Унутрашња македонска револуционарна организација (, ), позната и по ВМРО (, ), била је револуционарна, касније и терористичка, организација која је дјеловала на османским територијама у Европи, од касног 19. до раног 20. вијека.
Основана 1893. у Солуну, почетни циљ био је стицање аутономије за Македонију и Једрене у Османском царству, али је касније организација постала агент у служби бугарским интересима у балканској политици. ВМРО је настао по узору на Унутрашњу револуционарну организацију Васила Левског и прихватила је њен слоган „Слобода или смрт” (). Почетком 1896. против Османлија се борила герилском тактиком, у чему су успјели, успостављајући чак и државу у држави у неким областима, укључујући и прикупљање пореза. Ова дешавања ескалирала су Илинданским устанком 1903. године. У борбама је учествовало око 15.000 припадника ВМРО-а и 40.000 османских војника. Након што је устанак пропао, а Османлије уништиле око 100 села, ВМРО је прибјегла систематском облику тероризма којем су циљ били цивили. Током балканских ратова и Првог свјетског рата организација је подржавала бугарску војску и бугарске ратне власти када су привремено преузеле контролу над дијеловима Тракије и Македоније. У овом периоду аутономизам као политичка тактика је напуштена и подржане су анексионистичке позиција с циљем евентуалног укључивања окупираних подручја у састав Бугарске.
Након Првог свјетског рата комбиновани македонско-тракијски револуционарни покрет се подијелио на двије одвојене организација, ВМРО и ВТРО. Након овог момента, ВМРО је стекла репутацију крајње терористичке мреже, која је тражила промјену граница у дијеловима Македоније који се налазе у саставу Грчке и Србије (касније Југославије). Оспоравали су подјелу Македоније и покретали упаде из свог упоришта Петрич на грчку и југословенску територију. Њихова база дјеловања у Бугарској је била угрожена Нишким споразумом, због чега је ВМРО извела атентат на бугарског премијера Александра Стамболијског 1923, у сарадњи са другим бугарским елементима који су му се супротстављали. Грчка војска је 1925. године покренула прекограничну операцију како би се смањило базно подручје ВМРО, али је она преко Друштва народа заустављена, а ВМРО је наставила са нападима. У међуратном периоду ВРМО је сарађивала са хрватским усташама, а крајња жртва њихове сарадње био је краљ Александар I, који је убијен у Француској 1934. године. Након државног удара у Бугарској 1934, у упориште ВМРО-а Петрич је упала бугарска војска, чиме је организација сведена на маргинални феномен.
Организација је у неколико наврата мијењала свој назив. Након пада комунизма у регији, бројне странке искористиле име организације како би легитимисале своје циљеве. У Бугарској је 1990-их основана десничарска странка ВМРО — Бугарски национални покрет, док је у Сјеверној Македонији основана десничарска ВМРО-ДПМНЕ.
Османска ера
Поријекло и циљеви мини|Оснивачи ВМОРО (приказани као оснивачи ВМРО)
Организација је основана 1893. у Солуну, који се у то вријеме налазио у саставу османског Солунског вилајета, мања скупина македонско-бугарских револуционара, која је сматрала да је Македонија недјељива територија и да су сви њени становници Македонци, без обзира на религију или етничност. У пракси, ВМРО су основали Бугари и већина сљедбеника организације били су Бугари. Организација је била тајно револуционарно друштво које је дјеловало крајем 19. и почетком 20. вијека са циљем стварања аутономне македонске и једренске области. У почетку, били су против тежњи сусједних држава на то подручје и будућу аутономну македонску и једренску област видјели су као мултиетнички субјект. Изгледа да је у раним фазама борбе жељени исход аутономије био уједињење са Бугарском. Овај циљ је касније промијењен идејом претварања Балкана у федералну државу, у којој би Македонија и Тракија биле равноправне чланице.The Times, (London), 16 September 1924, p. 9. An interview with Todor Alexandrov. Идеја аутономије је била строго политичка и није подразумијевала одвајање од бугарске националности. Чак и они који су се залагали за независну Македонију и Тракију никада нису доводили у питање бугарски карактер словенског становништва у тим областима. Оснивачи организације су Христо Татарчев, Дамјан Груев, Петар Поп Арсов, Андон Димитров, Христо Батанџиев и Иван Хаџиниколов. Већина њих (осим Хаџиниколова) били су у блиској вези са Солунском бугарском мушком гимназијом. Према Сјећањима Христа Татарчева, ВМРО је у почетку имала једноставан назив Македонска револуционарна организација (). Иван Хаџиниколов у својим мемоарима наводи пет основних принципа оснивања МРО:
Према Христу Татарчеву:
У мемоарима Дамјана Груева, циљеви МРО су сљедећи:
Једренска област је био општи назив који је ВМРО дала дијелу Тракије који је, као и Македонија, пао под османску власт тј. већи дио области, а гдје је словенски елемент преовлађивао у мултиетничком становништву. Организовани револуционарни покрет у Тракији датира из 1895, када је Дамјан Груев регрутовао Христа Коцева, рођеног у Штипу, учитеља у Једренској бугарској мушкој гимназији. Дјелујући у име Централног комитета, Коцев је успоставио обласни комитет у Једрену и постепено су оснивани одбори широм подручја.
На основу историјских доказа, бугарских, западних и руских историчара, вјерује се да је 1896. или 1897. прво и вјероватно незванично име организације промијењено у Бугарски македонско-једренски револуционарни комитети () и организација је постојала под тим именом до 1902, када је добила име Тајна македонско-једренска револуционарна организација (). Иако дио македонских историчара признаје постојање имена БМОРК у веома раном периоду организације (1894—1986), у Сјеверној Македонији се генерално претпоставља да је у периоду 1896—1902. име организације било ТМОРО. Обје стране немају поуздане документоване доказе, јер се ниједно од ових имена не јавља у документима ВМРО-а, али је познато из недатираних штампаних или руком писаних статута. Међутим, македонски историчари указују на чињеницу да се копија статута ТМОРО-а из 1898. чува у Лондону. Неспорно је да је организација 1905. примијенила име у Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација () и под тим именом се спомиње у бугарској историографији. Након распуштања током прве бугарске анексије Македоније (1915—1918), организација је оживјела 1920. под називом Унутрашња македонска револуционарна организација (), под којим је данас општепозната.
Наведени циљ првобитно Комитета био је обједињавање свих елемената незадовољних османским терором у Македонији и Једренском вилајету, чиме би се на крају стекла политичка аутономија за те двије области. У овом задатку, организација се надала да ће имати подршку мјесних Влаха, Грка, па чак и Турака. Напори су били усмјерени на моралну пропаганду, а видови побуне и терористичких дејстава били су далеки. Организација се брзо развијала: за само неколико година, Комитет је успио да успостави широку мрежу мјесних организација широм Македоније и Једренског вилајета. Обично су се фокусирали на школе Бугарске егзархије, а за вође су имали мјесне и бугарске учитеље.
Иако је ВМРО од свог оснивања претежно био етнички бугарски, залагао се за идеју аутономне Македоније и радије се одвајао од званичне бугарске политике и није био под владином контролом. Оснивачи ВМРО-а су вјеровали да ће аутономни покрет вјероватније наћи заједнички језик са великим силама, него онај који би био алат бугарске владе. Према ријечима британског савременика-посматрача Хенрија Брејлсфорда:
Штавише, поједине млађе вође заговарале су радикалније социјалистичке и анархистичке идеје и као свој циљ су видјели успостављање новог облика власти, а не уједињење са Бугарском. На крају, та схватања су приморала организацију да промијени статут и за чланове прихвати не само Бугаре, већ и све Македонце и Једренце, без обзира на религијску и етничку припадност. У стварности, осим појединих Влаха који су постали чланови, чланство организације су претежно чини бугарски егзархисти.
С обзиром на социјалистичке и космополитске идеје у оквиру револуционарног покрета, Американац Алберт Сониксен је рекао сљедеће:
Савремени историчари тврде да су десничарске присталице унутар ВМРО-а вјероватно видели уједињење са Бугарском као природни коначни исход македонске аутономије. Између осталих докумената, они као израз овог разумијевања наводе службено писмо које су Даме Груев и Борис Сарарафов, вође штаба Другог македонско-једренског револуционарног округа за вријеме Илинданског устанка, написали бугарској влади:
У својој македонистичкој публикацији О македонским питањима написаној послије Илинданској устанка, Крсте Мисирков, веома контроверзан писац који се током свог живота наизмјенично кретао између панбугарског и панмакедонског национализма, описао је ВМОРО као организацију бугарскоих званичника који раде за бугарске интересе и који су по имену, у црквеним и школским питањима повезани са народом Бугарске, њиховом земљом и њиховим интересима. Мисирков је написао:
Димитар Влахов, још један изузетно контроверзан политичар и револуционар, који је такође наизмјенично мијењао панбугарски и панмакедонски национализам, члан лијевог крила Македонско-једренског револуционарног покрета, касније бугарски посланик у Османско царству, затим један од главних вођа ВМРО (уједињена) — дефакто наставка Бугарске комунистичке партије, на крају је постао комунистички званичник у југословенској Македонији. У својој књизи „Борба македонског народа за слободу” објављеној у Бечу 1925, према његовом мишљењу, а поновно потврђено у „Мемоарима” објављеним у Скопљу 1970. године:
Оружана борба против Османлија Почетни период идеализма за ВМОРО завршио се, међутим, Виничком афером и проналаском тајног складишта муниције од стране османске полиције у близини бугарске границе 1897. године. Опсежне репресије против активиста комитета довеле су до његовог претварања у милитантну герилску организацију, која се упустила у нападе на османске званичнике и у казнене акције против осумњичених издајника. Герилске групе ВМОРО, познатије као чете, касније (послије 1903) водиле су борбе против просрпских и прогрчких оружаних група током борбе за Македонију.
Вођство ВМОРО-а оспориле су још двије фракције: Врховни македонско-једренски комитет у Софији и мања скупина конзервативаца у Солуну — Бугарско тајно револуционарно братство. Потоњи је инкорпориран у ВМОРО 1902, али су његови чланови, нпр. Иван Гарванов, требали имати значај утицај на организацију.
Требали су да гурају Илидански устанак, а касније су постали језгро десничарске фракције ВМРО. Бивша организација постала је познатија раније од ВМРО-а, након упада 1895. на турску територију који је организован из Бугарске. Оснивачи су били македонски имигранти у Бугарској, као и официри бугарске војске. Они су прибјегли тероризму против Османлија у нади да ће изазвати рат, а тим и бугарску анексију Македоније. Неко вријеме, крајем 1890-их, вође ВМОРО успјеле су да преузму контролу над Врховним комитетом, али су се убрзо подијелиле на двије фракције: једну лојалну ВМОРО-у и једну коју су водили неки официри блиски бугарском кнезу. Друга фракција је подигла несрећни устанак у источној Македонији 1902, гдје су им се војно супротставиле локалне чете ВМОРО предвођене Јанетом Санданским и Христом Чернопејевим.
У прољеће 1903, група младих анархиста повезаних са ВМОРО из Гемиџијског круга — матуранти бугарске школе у Солуну — покренули су кампању терористичког бомбардовања са циљем привлачења пажње великих сила на османско угњетавање у Македонији и источној Тракији.