена 1917. године у Русији. Међутим, неко време није био званично проглашен као такав. На пример, први конгрес новоосноване Комунистичке интернационале могао је да усвоји само веома кратку „Резолуцију о улози запослених жена” коју је поднела Александра Колонтај 6. марта 1919. године, у којој се није помињао 8. март нити Међународни дан жена. Други конгрес сазван следеће године није могао ни да нађе времена за то, иако је под његовим покровитељством почело одржавање „Међународне конференције жена комунисткиња” (коју је организовао новоосновани „Међународни секретаријат за рад међу женама”).
Тек током трећег светског конгреса Комунистичке интернационале 1921. године усвојен је важан документ под насловом „Методе и облици рада међу женама у Комунистичкој партији: Тезе”, као резултат рада Друге међународне конференције жена комунисткиња одржане паралелно са овим конгресом. Ове тезе су међу задацима централног одељења жена комунистичких партија помињале „организовање годишње Међународног дана запослених жена”. Датум Међународног дана жена такође је први пут одређен за 8. март на овој Другој међународној конференцији жена комунисткиња. На завршној вечерњој седници, бугарска делегација је представила резолуцију о потреби прослављања Међународног дана жена на јединствен датум широм света. Николајева, представница РСФСР, предложила је да се тренутни датум (8. март) одреди у знак сећања на учешће жена Петрограда у демонстрацијама 8. марта 1917. које су довеле до свргавања монархије, што је једногласно одобрено.
Након његовог усвајања у Совјетској Русији, Међународни дан жена се претежно славио у комунистичким земљама и од стране комунистичког покрета широм света. У Чехословачкој Социјалистичкој Републици сваке године су се одржавале огромне прославе у совјетском стилу. Кинески комунисти су обележавали овај празник почев од 1922. године, иако је убрзо добио на значају широм политичког спектра. Године 1927, у Гуангџоуу је одржан марш 25.000 жена и мушких присталица, укључујући представнике Куоминтанга, YWCA и радничких организација. Након оснивања Народне Републике Кине 1. октобра 1949, Државни савет је 23. децембра прогласио 8. март званичним празником, при чему су жене добиле пола слободног дана.
Хуџум (; у туркијским језицима, јуриш или напад, од ) био је низ политика и акција које је предузела Комунистичка партија Совјетског Савеза, а које је покренуо Јосиф Стаљин на Међународни дан жена 1927. године, у циљу уклањања свих манифестација родне неједнакости, посебно система женског покривања и изолације који су се практиковали у Средњој Азији.The Bolsheviks and Islam, International Socialism – Issue: 110 Дана 8. маја 1965. године, Президијум Врховног совјета издао је декрет којим се 8. март, Међународни дан жена, проглашава нерадним државним празником ’у част изванредних достигнућа совјетских жена у изградњи комунизма, одбрани домовине током Великог отаџбинског рата, њиховог херојства и несебичности како на фронту тако и код куће, као и за њихов велики допринос јачању пријатељства међу народима и борби за мир’. 150px|мини|Церемонија спаљивања вела у Андиџану на Међународни дан жена 1927. године
Остале земље, од 1920-их до 1960-их Године 1928. Аустралија је први пут обележила Међународни дан жена митингом у сиднејском Домејну, који је организовала Милитантна женска група Комунистичке партије. На том митингу, одржаном 25. марта, жене су се окупиле у знак подршке потпуно плаћеним годишњим одморима, једнакој плати за једнак рад, осмосчасовном радном времену за продавачице, укидању рада по учинку и основној плати за незапослене. Касније су се први маршеви за Међународни дан жена одржали у Сиднеју и Мелбурну 1931. године. На маршу у Сиднеју учествовало је око шездесет жена које су предводиле од триста до петсто учесника. Марш у Мелбурну се састојао од педесет жена које су предводиле сто педесет учесника, са транспарентом напред на коме је писало: „Живео Међународни дан жена”. Године 1938. одржан је први велики скуп поводом Међународног дана жена у Перту; присуствовале су жене из Удружења универзитетских жена, Јеврејских жена, Мајчинског синдиката, Покрета против рата и фашизма, Националног савета жена, Шпанског комитета за помоћ, Хришћанске женске уније за умереност, Међународне женске лиге за мир и слободу, Женске секције Примарних произвођача, Еснафа женских услуга, Лиге младих лабуриста и YWCA.
Комунистичка лидерка Долорес Ибарури предводила је женски марш у Мадриду 1936. године уочи Шпанског грађанског рата.
Конгрес америчких жена је била америчка организација за женска права основана у Њујорку на Међународни дан жена 1946. године, након оснивачке конференције Међународне демократске федерације жена 1945. године у Паризу, којој се придружила. Њен главни организатор била је Елинор С. Гимбел (супруга Луиса С. Гимбела млађег, унука Адама Гимбела из робне куће Gimbels.) Године 1948. организација је нападнута као комунистичка параван организација од стране Комитета Представничког дома за неамеричке активности и била је приморана да се региструје као „субверзивна” организација. Организација је коначно распуштена 1950. године. Конгрес је био званични амерички огранак Међународне демократске федерације жена, која је, иако антифашистичка организација, била просовјетски оријентисана. Организација је подржавала прогресивне политике које су женама давале пуна права и равноправност како у кући, тако и економски. Подржавали су радничко организовање и грађанска права и били су против антикомунистичких напада на либерале. Иако су многи чланови били комунисти или део народног фронта, чланство у организацији обухватало је широку мешавину либералних жена из средње класе.
Године 1956. у Сингапуру, Чен Чој Сјонг је, заједно са Хо Пуај Чу и Ох Сју Чен, основала Женску лигу у оквиру Странке народне акције, и те године, у част Међународног дана жена, Лига је организовала четири митинга широм Сингапура, који су привукли више од 2.000 људи.
Године 1958, Кристина Ф. Луис је организовала прво обележавање Међународног дана жена на Тринидаду и Тобагу.Hosein, Gabrielle (12 March 2014). "Our feminist legacy intact". The Trinidad and Tobago Guardian. Port of Spain, Trinidad. Archived from the original on 10 February 2019. Retrieved 10 February 2019.
Године 1965, Анахита Ратебзад, заједно са другим чланицама Демократске организације жена Авганистана (DOAW), организовала је протестни марш 8. марта у Кабулу, што је било прво обележавање Међународног дана жена у Авганистану.
Феминизам другог таласа мини|Чланице аустралијске Федерације грађевинских радника марширају на Међународни дан жена 1975. године у Сиднеју Међународни дан жена остао је претежно комунистички празник све до око 1967. године када су га прихватиле феминисткиње другог таласа. Овај дан се поново појавио као дан активизма и понекад је у Европи познат као „Међународни дан борбе жена”. Током 1970-их и 1980-их, женским групама су се придружили левичари и радничке организације у захтевима за једнаку плату, једнаке економске могућности, једнака законска права, репродуктивна права, субвенционисану бригу о деци и спречавање насиља над женама.